VERA SMILJANIĆ (25. februar 1923 – 3. novembar 2021)

          Povodom 100 godina od rođenja[1]

Vera Smiljanić je jedna od graditeljki psihologije kao naučne discipline u Srbiji nakon Drugog svetskog rata (i svakako njen sastavni deo), čiji doprinos do sada nije dovoljno sagledan. Naročito je zapostavljena ocena njenog doprinosa na polju istraživanja polnih i rodnih razlika krajem 70-tih godina 20. veka kod nas. 

Predstavljanje jedne značajne psihološkinje u Srbiji u skladu je sa njenim ličnim stavom da treba pisati biografije (životne priče) teoretičara u psihologiji i povezivati njihova teorijska opredeljenja sa onim što zastupaju u struci i u praksi.

U skladu sa osnovnim principima pisanja životne priče, pratimo Veru Smiljanić od detinjstva u učiteljskoj porodici (sa šest kćeri), koja se selila po jugoslovenskom terenu i upoznavala ljude i običaje, rane mladosti provedene u partizanima i one posle rata na studijama psihologije, preko početaka profesionalnog rada na istom Odeljenju na kojem je dobila diplomu najbolje studentkinje, pa života i formiranja porodice (udaja i rođenje kćerke), do pune profesionalne afirmacije u jugoslovenskom prostoru i odlaska u penziju (detalji u Biogramu na kraju teksta).

Sećanje na prof. dr Veru Smiljanić upriličeno je povodom stogodišnjiće njenog rođenja. Sećanjem želimo da doprinesemo konstruisanju istorije psihologije u Srbiji. Vera Smiljanić je od početka rada samostalnog Odeljenja za psihologiju na Filozofskom fakultetu UB pa do odlaska u penziju, učestvovala u izgrađivanju nastavnog kadra, objavljivala neophodnu udžbeničku literaturu za studente i studentkinje, ali i otvarala inovativne teme u istraživanjima kod nas (u timu ili sama), rukovodila istraživanjima na kojima su se profesionalno usavršavale nove generacije – današnji istraživački potencijal.

Tokom akademske karijere nastojala je da se u široj javnosti, a pre svega studentskoj, formira svest o važnosti otklanjanja stereotipa (levorukost kod dece, diskriminacije starijih osoba, uočavanje polnih i rodnih razlika) i da se studentska populacija u akademskom, ali i u alternativnom programu, informiše o tome.

Bila je gostujuća profesorka na predmetu Razvojna psihologija na Odseku za psihologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu, ali i na drugim fakultetima na jugoslovenskom prostoru. Obavljala je različite društvene funkcije: upravnica Odeljenja za psihologiju, direktorka Instituta za psihologiju Filozofskog fakulteta UB, predsednica Društva psihologa Srbije. Dobitnica je brojnih nagrada:

1951 − Najbolja studentkinja generacije (nagrada uručena u povodu obeležavanja 29. novembra).

1973 − Plaketa Kolarčevog narodnog univerziteta (KNU) kao priznanje za izvanredne zasluge na unapređenju Kolarčevog narodnog univerziteta, Beograd.

1975 − Nagrada „Borislav Stevanović” za istraživački projekat Nova revizija Bine-Simonove skale (timski rad. prof. dr Vera Smiljanić Čolanović, prof. dr Ivan Ivić, mr Ružica Rosandić, Milan Milinković).

1976 − Oktobarska nagrada grada Beograda („Autoru kolektivnog dela Razvoj i merenje inteligencije”).

1978 – 1. Plaketa povodom 25 godina svog postojanja i rada Društva psihologa SR Srbije, za poseban doprinos razvoju i unapređenju Društva (Niška Banja); 2. Zahvalnica za izuzetan doprinos u razvoju psihologije i radu Društva psihologa Jugoslavije (povodom 25 godina osnivanja i rada Saveza društava psihologa Jugoslavije, Sarajevo).

1984 − Zahvalnica na VIII kongresu Psihologa Jugoslavije, Herceg Novi.

1988 − Orden rada sa crvenom zastavom.

VERA SMILJANIĆ

Porodica

Porodica Vere Smiljanić je u tri generacije imala obrazovane članove. Doduše roditelje svojih roditelja (dedu i babu) nije upoznala − umrli su pre njenog rođenja. Baka je rano umrla, a deda je umro u zarobljeništvu u Nežideru za vreme Prvog svetskog rata. Za dedu (po majčinoj liniji) Vera svedoči da je bio politički angažovan (što je jedan od elemenata kasnijeg Verinog opredeljenja u životu).

• On je bio učitelj, al’ je bio i politički aktivan i bio je narodni poslanik u Skupštini kralja Petra I, 1905. I onda je kao istaknuti građanin za vreme Prvog svetskog rata odveden u logor u Nežideru, i tamo je umro. Pod nekim teškim uslovima je tamo živeo pošto je bio stariji.

Vera Smiljanić je rođena u selu Čibutkovici (1923) kao šesta kćerka u učiteljskoj porodici. Porodica se nakon nekog vremena provedenog u Čibutkovici u više navrata seli, što je inače i bila praksa u Srbiji u prvim godinama postojanja jugoslovenskog geografskog prostora (od 1918). Učiteljski poziv je podrazumevao stalne selidbe i promenu mesta prebivališta. Vera je odrastala bez dede, a ipak u duhu njegove političke angažovanosti. To se odrazilo i na njeno formiranje tokom detinjstva u kojem je uticaj majke bio dominantan:

• Moje majke otac je bio učitelj takođe (prosvetni radnici su uglavnom u našoj porodici). Na moje formiranje uticao je i otac, al’ naročito majka. Ona je meni  oduvek govorila da nije važno udati se, nego je važno završiti školovanje, zaposliti se, raditi… pa će i udaja da dođe… Tako da neke stavove koje sam imala, kako bi kazala feminističke, dobila sam još od majke. Još nešto što je uticalo na moje formiranje je to da nas je u porodici bilo šestoro ženske dece. Ja to nisam osećala od roditelja kao nešto što je nezgodno što nemaju sina, kao da nije u redu, ali su primedbe nekih rođaka i komšija (‘E, baš vam se nije dalo da imate muško dete!’) nama govorile da je poželjnije biti muško. Eto tako to je od tog ranog detinjstva.

Učiteljske porodice su često menjale mesto boravka u novoformiranoj jugoslovenskoj zajednici (1918), pa su roditelji dobili učiteljsko radno mesto (zadatak) u Prilepu. Tamo je poslednja kćerka u porodici (Vera) sa šest godina pošla u školu (1929) (tada se polazilo u školu sa šest godina). Priseća se da je sa drugaricama razgovarala makedonski, dok je u školi bio nastavni srpski jezik.

• Da, sećam se da sam imala u Makedoniji, u Prilepu jednu drugaricu koja se zvala Mare Zuljanovsko. Ja sam putovala posle po bivšoj Jugoslaviji i pronašla tu Mare. Ona se udala za nekog vunovlačara i imala je ćerku koja je završila učiteljsku školu i učila je po mom udžbeniku „Dečja psihologija“. I tako smo ostale izvesno vreme u nekoj vezi, ali se posle prestalo…

Iz Prilepa se porodica preselila u Kragujevac, na sopstveni zahtev, zbog školovanja kćerki (sve su pohađale učiteljsku školu).

