Beogradskog karikaturistu Dušana Petričića, čoveka sa impozantnom internacionalnom karijerom, nije potrebno posebno predstavljati iole upućenom čitaocu sa naših prostora. Mnogi od njih, oni stariji, uz njegove crteže su odrasli, radio je čuvene špice za popularni dečiji serijal “Poletarac”, ilustrovao brojne knjige, autor je mnogih animiranih filmova. Sarađivao je i sarađuje sa velikim svetskim listovima: The New York Times, The Wall Street Journal, The Toronto Star, Scientific American, i tako dalje.

Njegove političke karikature godinama žestoko seciraju i kritikuju vlast Aleksandra Vučića u Srbiji, zbog čega je često na meti napada režima i režimskih medija. Nije fraza, to je stvarno tako: njegove karikature govore više nego desetine članaka političkih analitičara.

Čini se pomalo čak i nepristojnim početi intervju, sada i ovde, a ne spomenuti rusku agresiju na Ukrajinu, na rat koji je – kako kažu – već sada promenio svet. Da li ste očekivali da će se čovečanstvo naći tako brzo u ovakvom ćorsokaku, pred mogućom apokalipsom?

–Ispričaću Vam jednu zanimljivu priču koja će, verujem, najpreciznije odgovoriti na Vaše pitanje. Davnih, sedamdesetih godina prošlog veka radio sam kao karikaturista-početnik u Večernjim novostima. Bilo je to vreme izlaska Amerike iz krvavog Vijetnamskog rata. Nacrtao sam, verovatno jednu od mojih najuspešnijih antiratnih karikatura, na kojoj je, često korišćena, slika Darwinove evolucije: lik čovekolikog majmuna koji se u nekoliko faza, preko pećinskog čoveka, uspravlja i modifikuje u današnje ljudsko biće. Na mom crtežu, u svih pet-šest faza nema nikakvog napretka, figura ostaje na nivou majmuna, jedina vidljiva promena događa se na onome što majmunoliko biće nosi u ruci – od močuge iz pećinskog doba do savremene nuklearne rakete. Toliko o evoluciji!

Nekoliko godina kasnije, u vreme mukotrpnog američkog suočavanja sa posledicama vijetnamske tragedije, moja karikatura objavljena je na stranicama The New York Timesa. Nedugo iza toga dobio sam poštom, na adresu mog ateljea u Zemunu, podebelu pošiljku od urednice The New York Timesa. Upakovala je i prosledila mi pismo koje je na redakciju novina, na moje ime, stiglo kao reakcija na pomenutu karikaturu od potpisanog mladog čoveka, Amerikanca, učesnika rata u Vijetnamu. Bila je to, rukom pisana, neka vrsta ispovesti, mučnog trebljenja sopstvene savesti, kao na psihijatrijskom kauču. Na dvadesetak stranica pisma, sve nervoznijim i nečitkijim rukopisom, čovek je opisao svoje teške vijetnamske traume, sa detaljima spaljivanja vijetnamskog sela u kojem je učestvovao, ubijanja civila i nesanicama koje ga muče godinama kasnije. Šta uradi jedna karikatura!?

A šta karikaturista ima da kaže o ovom ratu?

–U pitanju je jedna od priča o ratu, traumama, zapravo o jedinom mogućem stavu na koji politički karikaturista ima pravo kada je tema rat, bilo koji rat i bilo koji egzekutor. Od Vijetnama do Ukrajine, bilo je mnogo ratova u svetu i nikada nisam imao problem svrstavanja, odnosno određivanja glavnog zločinca. Bez obzira na razne prljave političke igre vazda prisutne između zavađenih strana, na manipulacije, na prevare, izneveravanja dogovora, nemam nikakvu dilemu ko je u ovom trenutku glavni lik i krivac za katastrofu i ukrajinskog i ruskog naroda i ko otvoreno i neodgovorno preti nuklearnim udarima. Vladimir Putin! To što ima i drugih neodgovornih učesnika u ovom užasu, nimalo ga ne oslobađa pozicije glavnog protagoniste i glavne mete mojih karikatura. Tada, pre mnogo godina, shvatio sam da karikatura ne može da ruši tirane sa vlasti, ne može da sprečava ratove, ali ima terapijsko dejstvo i može ljudima, polako i strpljivo, da otvara oči i uči ih tačnom rasuđivanju.

