Zaseo Aleksandar Vučić kod starog druga Milomira Marića na TV Happy, pa razvezao priču bez kraja i konca. Opusti se čovek u intimnom društvu ličnog medijskog sluge i milionskog auditorijuma, pa ne ume da stane.

U neko doba seti se Vučić da je prošlo previše vremena otkad je sebe poslednji put prikazao kao žrtvu, čitavih pet-šest minuta, pa odluči da pod hitno ispravi tu nepravdu nanetu samom sebi. Reče predsednik kako za 10 i po godina, otkad je na vlasti, nikad ružnu reč nije rekao o Bošnjacima. Ali, ništa to Vučiću ne pomaže, džaba je on tako velikodušan i dobrodušan, kad je svet prema njemu zao i okrutan.

„Sve vreme kad ne znaju šta će – evo ga snajperista sa brda sarajevskih. Nikada nisam bio nikakav snajperista, niti sam pucao. (…) Sve su izmislili, pa su u fotomontaži mi stavili pušku umesto kišobrana. Kažu, pa evo nije snajper nego puška. Ne možete da verujete kakvim su se lažima služili. To je kačila čak bivša hrvatska premijerka na svoj Twitter ili ne znam gde. Kaže – vidi, vidi, ovo je Vučićeva puška, a ono kišobran“, izjadao se istinoljubivi predsednik Srbije još istinoljubivijem Milomiru Mariću.

Kišobran za specijalne operacije

Stvarno taj okrutni svet nema nimalo razumevanja prema našem predsedniku, u čemu prednjače prve komšije. Ne može čovek ni da se prepusti nostalgiji i priseti onih lepih dana kad je obilazio srpske položaje oko Sarajeva, tokom opsade, dok je bio visoki funkcioner Srpske radikalne stranke. Dođe sa Vojislavom Šešeljem na Trebević, među vojnike koji drže grad u obruču, puca pogled na Sarajevo, pucaju i Vučićevi voljeni borci, što iz haubica što iz snajperskih pušaka. Od te lepote milina preplavi nežno radikalsko srce, osetljivo na goloruki srpski narod koji se teškom artiljerijom brani od sarajevske dece.

Narečeni snimak je poznat i dostupan svima, na njemu se ne vidi baš jasno šta Vučić drži u ruci. Ako je u pitanju kišobran, biće da je reč o sasvim osobenom, originalnom modelu, jer ima remenik poput kakve puške. Možda je stvarno nekadašnji radikal nosio amrel za specijalne operacije, ali to onda nameće neka pitanja. Koji je model kišobrana u pitanju: AK-47 ili M-86? Gde je zadužio kišobran? Za koliko vremena može najbrže da rasklopi amrel? Je l’ ga nosio o levom ili o desnom ramenu? Da li su žice na kišobranu bojeve ili manevarske? Da li je amrel mogao da puca rafalno ili je bio podešen samo na jedinačnu paljbu? Je l’ kišobran bio automatski ili poluautomatski?

Ko šta radi, Vučić manipuliše i spinuje, bez stida i srama. U navedenom primeru pokušao je da pomeri fokus na potpuno sporednu stvar. Po njemu, najbitnije je šta je nosio u ruci. Ako je u pitanju kišobran, onda nema nikakvih problema, sasvim je normalno što je zajedno sa ratnim zločincem, svojim partijskim šefom podržavao opsadu Sarajeva i ubijanje nevinih ljudi. Kakva paklena logika.

Mogao je Vučić u ruci da nosi i maslinovu grančicu, to ne bi promenilo suštinu čitave stvari. A suština je da je Vučić bio funkcioner partije koja je propagirala stvaranje Velike Srbije, podržavala agresiju na Bosnu i Hercegovinu i zločine Karadžićeve i Mladićeve vojske. Tome su dali i svoj lični doprinos tako što su formirali paravojne formacije sačinjene od dobrovoljaca, pristalica Srpske radikalne stranke i njihove zločinačke politike.

Kad padne prva granata

Evo šta je Vučić zapravo podržavao dok je obilazio srpske položaje oko opsednutog grada, iz knjige Zločini nad djecom Sarajeva u opsadi, na osnovu sudskih spisa Haškog tribunala: „Srpski snajperisti (izrazito vješto i dobro obučeni) civile, među kojima su žene, djevojčice i dječaci raznih uzrasta, gađali su u njihovim domovima, dok su išli po hranu ili vodu i prikupljali drva da bi preživjeli, dok su išli na posao i dok su se vozili tramvajem, dok su bili kod kuće i obavljali svakodnevne poslove, razgovarali s komšijama, pili kahvu“. U tome Vučić ni dan-danas ne vidi ništa sporno. On je samo nosio kišobran.

