Savez antifašista Srbije, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji i Građanski demokratski forum pokrenuli su Apel za sekularnu državu i ukidanje veronauke u školama, koji je potpisalo preko dve stotine javnih ličnosti. U Apelu se navode brojni primeri narušavanja sekularnog karaktera države kao što su ogroman uticaj crkve na državnu politiku, “velike novčane donacije koje država neopravdano i netransparentno daje verskim organizacijama (naročito SPC-u), oslobađanje od čitavog niza poreza, sudski procesi u kojima su okrivljeni sveštenici, a vode se na sporan način i zastarevaju”.

Autori Apela konstatuju da politizacija religije i Srpske pravoslavne crkve nameću “obrasce homogenizacije identiteta u etno-konfesionalnim okvirima”. Naznačena je i otvorena sprega države i SPC-a, što je dovelo do stvaranja pseudo-sekularne države, “kojoj je glavni cilj svesrpsko ujedinjenje”. Navode se i brojni ispadi SPC-a, kao što su “dodeljivanja odlikovanja diktatorima, ratnim zločincima i biznismenima sumnjivih biografija, prikrivanje pedofilije u svojim redovima, kao i enormno bogaćenje”. Ukazuje se i na pokušaj crkve da zabranjuje školske udžbenike i kreira nastavne programe, povodom nedavnog zahteva patrijarha Porfirija da se iz upotrebe izbace udžbenici u kojima se pominju LGBT populacija i promena pola.

Srbija kao sekularna država

U Apelu je upućen poziv institucijama, društvu i građanima “da se suprotstave sve opsežnijoj klerikalizaciji Srbije”, kao i zahtev Vladi Srbiji “da donese uredbu o ukidanju veronauke u državnim školama”, kao prvi korak u odbrani sekularnih vrednosti. Objavljivanje Apela izazvalo je buru u javnosti, vode se silne rasprave, zauzimaju stavovi, napadaju potpisnici, a odmah se oglasio i sam predsednik Srbije Aleksandar Vučić.

Apel za sekularnu državu u državi koja je zvanično svetovna, u kojoj je crkva odvojena od države, nekome bi na prvi pogled mogao čudno da izgleda. Tako, na primer, člana Upravnog odbora RTS-a Muharema Bazdulja apelaši podsećaju na Borhesovu “slatku pesmicu u kojoj lirski subjekt zamišlja kako neki čovek u nekom trenutku najviše na svetu želi da sa voljenom osobom bude na Islandu, a da se taj trenutak zbiva baš u vreme kad se upravo taj čovek upravo sa tom istom svojom voljenom osobom nalazi baš na Islandu”.

Ne znam koliko je uputno povodom sekularizma i veronauke pozivati se baš na Borhesa koji je, kako piše jedan od njegovih biografa Džems Vudal, kasno pošao u školu jer je “Borhesu Starijem, kao okorelom agnostiku, bila mrska i sama pomisao na to da mu decu indoktriniraju državnom religijom”. Pisac je ostao dosledan očevom uverenju, pa je do kraja života i on bio okoreli agnostik.

Ustav, mrtvo slovo na papiru

Kritičari Apela su u pravu, u Ustavu Srbije zaista stoji član o svetovnosti države koji glasi: “Republika Srbija je svetovna država. Crkve i verske zajednice su odvojene od države. Nijedna religija ne može se uspostaviti kao državna ili obavezna”. Ali, u tom istom Ustavu stoje i mnoge druge stvari, na primer da je sudska vlast nezavisna, da političke stranke ne mogu sebi potčiniti vlast, da je diskriminacija zabranjena, da je zagarantovana sloboda mišljenja i izražavanja, da su nadležnosti predsednika Republike prilično ograničene, da je Vlada nosilac izvršne vlasti, da je Narodna skupština najviše predstavničko telo i nosilac ustavotvorne i zakonodavne vlasti… Sve to piše u Ustavu, pa od svih tih odredbi u stvarnosti nema ni traga ni glasa.