Srbija je ostala dosledna ljubavi, čini se ne toliko prema Rusiji koliko upravo prema autoritarnom ruskom vođi Vladimiru Putinu. Neki čak tvrde da je Putin popularniji od ovdašnjeg lokalnog diktatora Vučića. Odakle u Srbiji ta strast prema diktaturama?

–Nije Srbija ostala dosledna ljubavi ni prema Rusima, ni prema Putinu. Srbija je ostala dosledna svojoj teškoj inferiornosti, svojoj istorijskoj panici da slučajno ne napravi potez koji će je okrenuti u dobrom pravcu, naterati je da se umije, opere ruke i počne da poštuje neka pravila – društvena, državna, pravila logičnog rasuđivanja i lepog ponašanja. Zato smo, voljno ili nevoljno, izabrali takozvanog vođu koji je slika i prilika te naše inferiornosti, primitivizma i panike, koju nevešto prikriva namrštenim obrvama i jeftinom arogancijom. I ne damo ga, što iz gluposti, što iz straha, što iz potkupljivosti. S tim što je glupost još najlakše oprostiti. U nešto više od dvestotinak godina, probali smo sve moguće društvene, političke i državne sisteme i forme. Sve osim prave građanske demokratije. Kosa nam se diže na glavi, histerično bežimo i od pomisli na tako nešto – posegnućemo i za atentatom, samo da nam se takav užas ne dogodi.

Neki smatraju da će ruska agresija dovesti do toga da će se Vučić okrenuti ka zapadu i brzim tempom zajahati ka EU. Ipak, njegovi ministri, partijski drugovi, koalicioni partneri šetaju se po Beogradu noseći slike Putina i zlokobno ‘Z’. Šta mislite da će se zapravo desiti?

–Cela evropska priča kojom je, između ostalog, Vučić došao na našu grbaču je bedna i jeftina prevara. Je li moguće da je iko ko je hteo da razmišlja duže od deset sekundi poverovao da će taj radikalski prevarant iskreno i ozbiljno voditi zemlju ka Evropi? Kako bi lažov, čija je svaka misao, svaki potez u dubokom nesaglasju sa pravim evropskim vrednostima, opstao u tom društvu na čelu teško korumpirane države kojoj on ne da, a koja i inače ne želi da se suoči sa svojom nedavnom kriminalnom prošlošću. Dakle, lažna pozicija na kojoj opstajemo deset godina, pozicija kandidata za Evropu koja ne izlazi iz ruskog i kineskog zagrljaja, dovela nas je konačno u teško rešivu poziciju u kojoj se on koprca i zapomaže, a mi ćemo, kao narod platiti ozbiljnu cenu. Muka mi je od mudraca, stručnjaka i analitičara koji brane našu neutralnu poziciju kao mudru i jedino moguću. Mudre politike vode istinski mudraci, pametni i odgovorni ljudi, a ne jeftini i primitivni navijači sa stadiona. Vrlo namerno upotrebljavam ove izraze koji ne bi trebalo da priliče pristojnom čoveku, ne bih li tačno opisao razlog bezizlaza u koji srljamo.

Jedini ozbiljni zadatak koji je ovaj vrhovni prevarant sebi postavio i sistematski ga, korak po korak ispunjava, jeste da javnost ove naše nesrećne zemlje ubedi u legitimitet svoje vlasti. U to da je on jedan ozbiljan predsednik, a ne neodgovorna baraba sa ulice i stadiona i da on sigurnom rukom održava mir i stabilnost, ponekad pogreši, šta ćemo, vremena su teška, ali, sve u svemu, mi smo normalno društvo. U to je odmah ubedio svoje neobrazovane i sirote navijače, a onda je prešao na ozbiljniji zalogaj, obrazovane građane, koje polako, brzinom kuvanja žabe, pretvara u bezobličnu, umornu masu bezvoljnih podanika. I jedino što i mi građani i ozbiljna opozicija imamo kao zadatak jeste da ne dozvolimo da realizuje tu svoju monstruoznu nameru. Mi nismo i ne možemo nikada biti normalno društvo sa takvim vođom i takvom politikom. U normalnom društvu može se živeti i sa svešću da nije sve idealno, ali da postoji nada i energija koja će nas konstantno puniti optimizmom. U nenormalnom, bolesnom društvu, za deset godina uništene su sve institucije: pravosuđe, vojska, policija, zdravstvo, ekonomija, obrazovanje… sve je to lična svojina jednog čoveka i jedino on odlučuje o svemu. Partije su besmislene, izbori su besmisleni. Ljudima je lakše da slegnu ramenima i kažu da nije sve baš tako i pristanu na svakodnevnu laž koju će zatim neodgovorno prebacivati na svoju decu, unuke, praunuke.

