Jedan sasvim običan dan. Tadić je izgubio, Nikolić pobedio. Poraženi se raduju, pobednici tuguju. Niko nije izvukao nikakve pouke, iste greške će se praviti i dalje. Srbija je dobila predsednika kakvog je zaslužila. Neki davni računi su došli na naplatu. Biće tu i zatezne kamate. Pitanja koja su morala biti postavljena, nikada nisu izgovorena, a kamoli da je ponuđen odgovor na njih. One koji su pričali, ućutkivali su galamom. Ovo je poraz politike „spinovanja“ i još jednom se potvrdilo da je jedini uspešni PR onaj koji ima nešto konkretno da ponudi, i da bez veze sa sadržajem neće ići. Dobri taktičari, loši stratezi, uvek na kraju izgube. Nešto su pretvorili u Ništa, a imali su tako mnogo slobodnog prostora.

Ne može se sa nacionalistima biti njihovim oružjem. Dati protivniku da bira oružje, pa to nikada nije bilo pametno.

Nikolić naravno ništa nije ni nudio. Poslušao je one koji su mu govorili da ćuti. Koliko god galamio, on je zapravo ćutao. To je bio PR praznine, koji je nudio prazninu. Dakle, u skladu je sa svojim sadržajem. Svaku ideju koju bi izrekao, dezavuisala bi ga. On je proizvod bezidejnosti jednog društva, eskalacija konfuzije koju je DS stvorila. Srbija je izabrala Ništa, a Ništa će se pretvoriti u Nešto samo u onoj meri u kojoj drugi budu ubacivali smisao u prazan ram.

Iako se deo nje raduje, građanska Srbija je poražena. Ako je tako nešto ikada i postojalo. Njeni snovi su se pokazali infantilnim. I tek će se pokazati. Surevnjivosti, male pakosti, neki novac – ona je slika i prilika one prve (možda i jedine) Srbije, i ništa nije bolja od nje.

Teorija zavere, masovna histerija – to su termini koje prepoznajemo odnekud iz prošlosti a koje su oživele u nekom drugačijem, ali istovremeno istom okruženju. U zaveri drugi učestvuju, ali ona defakto postoji, i opet smo mi žrtve. Autoviktimizacija. Moralna panika, u kojoj svaki drugačiji glas jeste neprijateljski, deo zavere. Građanska Srbija se još jednom ponela kao devedesetih – ispijala je duži espreso sa toplim mlekom ili nes bez mućkanja i zgražavala se dok su tenkovi pored nje prolazili i odlazili tamo negde da ubijaju. Sada se isto zgražava i nastavlja da pije espreso.

Vojvodina je ponovo glasala drugačije i pobedila – istovremeno je opet poražena. Činjenica da se sada može govoriti o tradiciji da građani Vojvodine vide svoju budućnost drugačije nego građani ostatka Srbije, valjda će ostaviti političke posledice. Valjda će neko vani napokon shvatiti da Vojvodina ipak nešto vredi i da se ovde jezik koji govori savremeni svet ipak razume, i pored svih šumova. Ne mora se prevoditi na bezbroj načina da bi je sažvakali oni koji ga na kraju neće razumeti. Poezija je ono što ostane neprevedeno, dobra je definicija.

Sve uloženo u Beograd i centralnu Srbiju uglavnom je progutano i odbačeno – ona se nije pomakla ni za milimetar za sve ove godine. Moraju tu proći generacije, a da li Vojvodina ima pravo da čeka na to?

Vojvodina je takođe kaznila one koje je mislila da treba kazniti, ali nekako fino, gospodski, ne kao ostatak Srbije, ostrašćeno i jadno.

Vreme je da se postave prava pitanja!

(Autonomija)