Jedan od ključnih članova Ustava glasi: “Ljudsko dostojanstvo je neprikosnoveno i svi su dužni da ga poštuju i štite”. U stvarnosti, svako ko je prigrabio najmanje parče moći gazi po ljudskom dostojanstvu i mrvi ga u prah i pepeo. Mnoga su lepa, moralna, uzvišena načela zapisana u našem najvišem pravnom aktu, pa su ostala mrtvo slovo na papiru. Kod nas su Ustav, zakoni i legislativa jedno, a realnost nešto sasvim drugo.

U Ustavu je Vlada vrhovna vlast u državi, a u stvarnosti, van papira, predsednik Aleksandar Vučić vlada neprikosnoveno, sam, i stoji visoko iznad svih drugih organa prividne vlasti koji od njega direktno zavise. On određuje ko će biti poslanik, ko će biti ministar, ko će rukovoditi svim državnim institucijama, a za Ustav mu puca prsluk. Tako je i sa sekularnom državom: na papiru crkva jeste odvojena od države, ali u realnosti postoji simfonija oltara i trona, po starom vizantijskom modelu. Poenta Apela i jeste usaglašavanje pravnog i faktičkog stanja, odnosno poštovanje Ustava, zato se član o svetovnosti države našao na početku ovog dokumenta.

Čuvar nacionalnog identiteta

Koliki je raskol između zvanične verzije stvarnosti i onoga što se zbiva u zbilji možda najbolje ilustruje reakcija Aleksandra Vučića na Apel. Predsednik je rekao da oni koji nipodaštavaju crkvu ne razumeju njenu ulogu u sadašnjem trenutku. Kako prenosi “Politika” – “predsednik je naglasio da smatra da SPC ima istorijsku ulogu i da zahvaljući njoj danas narod živi i opstaje tamo gde crkva postoji”, a zatim citira Vučića: “Tamo gde nema srpske države srpski narod opstaje samo zahvaljujući SPC”.

Dakle, suština poslanja crkve na zemlji je čuvanje nacionalnog identiteta. Zato se Bog ovaplotio, stradao, bio pogreben i vaskrsao, kako uči hrišćanska dogmatika. Džaba je krečio, nacionalni identitet bi se lepo snašao i bez Hrista, zapravo – Sin Božji mu samo pravi smetnje, jer “nema više ni Judejina ni Grka (…) jer ste svi jedno u Isusu Hristu”.

Neko naivan bi pomislio da je uloga crkve propovedanje jevanđelja, širenje hrišćanstva, spasavanje duša, upodobljavanje Hristu, uvođenje vernika u zajednicu s Bogom. Međutim, crkveni vrh se uglavnom bavi nekim drugim, znatno profanijim poslovimaa, pre svega širenjem nacionalističke i desničarske ideologije, uz neminovno sasluživanje Vučićevom režimu. A ni ta priča o ulozi crkve u opstanku srpskog naroda van granica Srbije ne pije baš vodu. Tamo gde su crkva i svetovni nacionalistički poslenici čuvali srpski narod, zalažući se za suludi projekat Slobodana Miloševića, Srba ima neuporedivo manje nego što ih je bilo u vreme ozloglašenog, bezbožnog socijalizma. Pre će biti da Vučić računa na crkvu kao najjači adut u stvaranju Srpskog sveta.

Neke države u Evropi imaju službenu religiju, na primer luteranstvo je službena konfesija u Danskoj i Norveškoj, a anglikanstvo u Engleskoj. Takođe, većina evropskih zemalja ima neki oblik verske nastave u državnim školama, negde je konfesionalna, negde nije vezana za jednu versku zajednicu, već se izučava religija. Negde je crkva osnivač brojnih škola, pa je u tim obrazovnim ustanovama obavezna konfesionalna nastava. Međutim, postoji jedna značajna razlika u odnosu na naš slučaj.

U službi nacije i nacionalizma

Naime, nijedna crkva u Evropi ne deli odlikovanja osuđenim ratnim zločincima, nijedan crkveni poglavar ne zagovara promenu granica, kao što je to nedavno učinio patrijarh Porfirije i to baš usred Bijeljine koja je strahovito postradala u etničkim čišćenjima. Prekrajanja granica ne može biti bez rata, proterivanja i krvoprolića, pa je jasno kakvu poruku šalje patrijarh. Sve crkve u Evropi imaju krvavu istoriju, ali se ona odvijala prilično davno. Nijedan njihov sveštenik nije koliko juče blagosiljao paravojnu jedinicu pre odlaska u pokolj nad civilima, kao što je slučaj sa sveštenicima SPC.

