Ruža Čizmek Dudašev je bila rođena u Čurugu 9. septembra 1922. u zanatlijskoj, komunističkoj i partizanskoj porodici, što je njen otac, učesnik Oktobarske revolucije, platio životom. On je, naime, bio jedan od više stotina žitelja tog mesta koje su januara 1942. streljali mađarski okupatori tokom Šajkaške racije, čime je otpočeo zloglasni masakr nad civilnim stanovništvom južne Bačke.

Porodica je bila nastanjena u Subotici, gde je Ruža pohađala Žensku gimnaziju. Tu je ona, još pre završetka osmog razreda, učestvovala i u demonstracijama 27. marta 1941, kada počinje njeno lično antifašističko delovanje.

Posredstvom školskih drugarica, Marije Stilinović i Kate Adam Baš, došla je u kontakt sa NOP-om: „One su mi govorile o potrebi organizovanja borbe protiv fašizma”, svodočiće kasnije Ruža, dodajući da su se tokom zime 1941/1942. sastajali u knjižari Ljube i Erike Ninkov, gde je imala priliku da upozna i Jovana Mikića Spartaka.

Tokom nesrećne 1942. boravila je u Čurugu, da bi se vratila u Suboticu kod svoje tetke Pauline Poljaković. U to vreme im je, kao i svim Srbima i Jevrejima, radio-aparat bio plombiran, ali su pronalazile načina da slušaju i Radio Moskvu i Radio London.

Tada je Ruža postala aktivistkinja Narodnooslobodilačkog pokreta. Zadatke je dobijala od Dobrivoja Stevanova, kog je u javnosti predstavljala kao svog verenika. Tako je nekoliko meseci širila propagandu među narodom koji je bio nenaklonjen okupatoru – prenosila je informacije o situaciji u svetu, na frontovima i govorila o organizacionoj snazi Narodnooslobodilačke borbe, da bi od kraja 1942. od svoje školske drugarice Olge Nikolić, koja je radila u apoteci, nabavljala sanitetski materijal, a tokom 1943. godine i lekove, injekcije.

Maja 1943. postaje članica SKOJ-a u Subotici, sa zadatkom da privuče što više omladinki i omladinaca, da ih snadbe marksističkom literaturom, i da formira čitalačke grupe. U to vreme u Suboticu dolazi Milan Džanić kao rukovodilac čitavog oslobodilačkog pokreta u gradu sa kojim Ruža intenzivno sarađuje. Između ostalog, polako počinju da prikupljaju i oružje

U junu 1943. postaje i deo rukovodstva subotičkog SKOJ-a, da bi već u julu bila uhapšena na sred ulice i odvedena u zatvor stacioniran u Gradskoj kući, gde je zverski batinaju. Potom je sprovode u novosadsku kontraobaveštajnu službu, gde je surovo muče devet nedelja.

„Načini iznuđivanja su bili raznovrsni: batine gumenom palicom po tabanima, dlanovima, leđima, davanje rena, rezanje na skalp, ali ja nisam nikoga izdala s kim sam imala veze”, svedoči Ruža.

U nedostatku dokaza nije osuđena, pa se vratila za Suboticu. Po izlasku iz zatvora gubi, međutim, kontakte sa saborkinjama i saborcima u pokretu otpora, ali ne prestaje sa ilegalnim radom. Dva puta ju je okupatorska vlast vodila na saslušanja, a još jednom biva uhapšena decembra 1943. na „svega dva dana”.

Tokom zime 1943/1944. okupatori provaljuju partizansku bazu u kući Ružine majke, ali porodica pravi novu u dedinoj kući. Ruža ne radi više samo sa omladinom, već privlačili i ostale u pokret otpora, deli im literaturu za čitanje, traži od njih priloge.

Od 1944. se usmerava na rad sa ženama kroz organizaciju AFŽ-a i narodnooslobodilačke odbore. Kada su afežeovke maja te godine osnovale ilegalni odbor AFŽ-a za grad Suboticu, Ružu biraju za sekretarku. Ona im na mnogobrojnim susretima čita i tumači govore o borbi žena Mitre Mitrović, inače prve ministarke u istoriji Srbije, i Cane Babović, kao i tekstove sa Drugog zasedanja AVNOJ-a. Prema Ružinoj proceni, pre oslobođenja je subotički AFŽ brojao oko 350, a odmah posle oslobođenja oko 1.000 žena.