I šta mislite da će se desiti? Hoće li Srbija uvesti sankcije Rusiji?

–Ne znam šta će se dogoditi, ali znam da sa Vučićem za volanom nigde ne možemo srećni i zadovoljni stići. Ni u Rusiju, ni u Kinu, ni na zapad. Znači, samo bez njega. Vidimo da nam to slabo ide od ruke, za sada. On doduše pominje i lustere i skakanje kroz prozor. Siguran sam da je prevarant mislio na prozor u suterenu.

Dok važni međunarodni faktori još uvek imaju reči pohvale za Vučića, koji se doživljava kao nekakav ‘faktor stabilnosti’, Srbija ‘zvecka oružjem’, hvali se novim naoružanjem, a kanda uvodi i obavezni vojni rok. Kako objasniti taj paradoks?

–Nije to nikakav paradoks već slika vremena u kome živimo. Tzv. važni međunarodni faktori jesu ili korumpirani belosvetski činovnici, nemoralni kao i naša domaća korumpirana elita, ili glasnogovornici trenutnih političkih stavova Evrope i Amerike. Siguran sam da ti faktori jako dobro prepoznaju prevarantske igre našeg lažnog predsednika koje on igra i na domaćem i na stranom terenu, ali im sopstveni interesi nalažu da ga tretiraju kao pravog. Pomoć koju naša obezglavljena opozicija i deprimirana javnost očekuju od civilizovanog zapadnog sveta u svrgavanju ovog nedemokratskog režima neće se još dugo ostvariti. Za deset godina, valjda smo razumeli da naš autokrata, navijač sa stadiona i, nadasve, besprimerno neodgovorno biće, savršeno odgovara svim tim važnim međunarodnim faktorima. Oni svoje institucije, svoj red i poredak, svoju demokratiju i ljudska prava imaju odavno. Mi ih nemamo, ali to nije njihova briga, nego naša.

A njegovi savetnici – domaći izdajnici i strani plaćenici – verovatno će ga upozoriti da se ne igra sa uvođenjem vojnog roka. Oni, pragmatični kakvi su, sigurno znaju da u ovoj nesrećnoj zemlji narod ne veruje nikome. Ni opoziciji, ali još manje njemu. To se vidi pri svakoj istinski dramatičnoj situaciji kakva je, na primer, bila pandemija. Ne daj Bože mobilizacije! Mladi ljudi bi se u ogromnom procentu razbežali na sve strane. Taman posla da nas Vučić, Brnabić i Vulin vode u nekakav rat!

Na jednoj Vašoj davnašnjoj karikaturi Vučić zaključava u nekakav bajbok građane Srbije i guta ključ. Da li je Srbija, posle ovih izbora, i konačno zaključana, bez nade da će se osloboditi, još dugo, Vučićevog režima? U jednom intervjuu ste rekli da je nepristojno živeti bez nade. Ima li još uvek prostora za nadu?

–Mi se, od izbora do izbora, sve čvršće uveravamo da smo beznadežno zaključani. Hoćemo li konačno shvatiti da živimo u nedemokratskoj zemlji, da su sve institucije, sve pare i svi mediji u rukama jednog prevaranta i da su, pod takvim okolnostima svi izbori unapred izgubljeni, mnogo pre izlaska pred glasačke kutije? Kakvo besmisleno traćenje ogromnih para, vremena, energije, a iznad svega, traćenje onih jedva vidljivih tragova nade i optimizma. Zašto opozicija tako jadno stoji sa poverenjem javnosti? Zato što pristaje na lažne izbore i, sledstveno tome, budi u ljudima lažnu nadu.

Ova se vlast nikada na izborima neće promeniti! Volje i snage za drugačiji scenario, za sada nema. A što se nade tiče, nema pouzdanijeg pojasa za spasavanje u mračnim vremenima. Nada je, pre svega, duboko intimna stvar i, kao takva, zavisi najviše od nas samih. Ne smemo sebe ostaviti bez te, poslednje zaštite.

