„Ljudi viču da žele da oblikuju bolju budućnost, ali to nije istina. Budućnost je samo ravnodušna praznina koja ne zanima nikoga, dok nas prošlost puna života i njeno lice draži, zbunjuje, ranjava; zato želimo da je uništimo ili ponovo oslikamo. Ljudi bi hteli da postanu gospodari budućnosti samo zato da bi mogli da menjaju prošlost. Bore se za ulazak u laboratorije u kojima se mogu retuširati fotografije, ponovo pisati biografije i istorija.“

(Milan Kundera, “Knjiga smeha i zaborava”)

Šta je danas, na sredini 2022. godine, kultura u Srbiji, zemlji u kojoj istinu i kulturu “čuvaju”, uglavnom, bodigardovi laži, zemlji koja je – i ne samo na planu kulture – već dugo na graničnom prelazu neukusa i odsustva mere u svemu, zemlji u kojoj se kao najvećim dometom kulture nameću festivali, čiji sadržaj, uprkos bombastičnom advertajzingu, ne uspeva da ponudi odgovor na našu visokoteatralizovanu stvarnost? Ima li odgovora na pitanje, šta je danas naš kulturni identitet ako on levitira između “sećanja na kulturu” i estrade, odnosno onih koji se sećaju kulture u njenom istinskom obliku i onih koji nam nameću i tvrde da su estrada i zabava – kultura? 

Kultura je samo reč. I ništa više. I tu bi se priča na ovu temu komotno mogla i završiti. Jer….

Kultura u Srbiji danas, to su brojke, brojke, brojke… Transparenti, razvučeni široko i visoko. I zastave, zastave, zastave…. Budućnosti, koja je sinonim za prošlost. Megadžidži događaji koji se, pod isprazno ekskluzivnim naslovima, na lažno atraktivnim mestima, ređaju bez istinskog koncepta i utemeljenja, neretko prislonjeni ispod portreta najgorih od najgorih. To su događaji kojima se, po ugledu na onu čuvenu enciklopediju našeg detinjstva, može postaviti hiljadu “zašto”, ali se za razliku od hiljadu odgovora u dotičnoj, ovima ne može dodeliti niti jedno logičko “zato”.  Ni u jednom od tih slučajeva cirkulaciju u karotidama ne može pokrenuti čak ni čokanjčić kvazidomaće rakije.

Izvesno, to su događaji kojima publika nije bitna – publika i inače postaje faktor viška gotovo svakog kulturnog događaja. Publika je tek slučajna, nepromišljena statistička greška. A i njoj je ionako bitan samo instagram u istoj onoj meri u kojoj je određenom kulturnom događaju bitan frazeološki život, a njega je – najbolje – da udahne neko iz političke (kulturne) nomenklature. Samo taj daje poželjan kulturni kredibilitet kulturnom događaju. Veličina “otvarača” daje vrednost kulturnom događaju. A ostali glumci, oni su nebitni, sire! U suštini, bitno je samo da se događaj desi, da se čekiraju stavke iz nekog evropskog granta ili sa državnog konkursa. Ček, ček, i ništa više.

Kultura u Srbiji, to su agresivno pogrešne i promaje pune PR reči. Lavirint njihovih konfuznih sintagmi – carstvo je reči koje može da znači sve, ali u suštini uglavnom ne znači ništa. To su persijski tepisi velike kvadrature koji se seju u PR mejlovima kojima ni skrolovanje ne može pomoći da čitalac ne zakači kakav morfološki stomačni virus.

Kultura u Srbiji – iznad svega to je nešto čemu se – planski – ukida prostor. To je jedini koncept za ovdašnju kulturu. Kad ne postoji prostor za pravu kulturu koju orobi i preuzme lažna, onda nema mesta razmišljanju, razmeni misli i ideja, prostora za razgovor, konteksta za diskusiju. Ukratko, kultura dijaloga je upokojena jer se prostor kritičke dijagonale, svesno i planski, sve jače steže žutom trakom.

Zašto? Zato. Državi nije potreban misleći čovek. Građanin koji promišlja svoje postojanje kroz sve ono što ga razlikuje od bilo kog predstavnika životinjskog carstva na ispaši. Državi, zapravo, uskoro više uopšte neće biti potrebna ne samo kultura, nego ni građani. Vrlo slično kao što eksplozivnom medijskom naslovu uskoro neće biti potreban nikakav tekst. Biće dovoljan dotični naslov, i ništa više.

Kultura u Srbiji zato je prigodničarska i priredbaška, a istovremeno megalomanska, pa stoga i nadasve provincijalna. Prečesto odzvanja preglasnoćom nebitnosti. I skoro je uvek pod zaštitom neke “velike” ili “male” politike. Važno joj se samo da se umreži sa nekim imenom koje kroz novac ili moć može dobro da se kapitalizuje – bio to Tesla, neka heroina ili neko posve živ, a mrtav-ladan. Zato ne čudi što je ovdašnja kultura nedopustivo udvorički retrogradna i što emituje pogrešne estetske i etičke poruke. Ukratko, što perpetuira osrednjost koja se nameće kao novi kulturni model.