• Sećam se toga preseljenja u Kragujevac. Bilo je za moje sestre i za mene vrlo tužno. Znam da smo plakale zato što napuštamo drugove i drugarice. I oni su nas pratili i plakali… To je baš onako dirljivo bilo, taj rastanak.

U Kragujevcu je Vera živela u internatu. To je bila ženska Učiteljska škola (tada su u učiteljskim školama devojke učile odvojeno od mladića). Prelazak u grad je doneo i nova poznanstva i druženja.

• Imale smo neku tetku u Kragujevcu i njenu ćerku, pa sam počela s njom da se družim, pa polako sam se privikla i imala drugarice i drugove.

Vera smatra da je majka bila ta koja je upravljala porodicom. A za oca svedoči:

• Moj tata je bio vrlo obrazovan čovek. On je završio učiteljsku školu. Onda je znao ruski, znao je nemački. Ja sam bila malo kao i moj otac… Bio je levičar, nije bio nikad član Partije, ali je imao tu orijentaciju. A moj tata je negde pod starost počeo da uči engleski i mi smo mu se smejali. A ja sam sad počela da učim italijanski. Ha, ha, ha, sad se drugi meni smeju.

Na pitanje da opiše život u svojoj porodici, Vera navodi:

• Srednja materijalno – kažem – nismo imali sve što smo želeli. Uvek smo išli na letovanje. To je bio jedan od kriterijuma, ali ne na more nego recimo u Matarušku banju gde je mama lečila reumu, a mi se kupali na Ibru. Ibar divna onako reka, pa plivali, naučili plivanje tamo. Ili smo išli, kad smo bili u Prilepu u Kruševo na planinu, na letovanje. Išli smo ili na planinu ili u banju. Bili smo na Tari nekoliko puta pred sam rat trideset devete, četrdesete… Zove se Kaluđerske bare. Letovanje smo – kažem – ostvarivali, ostalo ne mnogo. Ja se sećam da sam želela skije da imam, kad sam imala sedamnaest godina (to je bilo pre rata). I onda završila moja najstarija sestra školu i ja njoj pišem pismo i molim je da mi kupi skije. I ona mi kupi skije, naravno. Nisam ih mnogo ni vozila… ali sam ispunila želju. Starije sestre čim su završile odmah su poklone pravile mlađim sestrama, tako da je nama mlađima bilo bolje uvek. I kada su sestre dolazile u posetu kod nas, onda su se žalile da su roditelji bili mnogo strogi prema njima, a prema nama uopšte nisu više strogi. To jeste popuštanje i sa godinama, a i sa vremenom.

Drugi svetski rat

Rat je prekinuo Verino školovanje u završnom razredu Učiteljske škole u Kragujevcu (u gradu poznatom kao komunističko mesto), iz kojeg je ona otišla u partizane četrdeset prve. O tim danima svedoči:

• I jednog dana su došli da me zovu. Jedan drug sa kojim sam se ne tako mnogo družila jednog dana je došao i kaže: „Vera, potrebno je bolničarki za partizane. ‘Oćeš li u partizane?“ Ja kažem: „Hoću!“ Spakujem se ja da idem u školu, bacim torbu u šupu. Uzmem jedno ćebe, da l’ sam još nešto ponela ne mogu da se setim, nešto jesam ponela kao četkicu za zube il’ tako nešto gluposti… I on me odvede pa me preda jednom, jedno dva kilometra izvan Kragujevca, pa onda drugi, pa treći i odvedu me tamo u neko selo (Ljuljaci se zvalo) u kome sam ja i položila zakletvu…

Roditelji nisu znali za Verinu odluku. Pošto se nije vratila iz škole, policija uhapsi roditelje i odmah ih odvede u zatvor. Naravno da su roditelji negirali optužbe policije (tj. da im je ćerka otišla u partizane) i dokazivali da je otišla kod sestre učiteljice u selo i da zbog ratnih dejstava sad ne sme da se vrati. To je četrdeset prva godina, kad je u Kragujevcu bilo streljanje mnogih različitih muškaraca i žena. A posle se pokazalo kao dobra okolnost da su roditelji bili u zatvoru u vreme kada je bila velika racija u gradu i kada su streljali sedam hiljada ljudi. Preživeli su zahvaljujući tome što su u to vreme bili u zatvoru zbog Vere. U nesreći srećna okolnost, o čemu Vera priča:

• Mama kaže da joj je jako bilo teško. Da su svakog dana dovodili partizane i vešali na neki krst. Prethodno su ih i batinali. Kaže samo sam čekala da tebe vidim jednog dana tamo. Međutim, ja sam nekako prolazila i pošto nisam bila bolničarka (njima u stvari nije bilo potrebno bolničarki), nego sam bila u nekom pozadinskom radu, u nekim selima nešto smo radili, pletenje… organizovale seljanke da pletu čarape, džempere, rukavice i tako dalje. I svakog dana smo se javljale u štab… i odlazile u neko selo, drugo selo … I jednog dana dođemo u štab moja drugarica i ja – njih nema. Kažu nam: „Otišli su“. Međutim, pucnjava tamo, bila počela Prva ofanziva. Pucnjava sve dalje, pucnjava sve dalje… nas niko ne zove, dan, dva, tri, pet. Počeli četnici da vršljaju tuda (tad je bio prekid između četnika). I mi vidimo da ne možemo njih da stignemo nego ćemo tu negde da se krijemo kod nekih koji su nam bili poznati. I odemo kod nekih. Oni kažu: „Moramo da vas sakrijemo, jer evo tu su četnici!“ I spavamo u nekom kokošinjcu, nekim šupama, u nečemu. Doture nam hranu. Krijemo se tu desetak dana. Međutim prođe vreme… oni su se povukli već do Užica. Vidimo da su nas prosto ostavili! Posle sam čula da nisu imali mogućnosti da nas sve toliko brzo povlače. I nas dve se obučemo u seljanke, jer smo prethodno bile obučene u pantalone i vojničku uniformu kao vojska. I obučemo se u seljanke, uzmemo nešto kobojagi da prodajemo i idemo u Kragujevac na pijacu. Policija je sve kontrolisala. Ko god je ulazio u grad uvek pitaju. Pitaju nas, zagledaju nas, ličimo na seljanke ili ne ličimo, uglavnom prođemo. Prošle smo jedno tridesetak kilometara od Kragujevca pešice za jedan dan, četrdeset kilometara od Kragujevca prema selu u kome je moja sestra bila učiteljica. Znači prešle smo u jednom danu sedamdeset kilometara. U nekim opancima strašno neudobnim. Kad sam stigla kod sestre meni su bili plikovi po tabanima od hodanja.
• I onda dođemo kod mojr sestre, sedimo tu, čekamo opet kao vezu. Sestra nas prosto tako drži i mi čekamo šta ćemo da radimo. I jednog dana dođu oružane sile koje su bile između četnika i zvaničnih. Uglavnom, kao ovo je učiteljica, ovo je moja sestra, ovo je moja prijateljica. Otkud vi tu? Dajte ličnu kartu. Mi, naravno, ni jedna nemamo ličnu kartu. U mene nisu sumnjali – ja imam sestru. A ona kaže: „Ja sam iz Kragujevca, bila sam na pijaci, požurila sam da me dovezu ovde (čezama se išlo), i nisam ponela nikakve isprave“. Kaže taj: „’Ajte kod našeg komandanta!“ I nju povedu tamo kod komandanta. I ona počne da šarmira ovoga i on je kao pusti, kao ne sumnja. I mi vidimo da ne možemo da je zadržimo tu sa nama. I nju nekako pošaljemo u Kragujevac kod mog jednog druga (radio je na željeznici). On je bez ikakvih isprava, znaju njeno ime partizanka. Onda on nju provede do nekog drugog. Pa onda promeni voz pa ide i dođe do Osipaonice odakle je ona bila. I posle je ona tamo poginula – Živka Damjanović. Ja sam onda ostala u tom selu Ratkoviću, blizu Rekovca do dolaska prve vojske. Do kraja rata.

