Nepravedno je, možda čak i neukusno pisati o Sarajevu a kročiti tek jednom nogom na njegove pločnike. Taj jedan novembarski dan ovogodišnje tople jeseni, provela sam u nepristojnoj žurbi, sluđena – milovana uspomenama, a  kinjena ko zna po koji put sramotom onih krvavih 1425 dana… Možda je promil “opravdanja” zašto ove impresije ipak pišem, moje nedvojbeno uverenje da se o ex YU prostoru, danas više nego ikada, mora govoriti i pisati neprekidno. I zauvek. Danas, kada čak i oni koji negiraju sve i ne vide ništa trpe, iz različitih razloga, udarac nogom direktno u mozak. Ko ga ima.

U Sarajevo sam išla poslom – na Međunarodnu konferenciju Medijske organizacije jugoistočne Evrope (SEEMO) , koja je  bila posvećena ratnom izveštavanju i budućnosti istraživačkog novinarstva.

Dobra je vest da postoji svakodnevni takozvani linijski taksi prevoz između glavnih gradova Vojvodine i BiH, jer biste u protivnom autobusom iz Novog Sada mogli samo do Istočnog Sarajeva! A, odatle je dosta komplikovano, kažu, stići do Sarajeva!!!

Od momenta ove informacije i njenog besmisla , pa gotovo svakog narednog trena zgusnutog dana potpisnica ovih redova videla je mrak i svetlo, osetila radost i tupost… Pa sve tako naizmenično gore, dole, blato i nebo –  Sarajevo, nesrećno, lepo naše Sarajevo s neopisivim jedinstvenim šmekom , još je uvek i posle trideset godina od ex YU klanice, ili tek sada, grad potpuno podeljenih života njegovih preživelih nekadašnjih i novopridošlih građana.

Mojoj saputnici Novosađanki pokazujem, kroz prozor automobila dok ulazimo u grad, spomenik ubijenoj deci Sarajeva, njih 1621 stradalo je tokom četiri godine opsade grada. Pitam za potvrdu saputnicu, Sarajku – „Ne znam“, kaže, „Ja nisam odavde, ja sam iz Istočnog Sarajeva…“ U šoku sam i iako ne pitam više ništa, sredovečna žena, u dubokoj crnini, počinje da govori za sebe, plače  – „… sin, moj jedini sin… mnogo ih je ubijeno… 120 dece, eno spomenika …  ne može se zaboraviti…“ …“Nismo mi hteli da se ubijamo, to su nam oni spolja napravili, a ni sada nam ne daju da imamo svoje… Eno, ono je vijećnica…“

Prolazimo pored vijećnice, pa uz Miljacku, u Hotel Ibis, gde smo smešteni, skvrčeni ulazimo. Dočekuju nas otvorenog lica (to se ne može odglumiti), nekonvencionalni, nasmejani devojke i momci na recepciji i nude nam papir: „Potpišite, molim, da nećete pušiti u sobi ! Sad će soba, još nije pripremljena. “ „Samo polako, sačekaćemo mi za šankom…“, „Ne, u ovom hotelu se više ne služi alkohol, znate, običaji…“

Na putu do soba, u holu i hodnicima, u besprekorno čistom ambijentu sa muzejski vrednim starim ćilimima i tepisima sa novostilizovanim mustrama bosanskog ćilima, posvuda obeležja Olimpijade 1984 – klupe sa žičare pretvorene u svojevrsne udobne sofe , nekadašnje uzane skije zakucane na zidove, nekoliko novih kratkih širokih bordova pretvorenih u dečije ljuljaške vise sa stropa… A, s prozora  – potpuno renovirane sobe svedenog, novog nameštaja i najsavremenije opremljenog prostranog kupatila kao iz italijanskog žurnala – pogled zapinje za gotovo sablasan prizor, ogroman kompleks napuštenih razvaljenih hala razbijenih prozora, visokih dizalica, čini se, juče zaustavljenih, zaraslih u korov i smeće … Energoinvest! Čuveni!

