Simposion na stepeništu

Strasti se ne smiruju, nastavljaju se postizborna nadgornjavanja, vodi se žestoka borba za vlast. Zato i ređe izlazim, a i vreme se pokvarilo, minula me je želja da sedim na terasama kafea, radije ostajem u stanu i čitam. Čujem, uostalom, da se po kafeima puca, poslovni ljudi sređuju račune. Moj mir među knjigama narušava poštar, preko interfona mi saopštava da lift ne radi, a ima neko preporučeno obaveštenje za mene, trebalo bi ga potpisati. Ne kaže, ali shvatam da baš nije raspoložen da se pentra na sedmi sprat, ali ni ja nisam mnogo rad da klancam stepenicama na prizemlje, pa nazad. Ali, ipak silazim, jer znam, ako je u pitanju obaveštenje, znači da su stigle neke knjige koje treba preuzeti. Neko od prijatelja je poželeo da me obraduje knjigom, pomišljam, i polako silazim dole. Uzimam obaveštenje, vidim da je paket knjiga stigao iz Berlina. I tada mi sine – to mi moj nemački izdavač šalje autorske primerke Priča iz donjih predela – moje knjige koja se u nemačkom prevodu pojavila pod naslovom Ispaštanje. Nisam imao kod sebe ličnu kartu, inače bih odmah pohitao na poštu, pa sam se uspentrao na sedmi sprat i odlučio da ipak sačekam dolazak majstora. Što je, opet, je li, sasvim nepredvidljivo, možda će doći i popraviti lift u roku od pola sata, ali može se desiti da ćemo ih čekati nekoliko dana. Čitavo popodne sam čuljio uši, da li lift bruji, ali – ništa. Međutim, radoznalost me nije ostavljala na miru, i sat pre zatvaranja pošte ipak sam sišao i uputio se prema glavnoj pošti. Kao što sam i slutio, stigli su autorski primerci Ispaštanja, tačno deset primeraka, kako je i bilo ugovorom predviđeno. Ovi precizni Nemci ne bi ni slučajno spakovali koji primerak više. Svratio sam u jedan mali kafe, prelistao knjigu i pošao kući. Na ulazu u zgradu zatekao sam majstore. Neka transmisija je samo u pitanju, ništa ozbiljno. Koliko će vremena biti potrebno da se stvar sredi? Još deset minuta, kažu velikodušno. Popravka se, međutim, odužila, pa sam iz paketa izvukao jedan primerak knjige, prelistavam ga, razgledam. Majstori me u čudu odmeravaju. Za sve ovo vreme dolaze i odlaze stanari, svi glasno negoduju što već celi dan čekaju na popravku. Majstori se brane, čitava ova šklopocija je već dotrajala, kažu, treba promeniti ne samo motor, nego i čitav lift, nisu oni krivi što stanari nemaju za to para. Na to su stanari stali da grde političare, oni su krivi za sve. Majstori ne ostaju dužni, neka se gospoda pokriju ušima, baš su ih sad ponovo izabrali. Sad nema mesta kuknjavi. Stanari negoduju, nisu oni za ove glasali. Pa ko je onda glasao za njih – pita jedan majstor. Narod – odvraćaju stanari u horu. Na to su svi ućutali. Galamdžije su verovatno pomislili da ni narod nije baš tako nevin. Niti je tako mudar, kako to tvrde političari. Dojadilo mi je čekanje, ustao sam i potegnuo sa knjigama na sedmi sprat. I dok sam stigao – dušu sam ispustio – shvatio sam da smo, zaista, svi mi, okupljeni na stepeništu, i majstori, i stanari, ali i moji bliži i dalji prijatelji nešto hteli – samo samo smetnuli s uma, šta.

Dvadesetpeti maj

Nostalgija je uzela maha. Dve trećine beogradskih studenata sanja o tome da odmah nakon diplomiranja napusti zemlju, da na zapadu zasnuje svoju egzistenciju. Starije generacije pak sve otvorenije i glasnije govore o tome da je za Titovo vreme bilo bolje. Približava se 25. maj, stogodišnjica rođenja Josipa Broza Tita. Posve sam siguran da zvaničnog obeležavanje ove godišnjice neće biti, ali da će plebejska nostalgija sve više da se širi. Mnogi tvrde da balkanski diktator ne zaslužuje nikakvo slavlje, mada bi možda bilo poštenije reći da ga ne zaslužuju ni oni, ni mi. Tito se sklonio, naime, u plebejski underground, u narodni egzil. Ako ozbiljnije osmotrimo ovaj fenomen, shvatićemo da se i ne radi toliko o želji za povratkom Titove ere, već o moralnoj kritici sadašnjih prilika. Uzdrmani su moralni temelji demokratije i samim tim se ni o socijalizmu više ne govori kao o kakvom strašilu. Počinje da se uobličava jedna realnija slika i o socijalizmu.

„Ruke su nam krvave, savest nam je čista”

Posle više godina sedim ponovo u dvorani beogradskog Ateljea 212 i gledam pozorišni projekat Zoran Đinđić reditelja Olivera Frljića. U pravu je Frljić, Aristofan je imenovao one koji su sedeli u gledalištu, zašto ne bi to moglo da učini i moderno pozorište. Stvari treba nazvati svojim imenom kad god se uspostavljaju neverovatno silni mehanizmi s ciljem da zamagle prava imena stvari, odnosno, da onemoguće njihovo imenovanje. Ironični moto predstave glasi: „Ruke su nam krvave, savest nam je čista”. Nije savršena predstava, ostala je nedorađena, ali treba imati u vidu da je sve na ovom svetu ostalo nedorađeno. Uključujući i naše misli, snove, nade, laži, ideale – sve.

Zavesa je spuštena

Zavesa je spuštena, dočekasmo kraj velike javne pozorišne predstave. Tomislav Nikolić je novi predsednik Srbije. Rezultat izbora je, dakle, poznat, sad sledi vrelo leto mađupartijskih nagodbi. Sedim na dunavskom keju i gledam slavljenički karavan zastavama okićenih automobila koji uz buku sirena stiže iz pravca Petrovaradina. Otvaraju se boce šampanjca, lakeji su uzmuvani, srećni su što mogu da kucnu čašama sa velikim šefovima. Na portalu autonomija.info čitam da se Savez vojvođanskih Mađara nagodio sa Demokratskom strankom koju je još pre nedelju dana optuživala za izbornu krađu. Dogovorili su se već čak i o tome po kojim će merilima da podele među sobom gradonačelničke fotelje. Prisećam se tim povodom reči jedne sredovečne gospođe: baš sam maturirala, i postala punoletna kad sam prvi put ugledala ova lica. I od tada ih gledam.

maj 2012
(Preveo Arpad Vicko)