Kognitivna obamrlost

Novi kulturni model nameće novu normalnost koja se debelo ustoličila i u kulturi. Živi kroz novu normalnost delanja, novu normalnost izvođenja i novopečenu normalnost konzumiranja. Konzumiranja – da. Kultura se danas konzumira, umesto da se – na nivou kognitivnog – doživljava. To je jedini kulturni projekat aktuelne “kreativno-industrivne” vlasti koji se ostvaruje kroz finansijsku raspodelu kulturnog plena, čiji su akteri državni puleni, nedavno precizno označeni kao “predatorske organizacije” na čijem su čelu “osvedočeni pojedinci”.

“Osvedočeni pojedinci”, kaj je to?

To su vojnici vrhovne kulture vlasti. Oni su udenuti svugde, toliko duboko su upleteni u sve pore i nivoe kulture da njihovi pipci vode i do onih koje volimo da zovemo “našima”, iako su u suštini i jedni i drugi isljučivo u službi sopstvenih interesa. Jedina razlika između njih je što su prsti prvih duboko i dugo umočeni u kulturni finansijski perkelt, dok ovi drugi, gdesunašeparaši preziru prve jer su u poslednjoj velikoj preraspodeli plena ostali na rubu “lanca ishrane”. Najgori među njima pak su oni koji imaju uhlebljenje u državnim institucijama, a poslušnici su partije koja ih je postavila na to mesto, dok se istovremeno, zaštićeni tom istom politikom ili blagoslovom najstarije firme otkako je sveta i veka, izruguju slovima refleksivne poezije istaknutih lučonoša naše ovdašnje duhovne propasti.

Korupcija je u kulturi najbezbednija

Ovdašnja kultura, za koju će mnogi reći da u njoj – NIJE TAČNO – nema para, duboko je i opasno koruptivna. Korupcija je u njoj izuzetno zastupljena. Tu, u kulturi, korupcija je zapravo najbezbednija, jer se njome niko ne bavi. Tu u kulturi ona ima i priličan broj lica. Lice dnevnica, javnih nabavki, politike, konkursnih dokumentacija, finansijskih izveštaja, duplih ugovora, renoviranja, tendera, konkursa, grantova, honorara, festivala, nagrada, izmišljenih saradnika, koprodukcija, falsifikovanih faktura, rebalansa, radnih mesta, pa lice trgovine interesima i lice manipulacije moći…

Vlast tačno zna na koga u institucijama kulture može najozbiljnije da računa kada je “obnašanje” osrednjosti u pitanju. “Obnašatelj”, koji je čelična koruptivna karika, ima svoju cenu koja je uračunata u “obnašateljstvo”. Ta cena – pečat je na njegovom ćutanju. Ukoliko progovori, sude mu mediji, oni što su brži od tužilaštva. Tada saznajemo zanimljive – ja tebi, ti meni – detalje: visine honorara za režije, dizajn svetla, autorske timove, koprodukcije… Prljav veš iz kulturne centrifuge, u kojoj se neretko urola i neka ozbiljna partijska kulturno-politička avantura, tada obavezno uveseli priprostu javnost, a ovi što se grade da su iznad, brže-bolje požure da tome daju svoj neprikosnoveni tviteraški touch.

Zbog svega toga, korupcija u kulturi je možda čak i opasnija nego igde drugde. Njena moneta nisu samo novac i moć, već su njena ubojita valuta mobing i razne vrste delikatnog mentalnog nasilja, a videli smo po recentnim pričama žena koje su prekinule krug ignorancije nasilja, laži i licemerja – i predatorsko seksualno nasilje – ispostavlja se – kvaziuglednika ovdašnjeg društva.

Osim toga, korupcija u kulturi je nešto o čemu se u ime esnafa uglavnom ćuti. Nije mnogo zanimljiva ni medijima. Osim kada je neko “njihov” u pitanju.

Ko su idejni tvorci, a ko puleni današnje kulture?

Pogrešni ljudi, pogrešni ljudi. I još jednom pogrešni ljudi.

Možda i zato što je naša kultura duboko ponavljački gerontološka. Što kulturnjak na vlasti, uostalom kao čovek en general ovde, ne ume dostojanstveno i na vreme da se povuče. Toj kulturi puna su usta budućnosti i priče o mladosti, a ona zapravo laže k’o pas, jer njoj odgovara sadašnjost zaronjena u blato prošlosti.

