Nije, nažalost, ni suvišno ni nemoguće zamisliti totalni preokret – onaj u kojem se jedno dobro konsolidovano društvo, posle izvesnog vremena, pretvori u svoju suprotnost, u poligon za nesmetano bujanje anarhije u vrednosnim sistemima, u poništavanje gotovo svih civilizacijski prihvaćenih vrednosti i etičkih kodeksa. Nije, dakle, nemoguće zamisliti tu tačku preokreta koja ulice, do tada mirnih i živih gradova, pretvara u poligone dozvoljenog nasilja i terora nad neprilagođenima, nepodobnima, nesaglasnima, glasnima, manjinama u bilo kojoj manjinskoj poziciji, “izgrednicima” ili “strancima”. Naprotiv, društvena stvarnost u kojoj institucionalizovani “ubilački identiteti” dobiju i vlast i moć moguća je uvek i svuda.

Iranska tragedija, o kojoj ovih dana saznajemo putem društvenih mreža i medija, ukazuje upravo na to da se smrti dvadesetdvogodišnje Mahse Amini i dvadesetogodišnje Hadis Najafi, kao i smrti, prema informacijama koje dobijamo, preko 70 demonstranata/kinja, nisu dogodile kao posledica akutne reakcije i naglog posrnuća iranske države. To se, prema rečima sedamdesetogodišnje advokatkinje za humanitarno pravo i aktivistkinje Mehrangiz Kar, koja je učestvovala u organizovanju prvog protesta protiv obaveznog nošenja hidžaba, nije desilo preko noći, bio je to proces koji se odvijao korak po korak.

Sve je počelo 1979. godine kada je, tokom tzv. Iranske revolucije, sa vlasti srušen šah Mohamed Reza Pahlavi, vladar koji je na čelu iranske monarhije proveo 38 godina. Za vreme njegove vladavine Iran je važio za prozapadno i relativno moderno društvo. Međutim, jedna od prvih odluka vođe revolucije ajatolaha Homeinija posle svrgavanja šaha, bila je donošenje ukaza prema kojem je nošenje hidžaba u javnosti postalo obavezno za sve žene u Iranu.

Ovaj nalog označio je početak svojevrsnog “moralnog rata” objavljenog ženama koje se nisu pridržavale ovog pravila-nad-svim-pravilima. Kontrola procesa “moralnog pročišćenja” poverena je opskurnim jedinicama tzv. moralne policije, čiji su pripadnici na ulicama iranskih gradova presretali žene koje, po njihovom mišljenju, nisu ili bar nisu “na pravilan način” nosile hidžab. Uhapšene žene bi bile odvođene u zatvore u kojima su premlaćivane i izlagane različitim vidovima psihičkih tortura, a puštane su samo pod uslovom da njihovi muževi ili očevi potpišu dokument kojim se obavezuju da ih neće puštati iz kuće bez propisno odevenog hidžaba.

Ovaj, već četiri decenije dug, lov na veštice dobio je nedavno i modernu tehnološku podršku. Naime, novoizabrani iranski predsednik Ebrahim Raisi doneo je, 15. avgusta ove godine, dekret kojim su uvedene sigurnosne kamere za video nadzor za otkrivanje nepokrivenih žena, kao i obavezne zatvorske kazne za sve Irance koji na internetu i društvenim mrežama objavljuju bilo kakve sadržaje koji su protiv pravila o hidžabu.

To je, po svemu sudeći, bila kap koja je prelila čašu. Na ulice su izašle ne samo hiljade žena koje su javno spaljivale hidžabe, već su sa njima demonstrirali i muškarci. Masih Alinedžad, novinarka i aktivistkinja koja danas živi u Sjedinjenim Američkim Državama, kaže za BBC da protesti koji su izbili posle smrti Amini za nju imaju istorijski značaj: „Kad su one to uradile, to me je podsetilo na vreme kad su ljudi počeli da ruše Berlinski zid, to je taj trenutak. Ono što me čini veoma emotivnom i punom nade je što je ovo prvi put da te devojke nisu same. Sada muškarci stoje uz njih“.

Septembar 2022. bio je dug i u Beogradu, jer je gotovo punih mesec dana trajala histerija, začinjena virtuelnim i stvarnim pretnjama pripadnicima LGBT populacije. I ponekom kletvom. Evroprajd šetnja 2022, ili kako neko kaže „sprovođenje do mesta na kojem se održao koncert“, realizovana je pod izrazitim i znakovito jakim policijskim obezbeđenjem, Naime, neka još uvek institucionalno neuspostavljena domaća varijanta moralne policije, da joj je to bilo dopušteno, po svoj prilici bila je spremna da linčuje one koje je prethodno godinama sve intenzivnije proglašavala kvariteljima tradicije i morala, globalističko-satanističkim slugama koji u organizovanoj zaveri jurišaju na svetinje porodice i braka, jednom rečju – „nedostojnim“. Anatemisani u večnosti, izvrgnuti ruglu, ponižavanjima i neretko nasilju, oni će, po svoj prilici, nastaviti da se bore protiv stigmi koje su im dodeljene, noseći se sa pritiscima okoline, možda i bliskih ljudi, onako kako to najbolje znaju.

Kada nacionalizam i rasizam, smatra Roberto Espozito, „kada život jednog jedinstvenog naroda, ili jedne određene etničke grupe, postanu vrhovna vrednost kojoj treba žrtovati sve, uključivši život drugih naroda i drugih etnija, biopolitika, tj. politika života, pretvara se u tanato politiku, u politiku smrti“. Logično bi bilo da isto važi za svaki represivni „izam“ i sve pojavne oblike „ubilačkih identiteta“. Ovoj stvarnoj agoniji koja se uspostavlja na relaciji propisani identiteti-masa-neprilagođeni i koja, u svojim krajnjim konsekvencama, neizbežno dovodi do tragičnih posledica, više nije dovoljna samo medijska, principijelna i virtuelna podrška. Ona je svakako važna i najčešće dirljiva, ali ne i dovoljna. Ono što, međutim, jeste i važno i neophodno je prepoznavanje različitih ideoloških represivnih mehanizama još u njihovoj ranoj fazi, njihova uporna, beskompromisna i stalna demistifikacija ali i jasno i vrlo konkretno i solidarno delovanje svih onih društvenih i političkih aktera koji ne žele da njihova društva završe u savršenim distopijama i kolapsima ljudskosti… U vlasti nekih novih, svemoćnih moralnih policija.

(GS KUM Nezavisnost, foto: Pixabay)