Kad se pogledaju glavne aktivnosti naše crkve, tu je teško pronaći delatnosti verskog karaktera, ali zato političkih činova ima na tone, i to u duhu najmračnije, najkrvavije ideologije koja je u ratovima devedesetih odnela nebrojene živote, raselila milione i uništila jednu čitavu zemlju. Crkva deli ordenje Vojislavu Šešelju i ratnom huškaču Miloradu Vučeliću, ali i svim diktatorima i autokratama: Viktoru Orbanu, Aleksandru Lukašenku, Vladimiru Putinu, Aleksandru Vučiću. Čak je i urednik “Informera” Dragan J. Vučićević, režimski propagandista najgoreg kova, dobio priznanje od crkve.

Patrijarh Porfirije ne samo da zaziva promenu granica, već i postojanje Republike Srpske vidi kao “delo pravde”, a njegov prethodnik patrijarh Irinej govorio je da je nastanak manjeg entiteta delo Božje volje i promisla. To bi značilo da su genocid i najstrašniji ratni zločini bogougodno delo, izvršeno u skladu sa velikim božanskim planom, takoreći hrišćanski činovi. Irinej je propovedao da Crnogorci ne postoje kao nacija, da su svi oni zabludeli Srbi, a Porfirije je organizovao ustoličenje mitropolita Joanikija na Cetinju, uz gomilu naoružanih ljudi, desant helikopterom i gušenje Cetinjana suzavcem. Umesto da služi Bogu, crkveni vrh se stavlja u službu nacije i nacionalizma.

U potrazi za crkvom

U poslednje vreme Porfirije je potpuno preuzeo retoriku evropske desnice i Putinovog režima, pa napada LGBT populaciju, proglašava ih ni manje ni više nego zlom, i propoveda protiv nepostojeće LGBT ideologije, baš kao i kremaljski propagandisti. A vladika banatski Nikanor bi malo i da ih ubija. Vrh crkve zdušno podržava Putinovu agresiju na Ukrajinu, protivi se uvođenju sankcija Rusiji, a u ruskom diktatoru vide zaštitnika pravoslavlja (koje štiti tako što ruši pravoslavne crkve i ubija pravoslavce). Za episkopa Nikanora Putin je “današnji car planete”, svetli uzor koji treba slediti. Ima raznih crkava i verskih zajednica po Evropi, ali nijednu od njih Evropski parlament nije označio kao instrument Putinovog režima. A upravo tako Evropski parlament vidi SPC, kao instituciju preko koje zločinačka Rusija destabilizuje Balkan, kako su naveli u rezoluciji usvojenoj polovinom marta ove godine.

Naš problem nisu toliko crkva i veronauka koliko pomenuti raskol između zvanične verzije zbilje i onoga što se zaista događa, dakle – lažno predstavljanje. Zvanično imamo Ustav, ali ga zapravo nemamo, nije u voznom stanju, pa se ne primenjuje u praksi. Zvanično imamo i pravoslavnu hrišćansku crkvu, ali u stvarnosti imamo organizaciju koja ne propoveda jevanđelje, već se bavi propagiranjem mračne desničarske ideologije. Nije naš problem crkva, već to što nemamo crkvu, ovo što se tako predstavlja više liči na neku lokalnu ispostavu Kremlja.

A ne bi moralo da bude tako, hrišćanska crkva nije nužno nacionalistička, desničarska saveznica autokrata i diktatora. Bivalo je i biva potpuno drugačije. Na primer, Martin Luter King bio je pastor, Ernesto Kardenal sveštenik, a Oskar Romero biskup. Ima i ovde vernika koji nisu šovenske zadribalde, treba valjda i oni da imaju svoj dom molitve. Kad bi se naša crkva hristijanizovala, ne bi ni bilo problema na koje se ukazuje u Apelu. A oni koji traže pravdu, solidarnost, humanost i istinu u crkvi bi imali saveznika, a ne ljutog protivnika koji Srbiju gura u sve dublju tamu.

(Al Jazeera, ustupljena fotografija)