Naša kultura ne daje šansu mladima, ili im daje kvazišanse, ili im da šansu, ali im podapne nogu… Zato je toliko nezadovoljnih i neostvarenih generacija koje nisu našle odgovarajuće prevozno sredstvo od stanja “postojati” do suštinskog “živeti” koje bi im dalo priliku da postanu ono što čini “biti”.

Interesantno je, takođe, da naši kulturni pregaoci, koji čak i u svojim – zakonski – uočipenzionerskim godinama, vode kulturne institucije sa predznakom “studentski” i “mladi”, kad jednom u 105. godini odu u penziju, vraćaju se iz nje u honorarni status, jer kultura prosto ne može bez njihovog uigranog protežiranja osrednjosti. Pre penzionisanja u 105. godini, infiltrirani su neizbrisivo i nepopravljivo u sve tokove odlučivanja o kulturi, od strip kulture do koncertne i književne scene. O alternativnim tokovima da i ne govorimo. Oni su večna alernativa svakoj kulturnoj logici.

Perpetuiranje osrednjosti novi je kulturni model

Ali naša kultura zato daje priliku onima koji su sve svoje šanse ispucali i sad bi trebalo da se povuku, ili onima koji šansu nikada nisu ni zasluživali. Ti se nagrađuju sinekurama, savetničkim ugovorima u koje je uračunata narečena cena ćutanja. Za njih se izmišljaju radna mesta, dodaju stolovi i stolice u već – njima sličnim – popunjenim kancelarijama.

Stoga je posve normalno što naša kultura ne angažuje talentovane, drčne, umetnički vidovite (mlade) ljude, već sve kontra tome: podobna i provereno podanička lica koja će perpetuirati osrednjost i predstavljati je kao novu normalnost. Ako poneko mlad i nov incidentno uleti u neki kulturni sistem, vrlo brzo za tog mladog Valtera (ne Vertrera, nego Valtera) nađu bolju poziciju koja ga lako prevaspita i udomi u beslovesni mejnstrim.

Naša kultura raste upravo na tim stubovima, na identitetu poslušnih nastavljača osrednjosti. Pojavi li se neko drugačiji, istinitiji od toga, neće dugo izdržati. Spakovaće se sa ovog sveta… Tako se spakovao Igor, iako je bio i Vuk…

Ima li danas kulture mimo utiska da su njeni autori isključivo oni koji žive život u kojem je “jesam” deda-ujak glagola “jesti”, umesto da bude, npr. sestrić glagola “biti”? Ima li kulture življenja mimo kulturnog – u se, na se i poda se – modela?

Ima, retko, gotovo na nivou incidenta. Bljesne da nas podseti šta je i čemu služi kultura. Kad se pojavi u našem “Jami distriktu” zagolica sve ono što čovek u nama jeste. I nije. Tad proživimo sve “Tri zime” (Pozorišta “Promena”), prstima Hane Selimović pomno češljamo kauč u “Tartifu” Igora Vuka Torbice, duša nam bludi “Gerdinom sobom” u društvu nestvarno darovite Alise Olejnik koju je Pozorište mladih dovelo na Novosadske pozorišne igre. Tad smo i raskalašno tragične “Tri sestre” Zoltana Puškaša koje drobe svoje bezdomstvo u alkoholnim stepama svoje nemoći, tad smo u svim dilemama što ih poteže Urbanova “Neoplanta” i bojimo se svih strahova njegove “Hasanaginice”. Tada vidimo ono što je pre dosta godina anticipirala vidovita Mladenovićeva “Opera ultima”, ali i ono što nam je na ovogodišnjem Pozorju u svojoj predstavi “Ja sam ona koja nisam” pred oči rasuo sedamdesetpetogodišnji Paolo Mađeli, bez sve sumnje najmlađi reditelj regiona. U ovu kategoriju spadaju i “Poslednje devojčice” Maje Pelević, potresni tekst i tema od koje više nismo udaljeni ni milimetra. Ubrajaju se tu i bolno zazarajuća “Deca” Milene Marković i Radmila Petrović kad kaže “Moja mama zna šta se dešava u gradovima”. U istom dresu logike i smisla je i intelektualno-izvođački potencijal i kredibilitet jedne Marte Bereš, ali i predstojeći naslov Akademske knjige, uz koji će stajati ime ovde – do sada – nepoznatog Namika Kabila. U istom nizu su i – nažalost – sve ređi, a probrani programi Muzičke omladine Novog Sada, svi pozorišni iskoraci darovitog Borisa Kučova, promišljanje stvarnosti jednog Borisa Liješevića, sve ono što precizno i uljudno govori npr. profesor Nebojša Romčević… I sve ono plemenito što se probudi u nama kada zasvetli um, bilo gde na ovoj planeti.

Kada se sve to sabere, sa još nekim – više ili manje – sličnim primerima i vidi koliko je to zapravo malo i nedovoljno, kristalno je i nedvojbeno jasno “Zašto je poludeo gospodin R”.