Kada je naišla prva partizanska 24. brigada, Vera im se pridružila i zajedno sa njom išla i kroz Bosnu do početka 1944, skoro godinu dana, gde je bila bolničarka, u ekipi zaduženoj za kulturna dešavanja i na raznim drugim važnim poslovima.

• Dosta je to naravno bilo i naporno, i teško, i opasno, al’ nekako prosto ne znam da sam izvukla glavu. Kad se završio rat i kad je izgledalo da niko nije stradao, nažalost, upravo tada su majku i sestru u selu četnici ubili – u trgovačkom delu Kragujevca, u kraju kod Rekovca. Došli su ostaci četnika koji su se razvlačili po gradu. Mama je bila da pomaže sestri da gaji decu. Četnici su zatekli sestru i majku i ubili ih.

Rat ipak nije štedeo sve članove njene porodice. Kada je izgledalo da je ratu kraj i kada je Vera već bila u Beogradu da studira, sačekalo ju je obaveštenje o pogibiji majke i sestre (sahranjene su u Kragujevcu). Srećna okolnost je bila što otac tada nije bio u kući, preživeo je jer je bio kod druge sestre. Vera svedoči da joj je jedan od najtežih dana u životu bila pogibija majke i sestre u vreme kada je sloboda bila na vidiku.

Studije psihologije na Univerzitetu u Beogradu

Kad se završio rat, Vera se demobilisala i došla u Beograd, gde je imala završni ispit na Učiteljskoj školi. Nakon toga se upisala na studije na Filozofskom fakultetu gde su u jednom odeljenju bile objedinjene filozofija, psihologija i pedagogija. Boravak nastavlja u Beogradu i dok studira i radi. Taj period mladosti je značajan, jer se intelektualno vezala za predmete koje predaje profesor Borislav Stevanović. Priseća se prvih godina studija.

• Bilo je nekih profesora koje ja nisam baš mnogo volela ni da slušam. Bio je Nedeljković koji je predavao filozofiju i filozofske predmete. To je bilo mnogo za moj ukus politički obojeno, nije mi se sviđalo. Jedino su mi se bila sviđala predavanja Borislava Stevanovića koji je predavao Opštu psihologiju, Dečju psihologiju (onda se zvala dečja) i pedagošku.

U vreme neposredno nakon oslobođenja bilo je lako zaposliti se, ali je bilo teško zaposlenima pripremati obimne ispite na studijama (tačnije, studirati uz rad). Vera je za vreme studija bila u radnom odnosu. Kratko vreme je radila kao novinarka, ali taj posao nije naročito volela, pa se zaposlila u arhivskoj službi u Tanjugu, gde je imala osmočasovno  radno vreme, a ostatkom vremena je raspolagala slobodno, tačnije učila za polaganje ispita. Asistent Bore Stevanovića je bio Žiža Vasić (sada poznat po nagradi koja nosi njegovo ime) koji je mnogo pomagao studentima i studentkinjama u pripremi ispita. Tako je pomagao i Veri. Seća se Vera tadašnje saradnje sa Žižom Vasićem (suprug Smiljke Vasić, poznate po psiholingvističkim radovima).

• Ja sam spremila odlično ispit. On je bio božanstven u tom vođenju. I da mi nabavi knjige i da mi da knjigu i da pravim beleške i da me presliša. Sve je radio. I ja sam dobila kod Bore Stevanovića na sva tri predmeta desetke… Kod njega sam uzela diplomski rad „Strah kod predškolske dece“.

Vera se u više navratala sećala studentskog perioda.

• Ja sam uradila diplomski rad kod Bore Stevanovića. Išla kod njega, to je bio običaj, jednom nedeljno se ide kod Bore Stevanovića, i to kod kuće (on nije imao kabinet na fakultetu, nije bilo prostora). Išla sam kući jednom nedeljno, savetovala se, radila… Nedelju dana radim, pokažem mu, opet tako, i dođem do kraja skoro. Negde na Terazijama sretnem Dušana Nedeljkovića koji je bio šef Katedre koji mi je kazao: „Nema Vas?! Radite li Vi diplomski rad?“ Ja kažem: „Radim“. Pa nema Vas kod mene na konsultacijama. Pa kažem ja radim kod Bore Stevanovića, odlazim kod njega. A on će: „Kod mene treba da dolazite!“. Pa rek’o: „Ja sam završila već diplomski rad“. A on kaže: „Nije to značajno, donesite mi da vidim!“ Onako ljut što ja nisam kod njega dolazila (je l’ on je bio gospodar svega). On je bio (kako) Filozofski fakultet, onaj stari znate ulaz, desna strana je bila dekanat, a levu stranu su zvali „Dušanat“. „Dušanat“ je bio značajniji od dekanata. Imao je više uticaja. I sad donesem ja njemu rad u taj neki četvrtak kad se odlazilo i dođite sledeći četvrtak. Ja dođem sledeći četvrtak on kaže: „Ovo ne valja!“. Rek’o: „Šta ne valja?“ Pogrešno je postavljeno. To je bila jedna fraza koja kao nije marksistički otprilike to. Ja kažem pa kako može da se popravi? A on kaže razmislite (bio je jako važan, dirigovao). I ja uzmem da razmislim, odem kod Živorada Vasića, ispričam šta sam uradila, on kaže nemojte nijednu zapetu izmeniti. Odem kod drugog asistenta Jovičića koji je bio Borin takođe. On kaže nemojte ništa izmeniti. I ja predam to onako kako je bilo i dođem na odbranu. U komisiji Bora Stevanović, Nedeljković i još jedan pedagog Janjušević. Branim rad, dobijem ocenu deset! A Dušan kaže: „Vidite da može bolje!“

Profesionalna i politička atmosfera na Filozofskom fakultetu u doba studija

Profesor Nedeljković je želeo da Vera kod njega radi diplomski rad iz istorije psihologije, što Veru ni tada, a ni kasnije, nije posebno zanimalo.

