Skoro da je nemoguće shvatiti kako je Putin sa svojom vrhuškom uspeo totalno da pokori i u strahu drži milione, dok u klanicu u Ukrajini svakodnevno šalje hiljade, ako se ne poznaje društveni kontekst na kome je tri decenije u Rusiji nastajao Putinizam.

Ni ja ne bi razumeo da nisam u Ukrajini, bežeći od ratova koje je devedesetih vodila Srbija, studirao prvih godina njihove nezavisnosti od istrulog SSSR-a. Slobodarski duh mladih na sovjetskom prostoru bio je posebno upečatljiv početkom devedesetih. U zapadnoukrajinskom gradu Lavovu hipi pokret postojao je od ranih sedamdesetih i povezivao se sa generacijom cveća koja je rasla pretežno u pograničnim delovima sa zapadnom Evropom. U Lavov su dolazila šarena dugokosa deca iz baltičkih republika, Poljske i Peterburga.

Devedesete godine donele su slobodu, ali i nove društvene podele na omladinu s jedne strane koja je težila modernoj i zapadnoj kulturi, a sa druge generaciju nostalgije za sovjetskim sivilom uravnilovke i tvrdom rukom. Sredinom devedesetih u Lavovu smo se delili na, kako bi se na slengu reklo, „neformale“ i „gopnike“. Podela je vukla u patrijarhalne korene, a u osnovi sukoba bila je muška populacija. Neformali su bile generacije žedne svega onog što njihovi roditelji zbog represije KGB-a decenijama nisu mogli sebi da priušte. Gopnici su bili uglavnom deca propale radničke klase, koja je u tranziciji ostala bez fabrika, bez velike države SSSR-a i vrhovnog vođe. Gopnici su govorili na veoma nerazumljivom ruskom kriminalnom slengu, koji je nastao u zatvorima, slušali su ruske banditske šansone čiji je tipični predstavnik pevač Miša Šufućinski. Neko bi rekao, šta ima u tome loše, lepe su pesme. Da, isto kao i Cecine na Balkanu, ako se ne zna vrednosni i politički kontekst u kome su one nastale. Naziv gopnik potiče od kvarta za problematičnu rusku socijalu još nakon Prvog svetskog rata.

Čekajući Staljina

Zajedno sa svojim roditeljima, gopnici su čekali novog Staljina da zbriše granice, izbaci truli Zapad i vrati sirovu silu, autoritet, vojsku i „pravdu“, a posebno jeftine kobasice koje se nekad u beskrajnim redovima veoma rado čekalo. Čekali su narodnu državu, obnovljeni SSSR. Gopnici su bili društveni fenomen celog postsovjetskog prostranstva. Imali su svoj dreskod, koji ih je na vidljivo uniformisao jer su oblačili donje trenerke, cipele mokasine, kožne jakne i kapice.

Međusobno se nisu razlikovali, jer nisu bili individualci. Gradom su se kretali samo u grupama, posebno ih je iritirala neobična savremena odeća i momci sa dugom kosom. „Sovok“ – naziv je za način života homo sovjetikusa, kako su taj fenomen zvale pristalice evropske Ukrajine. U stvari, naziv „neformali“ je takođe pežorativan, koji su savremenoj prozapadnoj omladini dali službenci KGB-a da bi razlikovali sumnjivu „izvan forme“ mladež od podobnog komunističkog, komsomola. Gopnici su nas još zvali „hipo-bludi“ (bludni hipici), „lutkice“ i „devojčice“. Vukli su za repove mladiće koji su puštali dugu kosu, tukli ih, a mogli su u sred dana nasilno da odseku kosu ili pokidaju uvo kako bi strgli minđušu.

Kulturološki i fizički rat između neformala i gopnika išao je do te mere, da ni mi bludni hipici nismo noću izlazili i šetali gradom sami, pa i kao nenasilnici uspešno smo se suprotstavljali njihovom bezrazložnom teroru. Najgore je kada su prebili nekog dok je sa devojkom pio kafu ili pratio je do ulaza zgrade. I meni su najveća opsesija u Lavovu bili gopnici.

Na pripremnoj godini učenja ukrajinskog jezika, prijatelj, istoričar pozvao me je i rekao: „Varga, vreme je da upoznaš pravu Ukrajinu“. Otišli smo u jedan od prvih lavovskih avangardnih klubova zatvorenog tipa „Vavilon XX“, koji je dobio naziv po čuvenom istoimenom ukrajinskom filmu režisera Ivana Mikolajčuka. Lokal je bio sa propusnicama da tu ne bi dolazili gopniki, napijali se, džeparili i izazivali tuče. Kafić je bio druga planeta, sve ono što nije bio postsovjetski Lavov. Sveće su gorele na stolovima koji su bili oddeljeni stilizovanim fronclanim najlonom. Tek kasnije sam saznao da su to sve bile instalacije poznatih umetnika okupljenih oko art-udruženja „Dziga“. Prijatelj mi je pokazao da za susednim stolovima sede muzičari, pisci, slikari. Za stolom do našeg bio je deo benda akapelista iz Pikardijske tercije. Nešto dalje frontmen Plača Jeremije. Tu su stalno kafenisali članovi popularne grupe Mertvij pivenj. Tada sam ja, u stvari, stigao u Lavov.