Građanska opozicija je na izborima ostvarila mnogo slabiji rezultat nego što se očekivalo, ali se čini da je još više poražena u postizbornom periodu, međusobnim svađama. Na jednoj karikaturi pokazujete liderima opozicije sliku Vučića, dok je oni ignorišu, zauzeti međusobnim optuživanjem.

–Prljavi rat koji lažni predsednik vodi nesmanjenom žestinom protiv opozicije i njenih lidera od 2012. godine je, po rezultatima, nesumnjivo najuspešnija njegova aktivnost. Jasno je da u svakom, pa čak i ovom našem, nakaradnom sistemu svoj deo odgovornosti za stanje u društvu imaju i vlast i opozicija. Naravno, krivica nije ni blizu ista. Prvi su kreatori naše, verovatno najveće tragedije i svakojakog, pre svega mentalnog i moralnog posrnuća u novijoj istoriji, drugi nikako ne uspevaju da ih spreče u tome. Nivo odgovornosti nije isti. Ali, deset godina je suviše dug period da bismo dobronamerno i svesno žmurili na greške, gluposti, sujete i nesposobnosti aktera od kojih javnost očekuje efikasno liderstvo u borbi protiv razaranja države i nacije. Sada, posle decenije odbijanja da se tačno proceni situacija i niza pogrešnih poteza, posle gotovo dobrovoljnog predavanja svih poluga vlasti u ruke nezajaživih otimača, nije nimalo lako naći pravi recept u ovom ratu. Zbog prirode svog posla prilično precizno pratim sve aktere, verujem da dosta dobro procenjujem očekivanje javnosti i u jedno sam siguran: aroganciju i nepravdu ljudi najteže podnose.

Iskrenu podršku nezadovoljne javnosti dobiće ona politička opcija koja ih nedvosmisleno uveri da neće biti oprosta za one koji su razorili državu i obesmislili prošlost, sadašnjost i budućnost ove nacije. Obično su za svako društvo najrazumnije i najbezbolnije varijante postepenog rešavanja krize, makar i uz mučne pregovore i nategnute sporazume, prelazne i tehničke vlade. Bojim se da je na našem primeru to nemoguće. Ljudi koji su nas ovoliko opljačkali i unesrećili, porušili su sve mostove iza sebe. Nivo njihovog besčašća naprosto je eliminisao svaku mogućnost razgovora.

Upravo sam hteo da kažem da Vaše karikature često govore mnogo više nego opširne političke analize. Na jednoj, na klackalici, na desnoj strani političke scene velika je gužva, dok na levoj neko sizifovski pokušava da gura kamen, pokušavši da napravi kakvu-takvu ravnotežu. Zašto u Srbiji skoro da i ne postoji levica? Zašto retko ko ima hrabrosti da dekonstruiše nacionalističke mitove? I koga simbolizuje ‘gurač kamena’?

–Sizif simbolizuje nepostojeću ili, da budem malo blaži, nevidljivu levicu na našoj društvenoj sceni. Uz sve druge, tako očigledne simptome našeg teškog oboljenja, nepostojanje istinski leve partije je jedan od najtežih. A moglo bi se reći da je to istovremeno i uzrok konstantnog pogoršanja.

Govoreći o opoziciji, ono što je u ovako dramatičnoj situaciji teško oprostiti je (uz očiglednu nesposobnost istinskog udruživanja) ozbiljan nedostatak hrabrosti i odlučnosti. Hoće li se u gomili likova na opozicionoj sceni (mislim naravno na građansku, prodemokratsku, opoziciju) konačno pojaviti neko sa integritetom i hrabrošću da se jasno distancira od glupog, nedelotvornog, tvrdoglavog, lažnopatriotskog insistiranja na paroli “Kosovo je Srbija”? Da otvoreno i pošteno izgovori da je u Srebrenici počinjen gnusni zločin? Deset godina postojeća vlast rovari, širi mržnju i netrpeljivost prema svim susedima i albanskom narodu na Kosovu i betonira postojeće stanje koje odgovara jedino srpskoj i albanskoj mafiji. Koliko god suočavanje sa svojim duhovima iz prošlosti bilo bolno, bez toga nema povratka na zdrave temelje i nema jasnije formulisane razlike između ovakve vlasti i ozbiljne opozicije, razlike koja je u ovom trenutku teško vidljiva. Znate li koliko je dobrih, korisnih i humanih stvari za oba naroda moglo biti urađeno za tih izgubljenih 10 godina?

