Sećam se simpatičnog pokojnog kolege koji je od početka Miloševićeve vladavine stalno tvrdio ili da će Milošević „pasti sledeće godine“, ili da će se „okrenuti ka Zapadu“. Šalili smo se da su njegove analize zapravo odličan putokaz: dovoljno je samo da „prognoziraš“ dijametralno suprotno od „analitičarevih“ prognoza i – bez sumnje ćeš biti u pravu!

Međutim, pokojni kolega je barem bio simpatičan. I zaista je iskreno verovao u ono što je „prognozirao“ i „analizirao“. Imao je srca, što bi se reklo, ako već nije imao političkog njuha i obrazovanja. I, što je najvažnije, niko ga nije ozbiljno shvatao.

Od tih vremena do danas iznikla je tušta i tma političkih analitičara raznoraznih profila, priučenih i samim tim mahom antipatičnih. Ima među njima i – što da se lažemo – glupih, jer samo glup čovek može biti tako samouveren u svoje neznanje.

Uz časne izuzetke, često je reč o tipovima ljudi koji više podsećaju na zaludne posetitelje pijaca koji po tezgama sa prodavcima i drugim mušterijama analiziraju „ovu situaciju“ pa posle svrate u pijačni bife na po jedan vinjak.

Nacionalistički plaćenici

Kada se ispostavi da su fulali sve što se moglo fulati, neće to njih zaustaviti. A, jok! Nastaviće oni da guslaju kao da juče nije postojalo, kao da njihovi tekstovi nisu ostali u arhivama, kao da celi uvaženi publikum ima pamćenje poput zlatne ribice.

Zaista je fascinantno da čak i neki ljudi za koje bi se reklo da su bez sumnje načitani, a bogme ima među njima i erudita, iz nekih razloga veruju da treba i mogu da budu „politički analitičari“. Niti su se ikada bavili politikom, niti su se ikada kretali u svetu politike, niti su se družili s političarima. Ma kakvi, znam ih nekoliko, njima se političari i politika jednostavno gade. Fuj, fuj, daleko im lepa kuća, reći će, sve sikćući kroz zube. Ali se, vrag će ga znati zašto, ne gade poziva da politički izanaliziraju „ovu situaciju“.

Po čemu je, k vragu, ta politika toliko delatnost od sveopšteg razumevanja, dok recimo hirurgija,  književnost, astrofizika i šta sve ne – nisu? Zar nije politika ne samo veština nego i nauka? Zar ne moraš čitati o tome da bi razumeo i teoriju i praksu, zar ne moraš posmatrati, kretati se, slušati, razgovarati sa ljudima iz sveta politike? Zar ne moraš, ako se već kandiduješ da objavljuješ u medijima bilo kao novinar ili kao publicista, biti informisan? Zar ti nije dosta, ako već ne ispunjavaš gorenavedene kriterijume, da se zadržiš na fenomenologiji politike, a ne da roniš u dubine analiza i prognoza? Kao da ideš u kladionicu i kladiš se na treću italijansku ligu, a o fudbalu nemaš blage veze niti te zanima. Sem što bi da uzmeš koji dinar preko reda, ako ti se posreći.

Pošto nacionalistički plaćenici iz reda „analitičara“ ne zavređuju da se o njima i reč kaže, pogledajmo malo u tzv. našu avliju. Rekorderi su, bez sumnje, oni iz – kako se to uobičajeno kaže – beogradskog „kruga dvojke“. E, u toj bašti svašta uspeva, pa što da se lažemo – ima i tamo onih koji rade na „taksimetar“. Takvi najčešće postaju dežurna lica u antivučićevskim medijima, do mere da se prosečnom čitaocu/gledaocu/slušaocu prevrće utroba od neprestanog ponavljanja istih lica i istih – providnih i pristrasnih – „prognoza“.

Ima, naravno, i onih koji analiziraju iz čistog gušta ili zbog neke beznačajne materijalne koristi, ali im je važno da im se ime spominje, pogotovo po „prestoničkoj“ štampi i televizoru. Međutim, taman onoliko koliko je od prestonice ostalo, toliko su i politički analitičari kvalifikovani. Ukratko, među ovom drugom grupom su oni sa sujetom veličine Avale, ali ima i nemali broj za režim&co. korisnih budala.

Duga historija promašaja

Dugačka je istorija svih njihovih promašaja. I ponovo je, evo, osvežilo. Do izbora 3. aprila analiziralo se sve u šesnaest kako posle 4. aprila više ništa neće biti isto, oštrili su „drugu Srbiju“ za „izvesni scenario“ Vučićevog pada. Potom je jedan deo tih dojučerašnjih optimista potonuo u defetizam i krenuo sa kukanjem kako ih je „opozicija razočarala“. Drugi se pak deo okrenuo novim nadama u Vučića: evo, samo što nije skrenuo na Zapad, ovo mu je prilika da bude novi Tito i slične nebuloze. I uvek tako, i uvek u krug. I uvek isti ljudi, ista imena, ista lica. I ne da ih nije sramota, no je opasno podsećati ih na njihove epohalne promašaje, tolike da liče na fudbalera koji promaši prazan gol sa ivice peterca.

Da stvar bude gora, takvi – netalentovani i zapanjujuće politički neobavešteni – oni su ne samo „politički analitičari“ već su i vrhovni moralni arbitri koji svojim usijanim žezlom mudrosti žigošu sve one koji bi da im skrenu pažnju na činjenicu da – jednostavno – pričaju gluposti.

Ironiju na stranu, takvi kakvi jesu oni su – a to je i jedino važno za javni interes – ozbiljne štetočine. Koliko li je energije u eri vučićizma proćerdano na širenje optimizma tipa „Vučić će pasti sledeće godine“, ili „Evo, samo što se nije okrenuo na Zapad“? Koliko li je ljudi zbilja poverovalo u takve analize samonametnutih moralnih autoriteta i intelektualnih jetija? Sigurno nemali broj. Kao što je nemali broj, nakon analitičarski proizvedenog zanosa i prizemljenja s visine direktno na nos, odlučio ili da digne ruke od izbora i politike ili da jednostavno zbriše iz Srbije. Setimo se nekih analitičarskih favorita: Dosta je bilo onog Saše Radulovića, Pokreta slobodnih građana onog Saše Jankovića, Stranke slobode i pravde onih Đilasa i Marinike… Gde su, šta rade?

Ali, to neće sprečiti naše političke analitičare da i dalje udaraju po tastaturama i mikrofonima, uživajući u melodiji sopstvenog glasa jer je to zapravo najčešće jedini motiv da uopšte nešto napišu i kažu. A javni interes? Mani javni interes! A razumevanje politike? Mani politiku, politika je fuj! Što ih, naravno, ne sprečava da se bave analizama iste. Na Vučićevo veliko zadovoljstvo. I ne samo njegovo.

(Al Jazeera Balkans)