• To su smicalice koje nisu mene kao ženu diskriminisale, nego to su smicalice političke i koje su među njima vođene. Bora Stevanović je odmah proglašen posle rata za reakcionara, kod njega mi komunisti ne treba da studiramo… to ne vredi ništa… ovo marksistički je dobro i tako dalje… To su neka iskustva moja sa tim odnosima, a više političkim kažem nego muško-ženskim. Mada posle evo primetila sam to na našem Fakultetu, posle mene i Lidije Vučić koju je takođe Bora Stevanović uzeo kao ženu, skoro nijedna žena nije došla u tim za Dečju psihologiju. Po svaku cenu trebalo je da dođe muškarac.

Kako se i moglo očekivati Vera je odlično odbranila diplomski rad (1949) i predložena je bila za nagradu „29. novembar“ za najbolji studentski rad u toj godini. A nakon toga ju je profesor Bora Stevanović predložio za asistentkinju.[2]

Vera se priseća da nije imala plan da ostane u fakultetskoj hijerarhiji. Tačnije nije imala dovoljno samopouzdanja za tako važan korak u životu, ali profesor Stevanović je bio izvanredan pedagog u radu sa mladima, i uopšte neobična ličnost, koji je mnoge motivisao za ovaj poziv. Već prisutna u akademskoj hijerahiji, postepeno je gradila univerzitetsku karijeru do redovne profesorke. O svojoj karijeri je imala običaj da kaže.

• Ja nikad nisam imala direktne neke smetnje, nego neke kako bih kazala bočne. Bora Stevanović je cenio žene. On je imao izuzetno inteligentnu ženu, obrazovanu i vrlo inteligentnu ćerku. Sina koji nije bio baš mnogo visokih sposobnosti. On je studirao psihologiju, ali nije bio kao ćerka i majka. Tako da je – kažem – Bora prosto verovao u žene. On je odmah odlučio da budem tu, i ja sam napredovala jednim tempom koji je mogao da bude. Nisam mislila da me je neko ometao.

Ono što je od svog profesora Vera preuzela bio je i način na koji je u svojoj profesorskoj karijeri brinula o mlađim saradnicima („Moram da priznam da sam kopirala Boru“. Imala je običaj da kaže: „Dosta je on uticao na moje formiranje“).

• Bora je bio vrlo strog u mladosti, vrlo strog, pa je popuštao i postao vrlo blag kad je bio u starijim godinama. A ja sam isto to kod sebe primetila prosto ne kopirajući. Nego prvo ne razumete zašto nisu naučili (kako to ne znaju!), a posle nekako uvek nađete opravdanje.

Napredovanje u akademskoj karijeri: usavršavanja u Evropi i u SAD-u

Vera je imala običaj da objašnjava da nju nije interesovala teorija bez adekvatne primene, a kao talentovana i intuitivna, u psihologiji je videla probleme na svakom koraku.

• Što se tiče moga rada, više su me privlačile praktične stvari nego teorijske. Moja ćerka je levoruka. To je bio povod da počnem da se bavim ovim problemom, da vidim koliko je maltretiranje dece po školama sa tom levorukošću. I mislim da sam se ja izborila da počne tolerantniji stav prema levorukoj deci ovde. Nju je direktno matematičar maltretirao da piše desnom rukom.

Uvek je polazila od iskustvenog i pronalazila potom teorijska objašnjenja u okviru Razvojne psihologije, koja je obuhvatala period života od rođenja do starosti. Na primer, bila je na usavršavanju nekoliko meseci u Moskvi za pitanja starenja i starosti… Napisala je knjigu Psihologija starenja, koja je doživela nekoliko izdanja (1979, Nolit, Beograd; 1987, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd i 1999, Centar za primenjenu psihologiju Društva psihologa Srbije, Beograd). Usavršavala se u domenu onih psiholoških tema koje su je interesovale i o kojima se u Srbiji (Beogradu) tada manje znalo.

• Onda sam se bavila pitanjem starenja iz istih praktičnih razloga. Mislim da se dosta psihologija bavila i ranim detinjstvom i predškolskim i školskim periodom, i pubertetom… A starijima niko. Taj najteži period života je zanemaren, ja sam prosto htela da se bavim time da bi nešto malo više svetlosti bacila tu i da se više zna o tom periodu, da bi ovako jedan humaniji odnos postao prema starima.

Tako je bila u Sovjetskom Savezu (u Moskvi, 1977) dva meseca na studijskom boravku zbog pisanja knjige o starenju (sakupljala je literaturu). Tamo tada nisu imali psihologiju kao poseban studijski program, ali su u okviru psihijatrije imali dosta psiholoških istraživanja. Usavršavanje se sastojalo u sakupljanju literature iz postojećih bibliotečkih fondova, jer poznat je doprinos ruskih istraživača u psihologiji starenja.

• Tamo sam srela jednu psihološkinju koja se zove Cajgarnik, Zajgarnik (ona se citira u psihologiji kao nemačka). Ona je posle pobede revolucije napustila Nemačku i otišla u Sovjetski Savez i bila tamo profesor. Bila je stara devedeset godina kad sam je upoznala. Imala sam prilike da je upoznam na međunarodnim kongresima značajne psihologe koje sam znala iz literature.

Bila je na usavršavanju u SAD-u, na Univerzitetu u Berklijum koristeći Fordovu stipendija (1967–68) kod profesora Paula Massena, zaduženog za Dečju psihologiju. To je bila istorijska ’68 godina studentskih protesta, ubistva Martina Lutera Kinga, prviih inicijativa Pokreta za oslobođenje žena – što je sve uticalo na otvaranje novih antipatrijarhalnih, antirasističkih i antiinstitucionalnih sloboda kod Vere Smiljanić.

Društveni angažman uz akademski

Pored  akademskog rada na Fakultetu, Vera je obavljala i nekoliko odgovornih društvenih funkcija: bila je upravnica Odeljenja za psihologiju, zatim u nekoliko mandata direktorka Instituta za psihologiju (koji je deo Filozofskog fakulteta), članica uredništva Psiholoških novina, ali i gotovo uvek jedna u timu za organizovanje skupova (kongresa) psihologa (održavanim u raznim gradovima Jugoslavije), za koje je obično planirala i posebnu sekciju (tako je jedina bila posvećena temi psihologije pola, na kongresu u Zagrebu 1981).

• Učestvovala sam na svim kongresima (psihologa) sa radovima, našim, domaćim, i na međunarodnim. To je posao koji treba obaviti, saznati kad je kongres, gde je kongres, prijaviti se za kongres, poslati rezime, prihvaćen rezime, učestvovati i tako dalje. Na puno kongresa sam bila u raznim zemljama, međunarodnim kongresima za dečju psihologiju, za opštu psihologiju, za pedagošku psihologiju na raznim seminarima i tako.

Vera Smiljanić je predavala i na Odsecima za psihologiju na drugim univerzitetima (na primer u Novom Sadu, zatim u Prištini). Čini se da je u njenom životu jedinstvo akademskog i društvenog delovanja bila prirodna povezanost i normalnost u to vreme u društvu koje je gradila. Okrenutost potrebama društva bila je ispred onoga što je bio lični ili porodični interes.

