Kad je Putin naredio invaziju u februaru 2022, američke obaveštajne službe i analitičari koji su predvideli agresiju, a nije im se dovoljno verovalo, pretpostavljali su da će vlada u Kijevu pasti za, najduže, nekoliko nedelja, a Moskva postaviti marionetski režim u Ukrajini. U najboljem sličaju, da će uslediti dugotrajan gerilski pokret. Ukrajina je bila zatečena prilikom prve agresije 2014, i pretpostavljalo se da će u celini kapitulirati, računalo se da je vlast slaba, sistem nerazvijen, da je korupcija unapred ugasila snagu otpora i samopouzdanja. Ali se dogodilo sve suprotno. Ispostavilo se da je efikasnost vojske odraz efikasnosti vlade i demokratskog potencijala, pre svega u poređenju s Putinovom Rusijom.

Upravo je neuspeh Rusije ishodište sistemske korupcije, siromaštva širokih slojeva i basnoslovnih bogatstava kriminalne nomenklature, i deluzije kojima je Putin Rusiju učinio neefikasnom i iracionalnom. Zaostalost Rusije, koja je sve izolovanija, vremenom je postajala očigledna zahvaljujući NATO podršci, i saradnji, sa Ukrajinom, zapadnih obaveštajnih službi. Zapad je pogrešio ne samo nedovoljnom podrškom Ukrajini nakon prve invazije 2014, nego i procenom Putinovog zdravog razuma i upravljačkih sposobnosti.

Demokratije su ponovo superiorne, kakve su bile i tokom Drugog svetskog rata, kad su, i tada, bile zatečene u spavanju. I Drugi svetski rat i agresija Rusije na Ukrajinu krenuli su koordinacijom nemačkih i sovjetskih teritorijalnih pretenzija i totalitarnih sistema. Putinovu agresiju nije iznedrila nova snaga ruske imperije, nego koruptivna politika nemačke kancelarke Angele Merkel i nemačkog establišmenta, koja je usput anestezirala evropsku diplomatiju. UK je donela katastrofalnu odluku o Bregzitu, SAD se gušile u Trampovim ludorijama koje su pretile građanskim sukobom dva pogleda na svet.

Nije Putin odgovoran samo za zverstva u Čečeniji, podele Moldavije i Ukrajine, pokoravanje Gruzije i Jermenije, Putin je ponovio scenario kojim je počeo Drugi svetski rat.

Mit o ruskoj vojsci podseća na mit o jugoslovenskoj vojsci, i one koja je s kapitulirala 1941, one koja je u drugoj polovini sedamdesetih preuzela političku ulogu koristeći slabost političkog i partijskog vrha, i one koja je s Miloševićem počinila državni udar 1991. U obnovu sovjetske imperije Putin je uneo i svoju hladnoratovsku omamljenost. Zasnovan na intimnim kompleksima i provincijalizmu, njegov karakter postajao je garancija stabilokratije, kako je potčinjavao institucije i razum ukupnog življa. Vojska je postala sredstvo imperijalnog nasilja koje se sve očiglednije oslanjalo na sovjetsko nasleđe i ukupnu patologiju carizma.

Uvod u prvu i poslednju Putinovu stratešku grešku bila je aneksija Krima i okupacija istočne Ukrajine 2014, kad je „ponovo učinio Rusiju velikom“. Probudio je jedan nov nacionalizam Ukrajinaca, i podstakao podozrivost na Zapadu koji je svoju neosetljivost kompenzovao jeftinim energentima i ruskom korupcijom evropskih zvaničnika, medija, akademije, umetnika. Ukrajina se počela spremati i za odbranu i za oslobođenje. Od početka prve do početka druge agresije, od 2014. do kraja 2021, više od 14.000 ljudi, uključujući oko 500 ruskih vojnika, poginulo je u Donbasu.

Putin nikad nije služio vojsku. Njegovi ministri, savetnici i generali bahati su u meri u kojoj su neuki i nespremni. Putin je službovao u političkom odeljenju KGB-a, zato je njegova nenasilna taktika, ona propagandna i koruptivna, uvek bila uspešnija i dalekosežna. Putin se poveo munjevitom pobedom ruske vojske na Krimu, ali je njegova invazija 2022. suočila Ukrajinu s perspektivom da će biti pretvorena u kolektivni koncentracioni logor, najveći takav ikad. Ruski mit imperijalne veličine i nepobedivosti postao je podsećanje za one koji su iskusili sovjetsku i postsovjetsku prošlost, upravo Ukrajina s baltičkim republikama.

Jugoslavija i post-jugoslavija nisu raspolagale takvim pamćenjem, koje je nestalo u negaciji ili odbacivanju. Druga Jugoslavija je zaboravljala da je bila najbrže sovjetizovana država u istočnom lageru, koji je sticajem okolnosti, pre svega iznudicom, njeno liderstvo sporo i nevoljno počelo da odbacuje tek od 1948. Tito nije slao svoje saborce u logore kao staljiniste, i sam je bio zatečen i razočaran, nego kao političke protivnike, samo na pogrešnoj strani iste pogrešne pameti. Putin je u budućnost Rusije, i sopstvenu, uneo upravo intimne frustracije iz godina u kojima je pao Berlinski zid i nestao Sovjetski Savez. U Vučiću i njegovoj privatnoj novosvetosavskoj (neoljotićevskoj) nomenklaturi oseća se isti odnos prema prošlosti u kojoj je zvanična Srbija bila tek delimično uspešna u svojim memorandumskim namerama. Iz iskrivljenih tumačenja i nedavne i starije prošlosti mogu nastati takođe pogrešne projekcije budućnosti.

