Šta sve u Predlogu statuta Vojvodine može da asocira na elemente državnosti ili pak da zamirše na famozni Ustav iz 1974. godine?
Najspornije odredbe stauta, još u periodu njegove izrade i potom javne rasprave u septembru prošle godine, bile se one kojima se predviđa promena naziva Izvršnog veća Vojvodine u pokrajinsku vladu. Zbog ovakve „smelosti“ statutopisaca ovaj akt je preventivno etiketiran kao separatistički. Nakon ove spoznaje na koju je javnost najpre upozorila Demokratska stranka Srbije (a što je bila dobra polazna osnova za potragu po daljem tekstu statuta, ali i onog što bi se moglo skriti između njegovih redova), statut su počeli da „čitaju s razumevanjem“ i neki drugi. I tako se širio spisak „neustavnih“ želja i namera vojvođanskih zvaničnika, koji su dugo verovali da je reč samo o lošem marketingu političkih oponenata, valjda i zbog toga što su bili ubeđeni da će za „zeleno svetlo“ u republičkom parlamentu biti dovoljno to što je „svaki zarez u tekstu statuta prethodno usaglšavan sa Beogradom“.
U međuvremenu, statut je prolazio sito i rešeto i političke i intelektualne javnosti. Upozoravajući proglas o karakteru vojvođanskog statuta izdala je i Srpska akademija nauka, a potom i Srpska pravoslavna crkva. Od tada pa do danas, a to će biti skoro godinu dana, traje beskonačna igra gluvih telefona između pokrajinske i centralne vlasti. Sad je, međutim, ponovo na dnevnom redu polemika u javnosti oko novog tajminga za njegovo usvajanje u republičkom paralamentu „koji se meri nedeljama“, kako to veruju zvaničnici Pokrajine a obećavaju iz centralne vlasti.
Ali, povod navodnih sporenja između dva niova vlasti (ili unutar vladajuće koalicije ili unutar vladajuće stranke) nije više terminologija oko naziva izvršne vlasti u Banovini, niti pak mogućnost formiranja famozne kancelariju u Briselu, kakvu još nemaju samo fudbalski klubovi, pošto, valjda, u Uniji još nisu prepoznali potencijal isplativosti ulaganja u tu najvažniju sporednu stvar na svetu. Niko ne pominje više ni „državotvornu“ odredbu o mogućnosti formiranja Vojvođanske akademije nauka i umetnosti, niti pak ambiciju statuta da izjednači ćirilično i latinično pismo.
Ono što u centralnoj vlasti ili u stranačkim centralama, najviše para uši ovih dana su neke druge rečenice statuta, poput one kojom se Vojvodina definiše i kao „srednjeevropski region“, ili one koja pokrajini omogućava pravo na zaključivanje međunarodnih ugovora. Neko je izgleda u iščitavanju statuta tek skoro došao do odeljka koji bi trebalo da potvrdi polaznu tezu da je reč o pokušaju stvaranja države u državi, a kojom se predviđa da Novi Sad ima status glavnog grada pokrajine! Opet, prema tvrdnjama nekih političkih aktera, samom predsedniku Republike odnedavno je najviše zasmetala odredba o pravu Skupštine APV da donosi odluke koje bi u pokrajini imale značaj zakona u okviru oblasti koje su u njenoj nadležnosti. Na spisku „sumnjivih“ rešenja statuta sa stanovišta kakvih drugo nego skrivenih namera njegovih autora, našlo se nedavno i pitanje pokrajinskog referenduma (pošto, valjda, u čitanju Ustava Srbije kritičari nisu još stigli ni do te odredbe). Uostalom, ni Ustav nije sveto pismo, bar ne u Srbiji.
Elem, ukoliko u pokrajini prihvate tumačenje po kojem se primedbe vezane za navedeni popis „paradržavnih“ rešenja ne smatraju narušavanjem suštinskog koncepta predloženog statuta, Vojvodina će dobiti za nekoliko stranica skraćen najviši pravni akt pošto će u „pravno-tehničkoj „redakturi biti brisano i mnogo toga između zareza.
(Dnevnik)