I ako su bile skrivene do 6. maja, sve nakaradne rabote na koje su ekonomisti upozoravali na početku izborne kampanje izbile su iz tmine između dva kruga glasanja. Koliko su velike ekonomske teme zapravo bile prazne, populističke i obmanjujuće, pokazalo se i pre kraja izborne trke. Nismo ni stigli do formiranja nove vlade, a ekonomija, okosnica nadmetanja u prvom krugu, u foto-finišu je izgubila sve pozicije. Nova zapošljavanja, kao opšte mesto u dobranom delu kampanje, naprasno su zamenile diplome, milijarde investicija poklopila je izborna krađa. Sve u svemu – ekonomska priča završila se brzo. I tragično. Jer, jedno je kampanja, a surova stvarnost Srbije – nešto sasvim drugo.
Prema onome što nam je upravo predočila stara vlada, samo delić te stvarnosti izgleda ovako: budžetski deficit Srbije nakon prvog tromesečja veći je nego što je bilo dogovoreno sa MMF-om. Javni dug Srbije na kraju marta bio je 14,62 milijardi evra, što znači da je tokom tog meseca povećan za oko 270 miliona evra. Nije nam, međutim, saopšteno koliki je udeo javnog duga u bruto domaćem proizvodu, ali je očito prešao zakonom propisanu granicu od 45 odsto.
Po računici koju je za „Autonomiju“ izveo ekonomista Miroslav Zdravković, uz optimističke prognoze, pri deset posto nominalnog rasta BDP-a u odnosu na prošlu godinu, udeo javnog duga u martu je iznosio 46,6 odsto. Ustvari, javni dug je već pre više od godinu dana prešao 45 odsto od našeg BDP-a. Ali, napominje naš sagovornik, BDP je zapravo naduvan pa se stvara utisak da je javni dug niži nego što je stvarno. A bio je tik uz zacrtanu granicu od 45 odsto i na kraju 2010. godine i početkom 2011. godine, kada je usvajan Zakon o budžetu. Tada je iznosio 44,6 odsto, a na kraju prošle godine je bio bitno iznad te granice sa udelom od 48,7 odsto, uz veliku verovatnoću da je premašio 50 odsto BDP-a na početku ove godine.
Međutim, nije tu pitanje samo koliko iznosi javni dug, već već i kojom dinamikom raste. Samo u febrauru je rast javnog duga izneo 270 miliona evra, što je devet miliona evra dnevno ili 104 evra u sekundi, upozorava Zdravković. Po njegovim rečima, kada gledamo prihodnu stranu budžeta, najveći doprinos rastu deficita imale su izmene Zakona o finansiranju lokalnih samouprva, kojima je udeo opština i gradova u porezu na dohodak građana povećan sa 40 na 80 posto. Zbog toga su prihodi od poreza na dohodak građana u budžetu prepolovljeni, tačnije smanjeni za osam milijardi dinara. Kada se uporede prošla i ova godina, imamo rast deficita za 25 milijardi dinara.
Znači, da su te pare ostale u budžetu, deficit ne bi bio toliki već 17 milijardi. Sa rashodne strane, kada se pogleda zašto je došlo do tolikog rasta deficita, dođe se pojedinačno na stavke gde je najviše povećan: subvencije su veće za 61 posto ili za 6,6 milijardi, rashodi po osnovu plaćanja kamata za 59,9 posto, što je 4,2 milijarde više nego lane; veći su kapitalni izdaci, rashodi za zaposlene… Zapravo, dođe se do toga da je namanji udeo u rastu deficita imalo finansiranje penzija, gde je povećanje samo za pet odsto.
Ulica umesto demokratije
– Izbor je, očigledno, ovog naroda da je sve dobro, da nam dobro ide. E, tako će, umesto demokratijom, ulica u roku od godinu dana to rešavati na nepredvidljiv način, velikim nemirima, uostalom, kako ona najbolje zna – upozorava u razgovoru za naš portal predsednik Asocijacije malih i srednjih preduzeća Milan Knežević.
U prvom krugu izbora imali smo, veli, dve strane, a nijedna od velikih stranaka nije imala kredibilnog čoveka koji bi bilo šta progovorio o ekonomiji. Drugo, govorilo se o potpunim besmislicama i onome što uopšte nije predmet privrede, do nebuloznih teza kakva je da PDV treba plaćati po izvršenoj, naplaćenoj realizaciji, što bi oborilo budžet u roku od mesec dana. U tom slučaju, država nikada ne bi naplatila PDV na sveukupna sporna potraživanja, a ona su 1,6 milijradi evra, navodi on.