A, iznad dizalica nekadašnjeg jugoslovenskog, bosanskohercegovačkog privrednog giganta, visoko ka nebu šume se tek naziru – drveća na okolnim brdima jedva da ima, tek se po koje pomalja između zidova i krovova  decenijama bez reda i poretka načičkanih novosagrađenih kuća. 

Naivno i, priznajem, poprilično  glupavo, dok s prozora druge strane sobe buljim u okolne petnaestospratnice, novoizgrađeni deo Sarajeva prema Ilidži, koji zovu „spavaona“, pomislih kako to da pored  plemenitog i lepog (nađe se toga još uvek), uglavnom samo loše tako lako klizi preko granica nekadašnjih YU republika i pokrajina – betonjerke s golubijim otvorima namenjene ljudima, ulice bez zelenila, dečija igrališta bez trave, tzv. tržni centri umesto komšijske piljarnice, na divlje podignute kuće, seča šuma, štrokave ulice, primitivni šoferi gradskog saobraćaja, blatnjava reka po kojoj pluta đubre… Pored ovoga, besprizorno se primaju i lepe jedni na druge, te „simpatično“ sarađuju i organizuju i razni gangsteri, razmenjuju ideje i preduzimaju gotovo istovetne akcije. Tih dana u Sarajevskoj opštini Stari Grad, u Ulici Sumbul česma, dvojica muškaraca su zatečena u krađi. Prilikom bežanja popeli su se na krov porodične kuće, gde ih je policija premlatila i pored toga što su, kako prenose mediji, molili da ih ne tuku jer „imaju zdravstvenih problema“; sarajevski policajci uhapsili su trojicu zbog dilovanja droge i neovlašćenog držanja oružja…

Sarajevska dnevna štampa – „Oslobođenje“ i „Avaz“ donose naslove, na žalost, prepoznatljive u medijima diljem ex YU: „Građani rade za hranu i grijanje“, „Cijene hrane i grijanja zimu pretvaraju u košmar“, „Rudari traže više plate“, „Izdavao recepte lažnim pacijentima“,  „Tužilaštvo je presudilo stranački“, „Kome smetaju mlade sadnice“, „Konferencija posvećena trgovini ljudima“, „Dodik, Čović i Izetbegović 25 gdina ne rade za BiH“, „Uz vjeronauk se uči o pravim vrijednostima“, „Obrazovanje i suočavanje, slučaj Vukovar“, „Najmračnije tajne ljudi na vlasti“…

Nismo, na žalost, imali vremena za izložbe, pozorišta i klubove, čak ni za prijatelje koje smo hteli da obiđemo, al za Baščaršiju vremena je moralo biti (neka je sto puta drugačija!) – „Ne možete skroz do Baščaršije tramvajem, šine su podignute… ima autobus, cena karte zavisi na kog prevoznika naletite“, odgovaraju nam, ne mogu da nađem dovoljno lepu i veliku reč za vazda, pa hvala bogu i sada, neposredne, dobronamerne, divne i druželjubive Sarajlije. „Siđite na ovoj, ne bolje na sledećoj stanici, pazite na tašne… Kad prođete „Slatko ćoše“ tu vam je odmah „Galatasaraj“, tu se ide na ćevape! Dobro, može i kod „Ferhatovića“ i kod „Želje“, ali tu više idu turisti, vidim vi ste … da, čujem, iz lepog Novog Sada, ima tamo naših…“  Za ove reči prepoznavanja po dobrom, Novosađani, u koje spadam, šejtanu bi dušu prodali… Pa mi je nekako posle toga (praštajte), sve lakše palo – i plastične igračke na Baščaršiji i dečije majice s patetičnim natpisima i dresovi fudbalskih klubova, i gipsani magnetići s farbom koja se kruni po obrisima crteža Husref begove i džamije Havadže Duraka, te šolje s likom nasmejanog Tita u admiralskoj uniformi… Kad ugledah „Vučka“ s Olimpijade skoro se rasplakah – vodila sam, dok sam za vreme studenstkih dana radila u Turističkoj agenciji, novosadsku decu na ekskurziju da vide sarajevska olimpijska borilišta… Čuh da su danas, mahom oronula i zapuštena … I na kraju, a jako važno – valjda zato što sam jako priželjkivaka, dve me slike i dva sećanja obujmiše.