O udaji, rođenju ćerke i razvodu: jedinstvo porodičnog–profesionalnog iskustva

Bio je to studentski brak, 1947. godine! Supruga je upoznala u Tanjugu, gde su zajedno radili. Završio je novinarsko-diplomatsku školu, studirao isto vanredno, bio novinar. Oni koji poznaju istorijat političkih odnosa u Jugoslaviji setiće se da je period 1947-1949. bio period teških godina[3] u Srbiji i u Jugoslaviji, ali i težak period i za Verinu novoformiranu porodicu. Kada Vera prelazi u radni odnos na Fakultet, suprug nastavlja novinarsku karijeru, ali je proširuje i na pisanje knjiga. Nakon sedam godina braka Vera je rodila ćerku (1954)  – jedinicu o čemu Vera rado priča, naročito kada želi da minimalizira stereotip o lošem odnosu snaje i svekrve.

• Onda smo rešili da imamo dete, ona je planski rođena. Ja sam živela sa svekrvom u zajednici. Moja svekrva je izgubila muža na Golom otoku i ostala sama. I želela je da ostane sa nama. I ja nisam imala ništa protiv, ja sam se s njome slagala. Mogu da kažem da sam se s njom bolje slagala nego sa mužem. Ona je više odobravala moje feminističke akcije. Bila je spremna dosta da uradi u odgajanju moga deteta, ona mi je tako pomogla i da doktoriram u stvari, i da radim i meni je to potpuno odgovaralo. Onaj klasični odnos između svekrve i snaje nije postojao apsolutno. Ja sam nju doživljavala kao majku koja je spremna da pomaže. Ona je mene skoro kao ćerku. Tako da smo nas dve u vrlo finom odnosu ostale do kraja, i kad smo se mi razveli.

Vera je veoma cenila porodicu i negovale porodične odnose. Ali retko govori o svom privatnom životu, pogotovu ne sa onima sa kojima sarađuje u ulozi mentorke ili profesorke. Kada to i čini uvek pokušava da pronađe meru da ne okrivljuje drugu stranu, nego da sopstveno iskustvo podeli sa drugima kao moguće životno rešenje. U razgovoru za intervju, na direktno pitanje o razlogu za razvod objašnjava:

• Kako prolazi vreme drukčije procenjujem zašto smo se mi razveli. Ja mislim da je to onako bazično neslaganje. Nismo bili jedno za drugo. Mladalački zanos… sve lepo, dobro i rodićemo dete… Da je bilo malo više razumevanja sigurno bi i drugo dete rodila. Ovako nekako nešto nije išlo. U stvari, inicijativa za razvod je njegova bila. Ja sam je prihvatila, nije to bilo teško. A odnos sa svekrvom posle je ostao vrlo dobar („Šta vam je deco?“ – ponavljala je i pokušavala da nas miri). Dolazila je svekrva kod mene u posetu, ostajala po desetak dana, vrlo lep odnos. Ostala sam u normalnim odnosima i sa mužem, ali ne mnogo bliskim. Ćerka je imala sedamnaest godina kad smo se razveli.[4]

Vera svedoči da njeni roditelji nisu bili religiozni (što je ona nasledila), pa nisu slavili ustaljene crkvene praznike u porodici. „Slavili smo onda kad je moralo da se slavi“ (to su bili propisani državni praznici bivše Jugoslavije).

• Kod kuće nisam dobila religijsko obrazovanje… Naravno, krstila sam se, ali je jedan pop koji je predavao veronauku imao uticaj na mene i ja sam počela da odlazim u crkvu. I mama me gleda gde ćeš u nedelju? Pop nam kazao da dođemo u crkvu. Ja se obučem, spremim, nacifram onako da budem lepo obučena. Gde ćeš? Idem u crvku. Dobro, idi u crkvu. Ja u crkvu. Iduće nedelje opet u crkvu, opet u crkvu. Potraja jedno vreme i odjedanput meni, dvanaest godina sam imala, ovako nešto i ja se povučem. I od tada više nisam ni sa crkvomm niti imam interesovanje.

Dugovečnost je Vera nasledila od oca.

• Otac mi je umro sa osamdeset šest godina, u dubokoj starosti. On se oženio kad je mama umrla, to je bila njegova izjava kad su se sve ćerke poudavale onda se on oženio. Nije hteo da se ženi pre nego što su se ćerke udale. Tako neki obziri starinski. I onda je on bio sa tom ženom, nešto mlađom od njega… Relativno brzo jedno za drugim su umrli.

Najteže životne trenutke povezuje takođe sa porodičnim događanjima.

• Smrt, pogibija moje mame i sestre. To je meni bio prvi najveći udar. Bio mi je udar i što je moj svekar iz kuće uhapšen i oteran na Goli otok… I on je tamo umro. To mi je bio veliki šok i promenjeno držanje okoline prema onom ko je (proglašen) kao ‘informbirovac’. Posle mi je bio udar razvod… To privikavanje na nove uslove života u porodici i u javnosti.

Mada profesorski staž nije produžavala, nego je otišla u penziju po važećem zakonu, Vera nije prestala da predaje. Najpre je produžila sa predavanjima na svom matičnom Fakultetu još dve godine, pa je držala predavanja u Prištini, gde je putovala… Držala je predavanja na Defektološkom fakultetu UB, a ranije, tokom osnivanja Katedre za psihologiju Filozofskog fakulteta UNS u Novom Sadu. Predavala je Razvojnu psihologiju i bila mentorka za doktorski rad Urošu Mladenoviću (na temu polnih uloga), Lajošu Gencu (na temu dvojezičnosti dece) i Svenki Savić (na temu razvoj govora kod blizanaca).

Profesija i etička načela

Vera je objavila većinu istraživačkih radova iz razvojne psihologije (interpersonalni odnosi, levorukost, dečji humor i smeh), zatim polnih razlika i starosti, što ostaje kao udžbenički tekst u knjigama. U Pogovoru (neobjavljenog rukopisa) o teorijama ??? Vera Smiljanić navodi primer Pola Masena, sa Odseka za psihologiju Univerziteta u Kaliforniji kod kojeg je bila na studijskom boravku (školske 1967/68). Njega navodi kao jednog od tvoraca neseksističke teorije o ženi u okvirima teorije socijalnog učenja. U Pogovoru je pisala i o njegovim etičkim normama. Opisuje scenu iz njegovog kabineta. Došao je student koji je molio uslugu. Student je dobio od Regrutne komisije regrutsku knjižicu i poziv za odlazak u rat u Vijetnam. On je odbio da ide u rat, pocepao regrutnu knjižicu i molio (tražio) od profesora Masena pomoć da ode u Kanadu i tamo nastavi studije. Profesor mu je naravno pomogao.