U knjizi Sarajevo za početnike Ozren Kebo opisuje kako izgleda kad padne prva granata: „Kad padne prva, dok ostali bježe u zaklon, izbezumljene majke lete na prozor i sazivaju djecu po dvorištu. Amire, Mirsade, Matija, Zorane, Dženana”. Deca se javljaju, majke utihnjuju, ali ne sve, jedna nastavlja, ona što doziva Dženanu. Kebo piše: “Treba slušati njen glas, on sve govori. Ko umije da osluškuje, iz njenog dozivanja može jasno vidjeti kako majku sustiže istina o ubijenom djetetu. Ona bi da bude mirna, ne radi svijeta, nego radi sebe same. Ne da slutnji da je osvoji i doziva curicu prividom od bezbrižnog glasa.

Poslije petog neodaziva napušta privid i prepušta se očaju. Više ne doziva, nego vrišti. Zove Dženanu, ali mala ne čuje. Dženana leži u dvorištu, nepomična, neumoljivo gluha na majčino dozivanje. Smrt je stanje bez zvukova. Njeno tijelo više nije tijelo, u njemu nema života. To je tek privid djeteta koje je sve do maloprije postojalo u Sarajevu i čija je jedina krivica što je živjelo 12 kilometara daleko od Pala, kad je posrijedi geografija, i što je živjelo u doba Radovana Karadžića, kad je riječ o historiji”.

Dželat glumi žrtvu

Vučić je obilazio Dženanine ubice, da im pruži moralnu i političku podršku, e da bi ubijali još žešće i efikasnije. Ali, danas to nije problem. Nisu žrtve hiljade pobijenih i desetine hiljada ranjenih Sarajlija i Sarajki, žrtva je saveznik dželata Vučić, svašta izmišljaju neljudi samo da mu napakoste. A on je samo nosio kišobran. Ko zna, možda je i opsada bila samo jedna džinovska fotomontaža koja je trajala četiri godine.

Možda je fotomontaža i onaj Vučićev govor u Skupštini Srbije, održan 1995. godine, neposredno nakon genocida u Srebrenici, gde je pretio da će za jednog ubijenog Srbina ubiti sto Muslimana. Možda je fotomontaža i onaj Vučićev govor u Glini kada je žiteljima tog grada obećavao da će živeti u Velikoj Srbiji. Možda je fotomontaža i ono kad je prelepljivao Bulevar Zorana Đinđića plavim tablama na kojima je pisalo “Bulevar Ratka Mladića”. Možda je ceo radikalski život Aleksandra Vučića jedna džinovska fotomontaža. Sve su to izmislili neki mrzitelji i zavidnici, samo da bi Vučiću naneli zlo, ni krivom ni dužnom. A on je samo nosio kišobran.

Ako je Vučić nosio pušku iznad Sarajeva, nije trebalo to da radi. Bilo je i drugih sličnih njemu koji su voleli da se slikaju s oružjem, na primer Šešelj ili vladika Filaret koji je natakario mitraljez na rame, ali to su bili egzibicionistički postupci. Udruženi zločinački poduhvat je ozbiljan projekat u kojem postoji jasna podela posla. Ne mogu svi da rade sve.

Podjela rada

Nisu ni Dobrica Ćosić i razni drugi akademici nosili kalašnjikov, nego su lepo smišljali nacionalističku ideologiju koja će poslužiti kao opravdanje za agresiju, zagovarali “humana preseljenja” i crtali karte buduće velike srpske države. Niko od njih nije očekivao da svojom rukom nekog ubiju, za to su zaduženi izvođači radova na terenu. Ratni propagandisti koji se iz nekih čudnih razloga nazivaju novinarima takođe nisu učestvovali u borbenim dejstvima, nisu mučili zarobljenike po logorima, nisu streljali civile, niti se to od njih očekivalo. Oni su samo huškali stanovništvo na rat, širili strah i paranoju, a potom slali lažne izveštaje sa ratišta.

Niko nije očekivao ni od Slobodana Miloševića, Vojislava Šešelja i drugih političara da uzmu oružje u ruke i odu u rov. Njihovo je bilo da mobilišu vojne i paravojne trupe, da planiraju ratna dejstva, da organizuju zlikovce, da šire mržnju, da upravljaju čitavim procesom pretvaranja jedne zemlje u svoj privatni vrt smrti. Dobra organizacija je ključna za uspeh: zna se ko civile kosi, a ko kišobran nosi. Aleksandar Vučić dao je svoj doprinos zločinačkom poduhvatu koliko je mogao.

Da je bilo sreće, pameti i političke snage, Vučić bi bio lustriran, pa sad ne bismo morali da slušamo njegova prenemaganja i ruganje žrtvama sarajevske opsade. Umesto toga, već godinama prisustvujemo njegovim konstantnim nastojanjima da organizuje nove neprirodne nepogode, po ugledu na devedesete. Takva mu je priroda, čovek prosto ne može bez kišobrana. Automatskog ili poluautomatskog, svejedno.

(Al Jazeera, karikatura: STUPS)