Poklonjenje gopnicima

Prvi studentski dan odmah smo se skontali, tri kosijanera. Jedva smo dočekali da rektor završi govor, da nas prvi dan ne uzmu na zub, jer subkultura nije bila sukob samo sa gopnicima, već i progon od konzervativnih generacija kvazi patriota, koji su posle komunizma samo na kapi zamenili značke – srp i čekić za ukrajinski trizub. U društvu smo osim muzičkih, literarnih i filmskih ukusa, imali i zajedničke arhi neprijatelje – gopnike.

Na poslednjoj godini studija postao sam jedan od osnivača prvog nezavisnog radija „Inicijativa“ i još više sam prezirao gopnike i njihovu agresivnu ksenofobiju. Jednom su me pijani nazvali u emisiju i svojim vulgarnim slengom pretili batinama, ukoliko ne promenim to smeće od muzike. Toliko sam se razbesneo da sam im pustio NIN, preko mikrofona čestitao rođendan i rekao da ću sad izaći i sve ih sam razbiti. Imao sam sreće, bilo je analogno vreme i niko me zbog toga nije izveo pred sud. „Podvig“ je ipak ušao u anale urbanih legendi grada, zahvaljujući čemu sam postao glavni heroj popularnog romana tada još mladog ukrajinskog pisca Ljupke Dereša.

Distopijski roman „Poklonjenje gušteru“ govori o tome kako u malom mestu u predivnim Karpatima, jedan gopnik sa svojim krvoločnim psom i družinom krimosa svakodnevno ugnjetava bezbrižnu skupinu mladih modernih i kreativnih ljudi. Bespomoćni i frustrirani zbog trulog sistema, pacifistička omladina prelazi svoje crvene linije, oslobađa se straha i odlučuje da ubije gopnika. I to jeste paradigma savremenog rata u Ukrajini, koji je sa postojanjem velikih razlika između dva sistema vrednosti, dva sveta, jednostavno bio neizbežan. Rat koji može biti zaustavljen jedino vojnim porazom Putina.

Ukrajinski gopnici se plaše Putina

Prijatelj, ukrajinski istoričar koji mi je otkrio kafe „Vavilon XX“, nakon aneksije Krima više puta je pisao da je Putin, u stvari, vrhovni gopnik. Nije Putin kriminalac i nije imao mladost socijale, već je on taj koji je generisao zahteve jednog širokog, nezadovoljnog tranzicijom sloja ljudi kojima je potreban vođa. Dolaskom Putina na vlast frustracije koje su u sebi nosile generacije porodica u kojima su rasli gopnici širom postovjetskog prostora, pretvorena je u državnu ideologiju Ruske Federacije. Feudalno podaništvo, lažno pravoslavlje, vera u nasilje, organizovani kriminal kao državni projekat i na kraju rat za rusku imperiju. Sve to je upakovano u filozofiju evroazijanizma i mržnju prema Zapadu. Do uništenja mržnju prema „gejropi“.

Putin je za više od dve decenije uspeo da svoju vladavinu satka i od odraslih gopnika u državnom sistemu i sitnih kriminalaca koji su izrasli u političare i oligarhe. Oni su ucenjeni, iskompromitovani i slepo poslušni podanici. Jedan od njih bio je bivši ukrajinski predsednik Viktor Janukovič, koji je zbog svoje kriminalne prošlosti bio posebno drag Moskvi. Putin je računao i na totalni raskol u ukrajinskom društvu, da će godinama nezadovoljne i ponižene generacije proruskih gopnika u Ukrajini da se odazovu njegovom pozivu i ratuju na strani Rusije.

Za godinu dana agresije na Ukrajinu, Rusiju je napustilo stotine hiljada građana, među kojima su predstavnici srednjeg sloja, malog biznisa, stanovnici gradova, umetnici, pisci, muzičari. Ostali su samo oni koje Putin drži pokorne ili koji imaju direktne koristi od korumpiranog režima. Na frontu ruski gopnici su se pretvorili u „orke“, Tolkinove monstrume kako ukrajinski mediji nazivaju ruske okupacione snage, a nasilje i pljačka postali su deo politike genocida. Osnovna indoktrinacija prema Ukrajini je: „Nismo vam dozvolili da idete u EU i da živite dobro“.

Dok sam pisao ovaj tekst, pitao sam koleginicu iz Ukrajine koja se bavi subkulturama, šta se desilo sa ukrajinskim gopnicima. Nakon dve revolucije, „Narandžaste“ i „Majdana“, godine udaljavanja od Rusije i razbuktavanjem konflikta u Ukrajini, taj društveni sloj izgubio je vodilju iz Moskve, splasnula su tvrda gopnikovska ubeđenja. „Sve se promenilo, verujem da se gopnici koji su vam devedesetih kidali minđuše i sekli kosu, sada plaše za svoju decu i unuke i pomažu pri odbrani Ukrajine“, dodala je ona.

(Al Jazeera, foto: VOICE)