Takva je bila i Vera. Imala je svoje visoke moralne kriterije od kojih je retko odustajala. Partizanski moral joj je ostao i u profesionalnom i pedagoškom radu – pomoći kad treba, ne ometaj druge…[5]

Ženski alternativni akademizam

Tokom akademske karijere Vera je afirmisala ideje o ravnopravnosti polova unutar tema kojima se bavila u nastavi, dakle u okviru akademskog programa, a aktivno je učestvovala i u aktivnostima neformalne grupe „Žena i društvo”[6], koja je u jugoslovenskom prostoru (Ljubljana, Zagreb, Beograd) organizovala javna predavanja i diskusije. Na tim tribinama Vera je govorila na temu psihologije pola i roda (naročito nakon povratka sa stipendije u Berkliju tokom sedamdesetih godina). Kada je formiran alternativni akademski interdisciplinarni program u Centru za ženske studije (1992) istu temu je predavala tokom nekoliko prvih generacija. U dokumentaciji Centra nalaze se podaci o održanim predavanjima: najpre u školskoj 1997/98, u izbornom kursu pod nazivom Psihologija (sa Marinom Bogdanović, Nadom Ler, Lepom Mlađenović i dr.) i potom u školskoj 2000/01. godini, takođe izborni kurs Klasici psihoanalize, gde je samo ona predavala na teme Frojdovog učenja o ženi, Psihonanalitičkoj kritici Frojda, ali i Koldbergovu teoriju polnog identiteta i teoriju Karla Junga. Predavala je i kasnije i učestvovala u raznim događajima u Centru. Ovde navodim podatke za taj rani period postojanja Centra zato što, na primer, feministkinje koje svedoče o svom radu u Centru, ime Vere Smiljanić ne vezuju za njega (na primer, u svojim sećanjima  Marina Blagojević sa Odeljenja za sociologiju u to vreme, ili Nada Ler, koja je takođe iz teme psihologije). Važno je da vodimo računa da nam neka imena ne iskliznu iz spiska samo zato što neka osoba nije dovoljno glasna ili da o sebi više puta i na više načina utiskuje svoj doprinos u istorijsku liniju feminizma i ženskih i rodnih studija. Očigledno je da Vera sama nije to za sebe ostvarila.

Daša Duhaček, koordinatorka Centra za ženske studije u to vreme u Beogradu, iznosi svoja sećanja o Veri: „Jedna tiha, skromna profesorka, nije govorila o svom radu, ni o zaslugama, nije isticala svoje rezultate, objavljene radove, nagrade. Predavanja su joj bila pažljivo pripremljena, bila je odgovorna i uvek puna podrške za Centar za ženske studije”.  

Dugogodišnja feministička aktivistkinja Lepa Mlađenović, koja je studirala na Odeljenju za psihologiju gde je Vera predavala, seća se da je profesorka tokom svojih predavanja govorila studentkinjama i o feminističkim teorijama i idejama (kasnije uobličenim u rukopis Psihoanalitičke i psihološke teorije o ženama). Verina je ideja bila da treba detaljno istraživati biografije tvoraca psiholoških teorija o seksualnosti i pokazati povezanost njihovih teorija sa implicitnom ili eksplicitnom diskriminacijom žena.

U rukopisu Psihoanalitičke i psihološke teorije o ženi (2014) iz kratkog Predgovora doznajemo o genezi objedinjenih tekstova: „Ova knjiga je nastala iz mojih predavanja držanih najpre studentima psihologije i pedagogije na Odeljenju za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, a zatim studentima Ženskih studija u Beogradu“. Detaljno u tekstu objašnjava slabosti Frojdovog pristupa, zatim ističe teorijski pristup Karen Hornej, ali i iznosi i obilje zamerki drugim teoretičarima, kao što su Bruno Betlhajm, Erih From, Karl GustavJung i teoretičarima socijalnog učenja, pa I učenja Lorensa Kolberga koji je „tvorac još  jedne maskulinocentrične, seksističke teorije razvoja polnog identiteta“. Kao balans sa druge, ženske strane, detaljno obrazlaže pristup književnice Virdžinije Vulf.

U Pogovoru tog rukopisa je Verino lično iskustvo sa pravljenjem teksta u muškom profesorskom okruženju: „Čitajući moj rukopis, Nikola Rot je na marginama beležio primedbe. Na jednom mestu je napisao „Ovo nema smisla“. To je mesto na kome sam ja uz teoriju Lorensa Kolberga napisala da bi bilo interesantno pozabaviti se biografijama tvoraca teorija o ženama. Ovde sam mislila u prvom redu na tvorce seksističkih teorija, misleći da bi se u tim biografijama moglo naći objašnjenje za njihovu konzervativnost i predrasude o ženama. Ovde sam mislila na njihov pogled na svet, kao i na njihove lične, intimne biografije.  I tada sam mislila, a i sad mislim da to ima smisla“.

Kada se danas sećamo onih koje su bile aktivne (kraće ili duže) u neformalnoj grupi „Žena i društvo“ krajem 70-tih godina 20. veka, važno je da se podsetimo da su nekolike profesorke Filozofskog fakulteta u isto vreme predavale na temu pola i roda u okviru usvojenog plana i programa za predmete koje su inače predavale. Na primer, pored Anđelke Milić (na Odeljenju za sociologiju istog Fakulteta), Vera Smiljanić (na Odeljenju za psihologiju) govori o polnim i rodnim razlikama. Međutim, sticajem različitih okolnosti, neke su zasluge (kao što je doprinos Vere Smiljanić), izostale, a neke su dobile izrazitu javnu prepoznatljivost (na primer, naslednice Anđelke Milić), jer su o tome vodile računa (podsećale, pisale i sl.) naslednice i saradnice.

Ono što je zajedničko ovim dvema prethodnicama je da su obe, i Anđelka Milić i Vera Smiljanić, bile na studijskom usavršavanju u SAD-u i tamo se upoznale sa novim idejama o polu, koje kasnije prenose u Beograd svojim mnogobrojnim studentima.

Zadatak je onih koje dolaze da sistematski popune praznine u podacima za one koje su prve krčile prostor u pravcu ne samo feminističkih, ali pre svega tih, teoretičarki i delatnica na samom početku, u prvim periodima rada ne samo ove neformalne grupe, nego i pojedinki koje su u okviru svojih delatnosti doprinosile osvešćivanju mladih žena u nauci, u umetnosti, a pre svega u okviru raznim formalnih i neformalnih ženskih grupa.

Na sajtu Autonomnog ženskog centra[7]se nalazi tekst Line Vušković i Sofije Trivunac (psihološkinje) pod nazivom Feministička grupa „Žena i društvo”. Iz teksta doznajemo da je krajem 1979/80. godine Sofija Trivunac okupila beogradsku feminističku grupu, u kojoj su bile: „Sonja Dreljević, Žarana Papić, Lina Vušković, Vera Smiljanić, Vuk Stambolović, Irena Čolanovic, Jovan Ristić, Ljiljana Guzina, Maja Korać, Lepa Mlađenović, Vesna Dražilović, Mirjana Milosavljević, Danka Šekularac-Jesenska“…(S. S. bold).