– Za ono što je trebalo da se sprovede, nije bilo pozitivne volje niti će je biti u narednoj vladi, a to su strukturne reforme, korekcija sistema, poreska reforma, reforma javnog sektora… Sve što smo godinama tražili niko nije ni spomenuo. Ova će vlada biti tek još jedno akcionarsko društvo sa dva-tri nova akcionara i tako će nastaviti da vlada. A svi su trendovi negativni. Građani će, samo što nisu, početi da ispaštaju zbog propusta vlade prethodnih meseci i zametešeljstva oko nove. Jer, čeka nas MMF: onoga dana kada se formira vlada, MMF će imati najmanje tri zehteva. Jedan je hitna reforma javnog sektora i otpuštanje oko stotinu hiljada ljudi, kao i sve mere štednje jer je deficit u prva tri meseca budžeta dvostruko veći nego što je planiran. Tražiće prodaju dela javnih preduzeća kako bi se kompenzovao fiskalni deficit u budžetu i tražiće, pod hitno, reformu pravosuđa. Ako ne ispunimo zahteve, neće biti povlačenje poslednje tranše od 1,1 milijardu evra, a ako to ne učinimo, svi ozbiljni ekonomisti predviđaju pad budžeta, što znači, recimo da se penzije neće moći isplaćivati do kraja godine. Svi žmurimo na te podatke, a prva tri meseca su katastrofična, Srbija je opet u recesiji… Uopšte ne razumem da se na to gleda kao da će proći samo od sebe, u ekonomiji ništa ne prolazi samo od sebe, smatra on.
Spisak lepih želja
– Svim učesnicima u izbornoj trci glavne su teme bile nove investicije i nova radna mesta. To je zapravo najbolji pokazatelj da je visoka stopa nezaposlenosti od skoro 25 odsto najveći ekonomski problem Srbije. Kao da su učesnici u izbornom procesu računali da mogu da privuku najveći broj glasova, ali nekako se stiče utisak da se se sve svelo na obećanja bez konkretnih rešenja kako će se to ostvariti. I iz svih prethodnih meseci nije proizilazila jasna poruka kako će se ciljevi koji su predstavljani kao budući elementi programa i vlade biti realizovani. Sve je to bio samo spisak lepih želja, a mnogo manje može da se nasluti da li će nešto moći da se ostvari – kaže za “Autonomiju” urednik NIN-a Milan Ćulibrk.
Pogotovo su, po njegovoj oceni, u drugom krugu, sve stvari koje je trebalo da su bitne potisnute u drugi plan.
– Tako raspravljamo da li je bilo krađe, da li je jedan od kandidata diplomirao ili nije. Zaoštrila se retorika onih koji su koliko-toliko u jednom momentu bili na početku kampanje korektni, sada se otišlo u drugu krajnost. I nije zaista tolika razlika između kandidata kao pre četiri godine kada je bio veliki jaz u tome da li Srbija treba da bude deo EU ili ne. Sada, kada nema tolikih razlika u stavovima i sučeljavanja i konflikti su jačeg inteziteta nego što bi trebalo da budu – ocenjuje Ćulibrk.
Nova vlada Srbije naći će se u poziciji da neće biti u stanju da se dalje zadužuje, te će biti pod pritiskom da potpuno promeni poresku politiku i javnu potrošnju, što pod spoljnim pritiskom, a što usled situacije u kojoj će se naći jer – nema para, ukazuje Miroslav Zdravković. On naglašava da je neophodan jasan plan nove vlade koga će se čvrsto pridržavati tokom mandata kako bi iz deficita u javnoj potrošnji od, recimo, 130 milijardi dinara u ovoj godini prešla u suficit u poslednje dve godine mandata. Ovakav plan bi bio preduslov da banke nastave da finansiraju deficit do kraja ove godine i u idućoj godini.
– Nova vlada Srbije bi trebalo da limitira rast fonda zarada u javnom sektoru na dva odsto godišnje. Smanjivanje broja zaposlenih u javnom sektoru za po dva odsto (manjim zapošljavanjem u odnosu na broj koji odlazi u penziju) značio bi realno iste zarade u sve četiri godine. Rashodi za kupovinu roba i usluga bili bi zaleđeni na nivou iz ove godine, u prva dve godine, zatim bi rasli po dva odsto; rast troškova kamate na javni dug bi se postepeno usporavao, u skladu sa usporavanjem rasta javnog duga; subvencije bi mogle da se povećavaju po dva odsto u naredne tri godine, dok bi u 2016. godini ostale na nivou iz 2015. godine, fond isplaćenih penzija rastao bi četiri odsto u svakoj godini, što bi nominalno predstavljalo smanjivanje isplaćenih penzija za rast broja penzionera… – navodi Zdravković uz napomenu da se ove i druge pretpostavke odnose se na sve nivoe javnih prihoda i potrošnje, republički, pokrajinski, lokalni, na fondove, zavode, agencije…
Ljubica Blitva Trošić (Autonomija)