Juna 1944. godine postaje kandidatkinja za članstvo u Komunističkoj partiji Jugoslavije (KPJ). Jedan od zadataka joj je bio da ubaci letke na mađarskom jeziku preko ograde u konjičku kasarnu na Palićkom putu, preko kojih su mađarski vojnici bili pozivani da se odupru svom rukovodstvu.

Komunistkinja postaje 6. avgusta iste godine, kada biva primljena u KPJ. Ubrzo nakon toga okupatorska vlast hapsi brojne komuniste i komunistkinje. Kako je i Ruža bila na meti okupatora, povlači se u ilegalu i skriva, ali grad ne napušta.

Krajem istog meseca, postaje članica ilegalnog Narodnooslobodilačkog odbora u Subotici, oformljenog u župnoj zgradi Crkve Sv. Roke kod župnika Blaška Rajića. Ruža se seća:

“Bila je nedelja. Septembar 1944. godine. Dan topao, sparan, ulice Subotice puste. Sastanak je zakazan u župnoj zgradi Crkve sv. Roke kod župnika Blaška Rajića u 17 časova. Prema dogovoru, trebalo je ući na mala vrata iz sporedne ulice (koja su se jedva primećivala od zelenila), kroz mali park. Ta vrata su služila za ulazak privatnih lica. Bez zvonjenja ili kucanja, trebalo je u zakazano vreme neopaženo i nečujno ući u dvorište gde je čekala sestra Blaška Rajića i uvodila pridošlice u prostranu odaju u kojoj se održao zakazani sastanak. Prostorija je bila zamračena debelim zastorima, nešto zbog vrućine, a delom i zbog konspiracije. Pojedinačno, u zakazano vreme, u razmacima od minut-dva pristizali su drugovi: Ladislav Gros, Grgo Skenderović, Grgo Lulić, Slavko Ruski, dr Mihalj Prokeš i ja, koja sam stigla među poslednjima. Blaško Rajić je očigledno bio iznenađen ugledavši me, jer ne samo da sam bila jedina žena koja je došla na sastanak, nego sam bila i najmlađa po godinama od svih prisutnih. Pogledom je tražio pojašnjenje od prisutnih, pozdravljajući se sa mnom. Drugovi su mu objasnili da sam ja provereni pripadnik NOP-a i da nepoverenju nema mesta”.

Na tom sastanku je, između ostalog, „sastavljen proglas građanima Subotice kojim se pozivaju za nanošenje odlučnog udarca fašizmu i svim domaćim izdajnicima”, štampan na srpskohrvatskom i mađarskom jeziku.

Po oslobođenju Subotice oktobra 1944, Ruža Čizmek Dudašev preuzima rukovodstvo agitacijom i propagandom u gradu u okvirima Narodnog fronta.

U ime žena iz Bačke, učestvuje na Prvoj pokrajinskoj konferenciji AFŽ-a u Novom Sadu, održanoj 1. i 2. janauar 1945. U svom govoru ističe „da su i žene Bačke dale veliki doprinos u NOB-u, iako u prostranim bačkim ravnicama to nije bilo nimalo lako. Posle oslobođenja dale su mnogo radnih dana, radeći po bolnicama i na zbrinjavanju dece”.

Pošto je želela da studira, prelazi u Beograd juna 1945. Radila je u Ministarstvu trgovine, potom u “Jugopetrolu”.

Svoju antifašističku delatnost tokom Drugog svetskog rata, Ruža Čizmek Dudašev opisala je u objavljenim sećanjima 1985. i rukom pisanoj biografiji koja se čuva u subotičkom Istorijskom arhivu, a koju završava rečenicom „Partiju volim iznad svega”.

Na zasebnoj stranici iste stoji „Biografija ispisana u Opštinskom komitetu Savski venac, Beograd, 1970”, a u zaglavlju prve stranice „Biografija napisana 21. 11. 1946”. Potpisala se kao „profesorica sa službom u Beogradu”.

Izvor biografskih podataka o Ruži Čizmek Dudašev je studija dr Margarete Bašaragin “Antifašistkinje Subotice: skojevke, partizanke i afežeovke”, objavljena 2021. u izdanju Ženskih studija i istraživanja i Futura publikacije.

(Magločistač)