Videh na ulici nekolicinu sarajevskih gospođa, udešenih, gospodstvenih, elegantnih, naročitih, kao nekada čuvenih po svojoj osobenosti… Znam vaše sledeće pitanje – ima li mnogo zabrađenih žena – ima, istina mnogo manje od polovine, pa šta?! Lepe su okate i našminkane u tim maramama nonšalantno puštenih na ramena… Prosto se vidi koja je nosi jer zaista veruje… Ima i onih drugih, bar sam ja tako to doživela, stegnutih, koje ne zrače, ili mi se tako čini…

U autobusu na povratku s čaršije, u kome se vozilo mnoštvo neveselih ljudi, po izrazu lica razočaranih i umornih, mahom, reklo bi se, svakodnevnim egzistencijalnim nevoljama  pritisnutih, te pride još i maltretiranih grubošću i nervozom pojedinih nevaspitanih šofera, čule su se note Balaševićeve pesme… Setih se dva pitanja, koje mi je postavio taksista, kada sam stigla u Sarajevo samo nekoliko meseci nakon završetka ex YU rata – Prvo: Da li je moguće da niste znali šta se ovde događa? Drugo: Šta radi Balašević?

Znali smo, dakako, ko je hteo da zna… A, i Balaševića više nema… Juče gostovao kod nas u Novom Sadu Baja mali knindža! Šta, kod vas u Sarajevu Aca Lukas…?

Nagrađena ukrajinska novinarka Anna Babinets

Ukrajinska novinarka Anna Babinets dobitnica je ovogodišnjeg priznanja organizacija CEI (Centralnoevropska inicijativa) i  SEEMO za izvanredne zasluge u istraživačkom novinarstvu 2022. godine. Nagrada joj je, iako, na žalost,  nije mogla lično da prisustvuje, uručena ovih dana u Sarajevu tokom Međunarodna konferencije Medijske organizacije jugoistočne Evrope (SEEMO) .

Anni Babinets je, kako je na sarajevskom skupu novinara rečeno, tokom video susreta sa dobitnicom, nagrađena zbog svog dugogodišnjeg iskustva i posvećenosti istraživačkom novinarstvu, kao i zbog njenog angažmana koji i danas traje, u pružanju dokaza o ratnim zločinima nad ukrajinskim civilima.

Anna Babinets je suosnivač i glavni urednik nezavisne istraživačke agencije Slidstvo.Info, jednog od sedam ukrajinskih medija koji su nedavno dobili nagradu Free Media Pioneer 2022.

Od pretnji do jezika mržnje

-I danas, 22 godine od osnivanja organizacije SEEMO konstatujemo mnoge probleme u medijima u istočnoj i centralnoj Evropi . Sem bugarskog istraživačkog portala b52 i glavni urednik beogradskog lista Danas je primio pretnje. Skoro da nema novinara koji nije imao dnevno problem zbog izveštavanja. Slična je situacija i na Kosovu. Više od 100 novinara u Rusiji, Belorusiji i Turskoj je u zatvoru, dok u BiH policija preti istraživačkoj novinarskoj mreži. Realnost je da su u većini država i danas isti medijski problemi kao i pre dve decenije kada smo krenuli –  izjavio je na konferenciji u Sarajevu generalni sekretar organizacije SEEMO Oliver Vujović.

Darja Softić Kadenić, ministarka pravosuđa i administracije Kantona Sarajevo, izjavila je da je BiH 69. na svetu po medijskim slobodama.

– Jezik mržnje u medijima u BiH je alarmantan, a za proteklih 10 godina doneseno je samo 14 osuđujućih presuda za govor mržnje, rekla je na konferenciji Softić Kadenić.

Generalna sekretarka Udruženja novinara BiH  Borka Rudić govorila je o problemima novinara u BiH i izjavila da je Milorad Dodik, bivši član Predsedništva BiH i predsednik Republike Srpske, imao čak 17 napada na novinarke, ali da nijedan od ovih slučajeva mizoginije nije procesuiran. Čak 70 odsto slučajeva pretnji novinarima generiše se od političara u BiH, rekla je Rudić.

Branislava Opranović (Autonomija)