Ima li nekog iz opozicije da se uporno i uspešno usprotivi idiotskoj podeli na prvu i drugu Srbiju koju Vučić i njegovi drumski razbojnici tako uporno i uspešno promovišu, deleći nas na patriote i izdajnike? Ne postoji prva i druga Srbija – postoji glupa i pametna Srbija. Hoćemo li ikada shvatiti da je za šajkaču potrebno imati glavu? Pametnu i obrazovanu. Glavu koja će osmisliti tačniju i hrabriju akciju bez straha od gubitka podrške onih koji iskreno žude za promenama i one još uvek neodlučne mase. Jedino hrabri, pošteni, iskreni i odlučni mogu da nas pokrenu iz ovog mulja. Možda potraje, vremena smo već mnogo izgubili, hajde da bar startujemo sa zdravim stavovima uz koje je moguće naslutiti bolja vremena.

Nedavno je oskrnavljen portret velikog književnika Branka Ćopića, kojeg ste iscrtali na stepenicama Brankovog mosta. Šta je to u liku i delu Branka Ćopića što smeta nekome?

–Nije Branko Ćopić jedina tekovina socijalizma i Jugoslavije koje smo se ishitreno odrekli. Bahato, kao pijani milioneri, rasipali smo i materijalno i duhovno blago nasleđeno iz tog perioda. Ali mislim da ovo skrnavljenje pomenutog sećanja na Branka nema nikakve veze sa ideologijom i politikom. To je delo Huna i Avara modernog doba, odnegovanih i vođenih radikalskom pameću. U vidljivom odsustvu ozbiljne brige države i društva, njihovo obrazovanje preuzeli su stadioni i crkva. Plivači za časni krst i navijači sa tribina koji vode kadrovsku politiku Filozofskog fakulteta postali su naša realnost. Mi koji to primećujemo, poniženi i uvređeni, postali smo taoci te agresivne, prostačke elite Šešeljevog i Vučićevog doba.

Sa kakvom smo samo radošću dočekali bokal i lavor pametne i civilizovane Ane Đurić, da makar za trenutak speremo prljavštinu sa ruku, lica i duše koja se godinama taloži. Naravno da je taj događaj bio samo neočekivani incident, ali smo ohrabreni brzinom i masovnošću pozitivnih reagovanja i talasom lepih osećanja na kome smo plivali nekoliko dana. Obradovalo nas je saznanje da talentovani i civilizovani još žive među nama i da nas, kojima je to potrebno, ima u zavidnom broju. Konstrakta je verovatno jedan od retkih pozitivnih odgovora na Vaše pitanje: Ima li nade?

Na kraju, spomenimo da je krajem prošle godine izašla Vaša knjiga karikatura 10, 9, 8, 7…, koja je – kako ste rekli – neka vrsta petogodišnjeg dnevnika našeg ‘hrabrog’ posrtanja. Šta će neki budući čitalac iz ove knjige saznati o našem vremenu, ali i o vama?

–Glavni razlog što se sa ovoliko entuzijazma bavim okolnostima koje nam, nimalo blagonaklono, kreiraju živote i likovima koji ni po čemu ne zaslužuju ovoliki angažman, jeste želja da nekim budućim generacijama ostavim preciznu sliku o ovom vremenu. Iskreno, sramota me je što je to slika jednog sumanutog rijaliti-programa u kojem se, po debelom, lepljivom blatu, zajedno sa Vučićem, Šešeljem, Vulinom, Dačićem, Anom Brnabić, Veljom nevoljom, raznim Radojčićima, Veselinovićima, Vesićima i Šapićima, valjaju Laza Ristovski, Miki Manojlović, Emir Kusturica, Novak Đoković, dramski i ostali pisci, umetnici, novinari, profesori i druge javne ličnosti kojima nikada, ni pod kakvim okolnostima, u ovakvom društvu i ovakvoj kaljuzi ne bi smelo da bude mesto. Sramota me je u ime zombiranog naroda koji nosi svoj deo odgovornosti, sramota me je i u ime nas, nevoljnih svedoka i kritičara ovog tužnog moralnog posrnuća jer nismo uspeli da nađemo kočnicu i efikasno je povučemo. Za sada.

Što se mene tiče, ja ostajem ponosan na titulu izdajnika, mrzitelja i luzera, kojom su me okitili protagonisti ove tužne istorije nebeskog naroda.

(Nedim Sejdinović, Al Jazeera / Foto: N1)