Putinova agresija vratila je zapadnom svetu već ishlapela osećanja za zajednicu, solidarnost i misiju. Putin je, stvarno ili naizgled, spasao Rusiju od zaborava i nebitnosti, dok se perspektiva dekadencije odnosila na ceo zapadni svet. Putinov PR, korupcija, propaganda, prodrli su u evropska, britanska, američka parlamentarna tela i vlade, ali se ruska vojska, prvi simbol njegove moći, slupala u Ukrajini. Zapad je, opet, bio nepripremljen na svim važnim raselinama ruskog uticaja, i u sopstvenom liderstvu, institucijama, javnosti. Zapostavili su Ukrajinu, i uporno bagatelišu bivšu Jugoslaviju, faktički proglasivši sporednom drugu važnu tačku Putinovog pritiska i destrukcije. Inercija diplomatije i bezbednosti preuzeta je iz epohe Donalda Trampa, Angele Merkel i Federike Mogerini. Putin lično, a Zapad kolektivno, obitavali su svako u svom mehuru samobitnosti i samodovoljnosti. Putin samo nije očekivao da će mehure on sam probiti, pre svega jer nije poznavao granice svojih sposobnosti.

I Putin i Vučić, Putinov namesnik u Jugoistočnoj Evropi, ne raspolažu demografskim potencijalom za strateške sukobe i društveni inženjering. Njihova sposobnost destrukcije prevazilazi sposobnost primene namera i vizije. Ali još uvek nema jasnih mehanizama za njihov odlazak koji bi podrazumevao demokratske izbore, reforme, demokratizaciju i evropeizaciju. Slično je, i nimalo slučajno, u Mađarskoj ili Turskoj, gde lična vlast takođe ostavlja pustoš, demografsku, moralnu ili onu u ruševinama nakon divlje gradnje i sistemske korupcije. I Putin i Vučić, i jedan i drugi prešli su svoj Rubikon. Vučić je samo bio oprezniji, i nije izvesno da li je svako svoje vreme definitivno potrošio.

Putin i Vučić uspešno upravljaju traumama raspada Sovjetskog Saveza i NATO intervencije, tako da je sećanje življe u generacijama koje su rođene potom ili događaje ne pamte. Time su ih ujedno lišili prava na budućnost. U Srbiji je traumatizacija nasleđem svetskih ratova počela da se sprovodi od poslednjih Titovih godina, preuveličavanjem broja žrtava i minimiziranjem posledica u ekonomskom, društvenom ili političkom razvoju. Na onoj strani prosvećenosti, samoviktimizacija je uspešnija neko ikad, bez obzira na prethodno iskustvo.

U tome mentalnom i etičkom potonuću, reke migranata, izbeglica koje se sklanjaju od Putina, Vučića, Asada, iranskih mula, na Zapadu vide samo fizičko utočište, ali ne i jasnu vrednosnu alternativu. Od Putina su se prvo sklanjali njemu najbliži, razmaženi moguli s porodicama i opljačkanim bogatstvom. Za njima su, u proteklih godinu dana, krenule hipsterske generacije jednako lišene svake empatije i etike odgovornosti. I dok Putin zamera bivšim sovjetskim republikama koje ih prihvataju, nema takvog odnosa prema Srbiji i Crnoj Gori, ali pitanje njihove maligne uloge ulazi u zabran političke korektnosti koji je, u svim našim paradoksima, takođe formirala Putinova propaganda.

Putin i Vučić su praktični, ali samo u svetu koji samo s njima i za njih postoji. Ponekad tirani propadnu upravo zbog veština koje su ih činile uspešnim, ali nije uloga prošlosti da nametne obrasce ili analogije. Putin je bio kakav jeste, superioran, i kad je napao Ukrajinu, Vučić sve isto, ili slično, kad ga je podržao.

Razlika je samo u spoljnoj percepciji. SAD su stale uz Ukrajinu, ujedno podržale Vučića smatrajući ga, kako su grešili s Putinom, u nameri da smandrljaju Kosovo, korisnim ucenjenim idiotom. Ceo politički establišment, Vučić, Dačić, Đilas, Jeremić, kreiran i u dubinama i na površini Miloševićevog režima, opstaje na klackalici korupcije i slabosti Zapada u odnosima s Putinom, njegovim službama, mogulima, poslugom i saradnicima. Evropski Baltik potencijalno je zaštićen od potencijalne ruske invazije, ali je sistem korupcije, bez obzira na sankcije, gotovo neoštećen.

Napad na Ukrajinu srušio je još jedan mit o Putinu, da je državotvorac. Rusiju će ostaviti u stanju funkcionalnog smeća. Društvo Vučićeve Srbije razoreno je rušenjem svih racionalnih uporišta i zatiranjem kulture. Šteta će se uviđati tek u generacijama koje dolaze, ako ih bude, i ako se bilo kakav oporavak bude odvijao. U stanju puzećeg državnog udara, Crna Gora je pred sličnom perspektivom. Očigledno odlično obaveštena odlazeća premijerka Moldavije svrstala je Abazovićevu vladu u države ruske saveznice, izvoznice političkog nasilja i terorizma, pre svega kako bi i to ostalo zapisano.

(Gradski portal, foto: lična arhiva)