Vera Smiljanić je promovisala feminističke aspekte u razvojnoj psihologiji i bila je mentorka niza seminarskih, diplomskih, magistarskih i doktorskih radova iz oblasti polnih razlika. Ona je doprinela da se studentkinje završnih godina opredele za teme diplomskih radova iz oblasti rodne ravnopravnosti. Ako imamo na umu da je Odeljenje za psihologiju jedno od onih gde se upisuje veliki broj studentkinja, može nam biti jasno koliko su bile važne te njene intervencije u nastavi o psihološkim aspektima pola i roda. Mogli bismo suditi da je u tom periodu dok još nisu bile registrovane razne ženske nevladine organizacije do kraja 80-tih, da su upravo studentkinje osvećšćene na njenim predavanjima bile nositeljke promena (kao što su Lepa Mlađenović, Sofija Trivunac).

Otuda treba u glavni tok rasprave o doprinosima rodnoj ravnopravnosti u poslednjim decenijama 20. veka nanovo proceniti doprinos Vere Smiljanić za temu o rodnoj ravnopravnosti na Filozofskom fakultetu UB.

***********

Kada sama sumira ‚ulog‘ i ‚dobit‘ u životu, Vera kaže:

• Promenila bih samo političko angažovanje. Mora se udati i mora se imati dete, pa sad promašiš ne promašiš, kako bude. I to bih ponovila mislim, kažem jedino što bih savet dala drugima je imati više od jednog deteta.

Ali na pitanje o slobodi za koju se u partizanima borila, za koju je majku i sestru izgubila u ratu i za koju je njen svekar tamnovao i umro na Golom otoku, Vera razočarano konstatuje:

• Ja sam totalno bila razočarana, totalno. Gledajući na Nedeljkovića koga sam poznavala kao nemoralnog čoveka, i Boru Stevanovića koji je takozvani reakcionar…i kojeg sam cenila. Onda sve što se događalo meni je smetalo direktno. Ja sam bila u Partiji, dugo sam ostala u Partiji jer ko je smeo da izađe iz Partije, ali apsolutno nezadovoljna … u svemu.

Kada mi sumiramo događaje iz profesionalnog rada i života Vere Smiljanić, procenjujemo da su zasigurno kontekst političkog opredeljenja roditelja (dakle ono što nosi iz porodice), a potom i slobodna lična odluka da ode u rat, bile presudne u njenom životu (ali i njene mnogobrojne ženske) porodice. Na pitanje da li bi nešto promenila u svom životu nakon stečenog dugogodišnjeg iskustva, sledi odgovor: „Političko angažovanje bih smanjila. Jedino to.” Tačnije negira da bi otišla u partizane i u rat, sa ovim iskustvom iz poznih godina života („Mislim da je to velika glupost izlagati se toliko opasnosti“ i smrti bliskih članova porodice… „Sestra je bila u partizanima (upravo se vratila iz partizana, ona je jadna stradala sama za sebe, mama uz nju, a moj odlazak u partizane je na neki način spasao oca“)[8].

Ipak, šta je davalo snagu Veri da nastavi i da uspeva profesionalno, naročito nakon ratnih zbivanja? To je – kako ističe – saradnja i bliskost sa sestrama u kontinuitetu, koja je poveznica i među njihovom decom iz druge generacije, ali nažalost, većina ih sada živi van Srbije.

• One su posle učiteljske škole završile ili višu pedagošku školu ili studije: jedna je muziku, jedna je književnost, jedna je višu pedagošku školu. One su opet isto imale malo dece, po dvoje, niko nije imo više dece, gledajući na našu veliku porodicu. One su sve imale mušku decu, ja sam samo imala devojčicu. Mi smo dobre odnose imale, družile smo se, družimo se i sad u sledećoj generaciji. Porodično se vrlo držimo. Moj unuk u Kanadi je u vrlo bliskim odnosima sa braćom od tetke i drugim bratom od druge sestre je tamo, veliki broj iz naše porodice je otišlo u Kanadu i nekako su se tamo povezali i održavaju vezu.

A šta joj je dalo posebnu motivaciju u poznoj starosti i uživanje u novom životu – u odrastanju unuka Vida? Odlučila je da se zajedno s njim smeje životu – zajedno su objavili više knjiga viceva i šala pod zajedničkim imenom Da pukneš od smeha (izdanje Kreativnog centra, Beograd).

Malo je psihološkinja u Srbiji čiji je doprinos dovoljno nagrađen tokom postojanja Odeljenja za psihologiju na Filozofskom fakultetu UB, ali i na drugim katedrama, kasnije osnovanim (UNS, UN, UK i dr.). Vera Smiljanić je doprinela da psihologija kao naučna disciplina, i razvojna psihologija kao novoustanovljena, dobiju društvenu afirmaciju u Srbiji i svetu. Treba konstatovati da je ta nauka (kao i filozofija) bila ‘rezervisana’ za muškarce i da je ona za sada bila prva (i jedina) koja je obavljala sve dužnosti i funkcije kao i drugi profesori na Odeljenju. Podsetimo se da do danas u SANU nema ni jedna članica (od psihologa je član samo Aleksandar Kostić).

Vera Smiljanić se tokom akademske profesije istovremeno zalagala za ravnopravnost žena ne samo u psihologiji kao nauci, što je pokazivala i svojim privatnim i javnim nastupima, nego i u psihologiji kao praksi.

Literatura

Bašaragin, Margareta (ur.) (2021), Starost i rod u vremenu i prostoru, Ženske studije i istraživanja i Futura publikacije, Novi Sad.

Savić, Svenka (1980), How Twins learn to talka study of the speech development of twins from 1 to 3, Academic Press, London, New York.

Smiljanić, Vera (1967), Dečja psihologija, Zavod za izdavanje udžbenika i nastavna sredstva, Beograd (objavljeno i na slovenačkom i na albanskom jeziku u koautorstvu).

Smiljanić, Vera (1972), Socijalizacija i ispitivanje socijalne percepcije, Zavod za izdavanje udžbenika i nastavna sredstva, Beograd.

Smiljanić, Vera (1978), Razvojna psihologija (autorizovana skripta). Društvo psihologa Srbije, Beograd (više izdanja).

Smljanić, Vera (1979), Psihologija starenja, Nolit, Beograd (II izd. 1979 Zavod za izdavanje udžbenika i nastavna sredstva, još dva izdanja Udruženja psihologa).

Smiljanić, Vera (1978), Razvoj i merenje inteligencije, Zavod za izdavanje udžbenika i nastavna sredstva, Beograd.

Smiljanić, Vera (1989), Razvojna psihologija, Centar za primenjenu psihologiju, Beograd (i ponovljeno izdanje 2009).

Smiljanić Vera i Vid Stambolić (2000–2012), Da pukneš od smeha, Kreativni centar, Beograd.

Smiljanić Vera (2014), Psihoanalitičke i psihološke teorije o ženi (rukopis).

Srpski Who is Who: 2011-2013, Zavod za udžbenike, Beograd, str. 662.

Stepanović Ilić, Nevena i Natalija Panić (2022), Doajen Razvone psihologije, Sećanje na profesorku dr Veru Smiljanić (1923-2021), Psihološke novine, god. 44, br. 452 (januar 2022), str. 8.

Vušković, Lina i Sofija Trivunac, Feministička grupa ’Žena i društvo’.