Izvinite, ali ja bih da izađem… Jer ne postoji kultura ni u kom smislu..

Kultura kolektivnog stanovanja?

Kultura zajedničkog javnog prostora?

Kultura ponašanja u javnom prostoru?

Kultura sedenja u kafani?

Kultura stajanja u redu?

Kultura vožnje automobila?

Kultura sedenja na keju?

Kultura zabave?

Kultura provoda?

Kultura vožnje bicikla?

Kultura vožnje u vozu?

Kultura vožnje u autobusu?

Kultura ponašanja na bazenu?

Kultura glasnoće muzike iz stanova?

Kultura ponašanja u prodavnici?

Kultura kupovine (pipkanja) namirnica?

Kultura konzumiranja hrane?

Kultura bacanja smeća?

Kultura kupovine?

Kultura isprobavanja garderobe u radnjama?

Kultura sedenja na balkonima?

Kultura telefoniranja?

Kultura ophođenja?

Kultura čistoće – ulice ili drugog zajedničkog prostora?

Kultura ekološke vesti?

Kultura redovnog tuširanja?

Kultura redovne lične higijene?

Kultura pranja zuba?

Kultura ponašanja u bioskopu?

Kultura ponašanja u pozorištu?

Kultura poštovanja granica tuđe intime?

Kultura šetnje pasa?

Kultura uljudnog ponašanja?

Kultura empatije?

Kultura solidarnosti?

Kultura razumevanja drugog?

Kultura razumevanja drugačijeg?

Kultura poštovanja drugog?

Kultura poštovanja drugačijosti u bilo kom obliku?

Kultura političkog delovanja?

Kultura javnog mnjenja?

Kultura dijaloga?

Kultura javne reči?

Kultura čitanja?

Kultura priznanja greške?

Kultura izvinjenja?

Kultura razumevanja i oprosta?

Kultura priznanja krivice?

Kultura razlikovanja dobrog od lošeg?

Kultura delanja jedne škole npr?

Kultura igranja među decom?

Kultura znanja?

Medijska kulture?

Muzička kultura?

Radna kultura?

Kultura obrazovanja?

Kultura vaspitanja?

……….

Kultura življenja uopšte?

Zašto na ta pitanja postoji samo jedan odgovor?

Odgovor je jednostavan i vrlo prost, o njemu govore mnogi mudri ljudi, Kundera kao jedan od njih u citatu s početka. Ljudi zapravo ne žele bolju budućnost, oni žele bolju prošlost. Budućnost je mutna i puna straha jer bolja budućnost, to su starenje i umiranje, a svako bi hteo da bude prvi koji nije ni jedno, ni drugo, i zato šminka prošlost dok trune u sadašnjosti. Svako bi hteo sigurnu žabu krastaču u ruci, pa neka je i sasvim izvesno da bi se, uz malo truda, dala dohvatiti i kakva egzotična ptica sa grane.

U tom smislu, dok god “njihovi” ili “naši” budu radili tako da živimo jedan večni status kvo koji nas svakog dana vodi dva koraka unazad, a zapravo munjevito brzo – drito – ka kontraevoluciji, a time i ka kontrakulturi, postajaćemo sve više eutanizovani kandidati za ispašu. Dok god svoje vreme na zemlji krojimo po  – u se, na se, i poda se – modelu, bićemo bliže livadi, izgledno sa sve manje ovčica, a sve više litijuma.

I što je još važnije, dok god naša deca na časovima veronauke budu crtala grobove, a na časovima građanskog pravila papirne aviončiće za ministra za sve i dok god škole budu štitile svoj interes i rejting, a ne znanje, uljudnost, i dobrobit svojih đaka, a budućih građana, čekaćemo Godoa koji neće doći. I spasa nam neće biti sve dok ne shvatimo da je Godo u nama i da ga samo motka može proterati iz nas samih. Temeljno i zauvek.

U međuvremenu, roboti i veštačka inteligencija razumevaće svet bolje od nas, postajaće empatični i solidarni umesto nas, a farmako industrija uleteće nam sa tabletama koje će nas na sat-dva podsetiti kako se oseća, zaljubljuje i voli, baš kao u uznemirujuće distopičnom filmu “Dual” – preporuka je preskočiti ga. Možda ćemo tek tada, na tim tabletićima za emocije, uspeti da razaznamo pravu kulturu od njenih lažnih promotera.

A do tada: “Velika je sre-ća što pos-toji autonomni ner-vni sistem, ne moram kontro-lisati otkucaje sr-ca, srce kuca, srce sa-mo kuca…”

Snežana Miletić (VOICE, naslovna fotografija: Pixabay)

P. S. E da, a da li se iko, ikada, igde, konektovao na WiFi Evropske prestonice kulture?