Budimo milostivi prema čoveku i prema kulturi

U bespoštednoj predizbornoj kampanji gotovo da nije ni pomenuta reč – kultura. „Budimo milostivi prema kulturi, ali pre toga prema čoveku”, pisao je Breht. Mi smo u međuvremenu dotle dogurali da to već važi i obrnuto. Budimo milostivi prema ljudima, ali najpre budimo milostivi prema kulturi, bez koje se nećemo razumeti – nećemo razumeti ni svoju okolinu, ni svet. O tome da i ne govorimo da bez kulture nećemo više razumeti ni ljude.

Pred put u Peštu

Napolju pljušti kiša, u sobi polutama. Prelistavam pristigla elektronska pisma, urednik Jožef P. Kereši piše da je u Budimpešti izašla moja knjiga Priče iz donjih predela. Obuzimaju me ista ona osećanja koja sam imao pre mesec dana, kad je ta ista knjiga objavljena na nemačkom. Želeo sam da se ona na mađarskom pojavi u Vojvodini ali, nažalost, u tome nismo uspeli. Kereši mi je poslao i fotografiju korica knjige, dugo posmatram korenje koje se probija, viri iz zemlje, ali to je ipak slaba uteha za osećaj koji bih imao da mogu uzeti u ruku knjigu kojoj sam posvetio pune dve godine svog života. Moram da sačekam taj trenutak koji će da usledi, izvesno, početkom juna, na budimpeštanskom sajmu mađarske knjige.

Bez temeljnih načela

Ko će sa kim? Svi nagađaju, šacuju, vagaju, a stranke se cenkaju, pogađaju. Prema izvorima televizije B92 Ivica Dačić je u neformalnim pregovorima sa Srpskom naprednom strankom, a tu informaciju su potvrdili i neki funkcioneri socijalista. Srpska napredna stranka je podnela krivičnu prijavu protiv poslovično „nepoznatih” lica zbog krađe glasačkih listića. Isto je učinio i Savez vojvođanskih Mađara, koji je potom objavio da će na lokalnom nivou stupiti u koaliciju sa Demokratskom strankom. Boris Tadić je istaknut kao kandidat demokrata za predsednika vlade. Tadić je isključio mogućnost koalicije sa naprednjacima. Naprednjaci su uzvratili: Tadić ne može da bude premijer. Već koliko sutradan usledio je idilični susret Tadića i Nikolića. Odmah potom je objavljeno da naprednjaci nemaju ništa protiv da Tadić bude premijer. Pre izbora sam se plašio da nam predstoje haotična vremena, bojim se da će sad ona i te kako da uslede. Na lokalnim nivoima se već uveliko ušlo u nagodbe oko najvoljenih mesta u administraciji. Svako sa svakim i svako protiv svakog. Potpuno se brišu razlike između temeljnih načela koja bi mogla da predstavljaju linije razgraničenja. Nema programa, ima samo plišanih fotelja. Hej-haj. Šubi-dubi. Happy end. U prodavnicama trgovci ipisuju nove cene – obećana „lepša budućnost” je poskupela.

Zagonetna pojava

Čitam na raznim sajtovima da su velike gužve u Muzeju Vojvodine na izložbi fotografija i originalnih odela Josipa Broza, te replike haljina i nakita Jovanke Broz iz najglamuroznijeg razdoblja njihovog života. Bio sam radoznao i otišao da pogledam izložbu. Očekivao sam da će većinu posetilaca činiti pripadnici starijih generacija, ali sam se prevario. Bilo je veoma mnogo mladog sveta. Ovaj fenomen postaje sve zagonetniji. Sve do sada sam ga tumačio kao protest protiv sadašnjih prilika u državi i u društvu, ali u poslednje vreme mi se čini da je reč o mnogo ozbiljnijim stvarima. Ali, njih je skoro nemoguće istražiti, dokučiti, jer se odmah rasplamsavaju političke strasti.

Opijum vlasti

Posle dugo godina ponovo se srećem s Janezom Pipanom, renomiranim slovenačkim rediteljem. Prekjuče samo ručali u „Plavoj frajli”, davno sam bio u tom restoranu, sad mi se čini da je previše bučan. Ovih dana je i Novi Sad u celini dosta bučan, ali je moguće i to da samo ja žudim preterano za tišinom, za tihim rečima. Pipan mi priča da se mlada slovenačka inteligencija mnogo bavi paradigmama socijalizma, i da (i) u Sloveniji sve više jača antikapitalistički pokret. Potom razgovor skreće na paradigmu „Ristić”, ne bez razloga, na ovogodišnjem Sterijinom pozorju čak su dvojica reditelja prizvala duh Ljubiše Ristića. Njegovo ime neizbrisivo stoji zabeleženo u istoriji slovenačkog pozorišta, njegove režije su u značajnoj meri odredile profil Mladinskog gledališča. Bio je to čovek koji je organski prezirao nacionalizam. Kako je ipak odlutao na put koji je baš za njega neprohodan? Razmišljam o dubokim i tajanstvenim virovima sudbine. Pipan objašnjava Ristićev iracionalni zaokret magičnom privlačnom snagom vlasti, mada baš Ristić nikakve koristi od politike nije imao. U to vreme su se mnogi opozicioni političari mnogo više potkožili nego on. Naravno, u razgovoru se nametnula i tema novog opijuma inteligencije. Do izdaje inteligencije, kažem, do izdaje pismenih ljudi, nekad je dolazilo u ime pogleda na svet, u ime ideologija. Danas je reč o mnogo većem ulogu – u današnje vreme to nije samo puka izdaja, nego opijum, koji više ne predstavlja ovakav ili onakav pogled na svet, već mesto reditelja na pozorju sveta, i to u takvom svetu koji je već lišen svakog autoriteta, u kojem se imaginacija pretvara u politički oblikotvorni princip. Zato i ne bih nazvao samo preletačima, vrdalamama, prevrtljivcima one intelektualce koji su juče predstavljali „građanske partije”, a danas se iznenada probijaju na političku scenu u bojama etničke stranke, koji su se do juče predstavljali kao liberali, a danas su borbeni populisti. Nije to (samo) „prevrtanje”, već jedna nova, jaka doza opijuma. Zato su i previše često opasni oni intelektualci u čijim se rukama usredsređuju poluge vlasti. Tako je to bilo juče, tako je i danas. Ima onih koji su željni vlasti „samo” zbog novca, a ima i onih koji su ambiciozniji i koji su spremni da sklope savez i sa đavolom.

maj 2012.
(Preveo Arpad Vicko)