BIOGRAM* Vera Smiljanić (1923–2021)**

Roditelje svojih roditelja nije upoznala. Za vreme Prvog svetskog rata deda (po ocu) je umro u zarobljeništvu u Nežiljeru. Deda po majci je bio učitelj i narodni poslanik u Skupštini kralja Petra I (1905).

1923. (23. februara) rođena u Čibutkovici, u obrazovanoj učiteljskoj porodici sa šest kćerki.

1929. U Prilepu sa šest godina polazi u školu.

1930. Porodica se seli u Kragujevac zbog školovanja kćerki u Ženskoj učiteljskoj školi.

1941. Odlazi u partizane sa svojom drugaricom.

1944. Nakon rata se demobiliše. Iste godine majku i sestru ubijaju četnici u kući.

1945. Upisuje se na Filozofski fakultet UB, zapošljava se u Tanjugu, u Odeljenju za arhivu.

1947. Udaje se za novinara; vreme kada svekra odvode na Goli otok, gde umire.

1949. Diplomira i dobija asistentsku poziciju na Dečjoj psihologija kod B. Stevanovića.

1951. Prima nagradu „29. novembar” kao najbolja studentkinja generacije.

1954. Rodila ćerku Iru, u odrastanja pomaže svekrva.

1957. Doktorira, birana u zvanje docentkinje.

1958. Usavršava se u Londonu tokom tromesečne stipendije.

1963//64. Predsednica Društva psihologa Srbije (tada Sekcija psihologa Srbije).

1967/68. Koristi jednogodišnju Fordovu stipendiju u Berkliju (SAD, Univerzitet u Kaliiforniji), kod profesora Razvojne psihologije Pola Masena (Paul Mussen).

1968. Objavljuje na slovenačkom (sa Ivanom Toličič) Otroška psihologija, u Ljubljani (Mladinska knjiga).

1972–1980. Direktorka Insituta za psihologiju na Filozofskom fakultetu UB.

1973. Plaketa Kolarčevog narodnog univerziteta, priznanje za izvanredne zasluge na unapređenju aktivnosti Kolarčevog narodnog univerziteta.

1975. Nagrada „Borislav Stevanović”, za timski rad.

1976. Oktobarska nagrada grada Beograda. „Autoru kolektivnog dela Razvoj i merenje inteligencije”

1977. Usavršavanje u Moskvi (dvomesečna stipendija za prikupljanje podataka o psihologiji starosti).

1977. Vodi Seminar za dečju i pedagošku psihologiju (kasnije Katedra za dečju psihologiju, a potom Katedru za razvojnu psihologiju (na poziciji šefa do odlaska u penziju).
1979. Objavljuje knjigu Razvojna psihologija u Beogradu (Društvo psihologa Srbije).

1978. Učestvuje na konferenciji Drugar-ca kao jedna iz grupe „Žena i društvo”.

1979. Objavljuje knjigu Psihologija starenja, Nolit, Beograd.

1980–82. Upravnica Odeljenja za psihologiju Filozofskog fakulteta UB.

1987. Objavljuje knjigu Psihologija starenja, Beograd (Nolit).

1988. Prima Orden rada sa crvenom zastavom.

1989. Završava aktivnu akademsku karijeru i odlazi u penziju. 

1990. Objavljuje Dečju psihologiju (u koautorstvu sa Ivanom Toličić), Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd.

1997-2018. Objavljuje knjige Da puknes od smeha u Kreativnom centru u Beogradu (u koautorstvu sa Vidom Stambolović).

2010– 2014.Objavljuje i tri slikovnice namenjene razvoju govora kod dece (kod istog izdavača).

2021. Umire u Beogradu, 3 novembar 2021.

* (Biogram je jedinstvo podataka iz privatnog i profesionalnog života)

** U nekim izvorima i pod Vera Smiljanić Čolanović (Srpski Who is Who, 2013)

Delovi teksta su saopšteni na tribini nasovljenoj Prilog istoriji prihologije: Vera Smičjanić (1923-2023), 23. februara 2023. na Filozofskom fakultetu UNS u povodu obeležavanja stogodišnjice rođenja.

(Autonomija, foto: Kreativni centar)

---

* U povodu stogodišnjice rođenja, ovde donosim podatke iz audio-zapisa koji je 2013. godine snimio i transkribovao psiholog Branko Velov za potrebe studija na ACIMSI Centru za rodne studije UNS, a u okviru kursa Metode rodnih studija. Ovoga puta je to metod životne priče (kod mentorke prof. dr Svenke Savić). Zahvaljujem Daši Duhaček na korisnim primedbama na prethodnu verziju teksta i na podacima o prisustvu Vere Smiljanić u alternativnom visokoškolskom obrazovnom programu Ženskih studija u Beogradu; Lepi Mlađenović na sećanju naše zajedničke prijateljice, Ljiljani Marinković iz Kreativnog cetra, a posebno Margareti Bašaragin na pomoći u tehničkom oblikovanju teksta  i na podsticanju da tekst završim i Nataši Belić na lektorskim intervencijama.

[2] Vera se upisala na studije na Filozofskom fakultetu UB, kada su filolzofija, psihologija i pedagogija bile objedinjene u jednom Odeljenju. Promenu je napravio upravo profesor Borivoj Stevanović, koji je predložio osnivanje posebnog Odeljenja za psihologiju u kojem je za asistentkinju izabrao Veru Smiljanić. Tako je Vera jedna od osnivačica ovog Odeljenja na kojem je radila do penzionisanja. U međuvremenu je bila na poziciji upravnice (1980–1982). Kasnije je na Fakultetu osnovan i Institut za psihologiju gde je bila direktorka u dva mandata.(videti podatke u Biogramu).

[3] Svekar je proteran na Goli otok gde je i umro.

[4] Vera je bila pobornica porodice sa više dece, imala je samo jednog unuka sa kojim je napisala 10 knjižica Da pukneš od smeha, dečji humor (u izdanju Kreativnog centra). Nažalost, unuk živi u Kanadi od polovine 90-tih i komunikacija je uglavnom elektronska.

[5] I kojem je mene preporučila kad sam otišla na isti Univerzitet i Odsek, ali kod drugog mentora – Dana Slobina. Vera mi je dala preporuku za profesora Masena kojeg sam upoznala kao već gospodina u godinama, veoma ljubaznog i poštovanog.

[6] O radu grupe i njenim članicama u tekstu Feministička grupa „Žena i društvo“ Line Vušković i Sofije Trivunac sa sajta Autonomnog ženskog centra, Beograd  https://www.womenngo.org.rs/zenski-pokret/istorija-zenskog-pokreta/216-feministicka-grupa-zena-i-drustvo

[7] https://www.womenngo.org.rs/zenski-pokret/istorija-zenskog-pokreta/216-feministicka-grupa-zena-i-drustvo

[8]„Sad mi je žao što nemam još neko dete, ali gledajući u porodicu koja mi je bila smetala zato što je toliko brojna onda sam htela manje dece i onda sam jedno rodila. Međutim, kad prođe vreme ostane ovako… Baš mi je žao što nemam bar još jedno dete. Mislim da svako treba da ima decu. Ne samo, dete nego decu, ta je biološka realizacija jako značajna kao i ove druge.“