Teško bi se u delovanju političkih stranaka u Srbiji moglo naći puno dokaza koji bi potvrdili njihov proevropski kurs, iako većina danas deklarativno zagovara proces evropskih integracija, izuzev tek dve-tri stranke koje aktuelnu izbornu kampanju grade na antievropskom kursu i kao alternativu nude „neutralnost“ sa osloncem na „majčicu Rusiju“. Dobijanje kandidature jeste donekle argument stranaka vladajuće koalicije u tom pogledu, ali ne i dokaz njihove rešenosti da uđu u političke reforme bez kojih je nastavak procesa evropskih integracija praktično nemoguć.

A te reforme podrazumevaju i primenu desetina usvojenih zakona iz famozne evropske agende, u čemu do sada nije bilo puno doslednosti, ali i usvajanje standarda koji građanima omogućavaju neposrednije učešće u odlučivanju i kontroli vlasti, što znači i demoliranje rigidnog centralističkog državnog aparata i spuštanje vlasti srednjim i lokalnim nivoima. Aktuelni Ustav Srbije već se pokazao kao velika prepreka u tom pogledu, prepreka koja bi mogla ugroziti i sam proces pregovora sa EU, čiji početak naši akteri uveliko najavljuju. Uz to, važeći Ustav, odnosno njegova famozna preambula onemogućava bilo kakav pomak na planu dostizanja regionalne stabilnosti. Pokazalo se, uz to, da je ovaj ustavni amanet kojim je Srbiju zadužio lider DSS-a Vojislav Koštunica, ali uz pristanak i Borisa Tadića i Tomislava Nikolića, i danas tek novi alibi da se kosovsko pitanje drži otvorenim.

Kako ustavne promene nisu tema ove izborne kampanje, analitičari smatraju da to potvrđuje da ni u narednom mandatu neće biti političke volje da se u taj proces uđe. Podsetimo, iako se partije danas utrkuju u smišljanju što stupidnijih obećanja o ekonomskom procvatu, veliki broj stranaka prethodno je zagovarao i ustavne promene, iz različitih motiva, naravno. Naprednjaci su tako obećavali smanjenje broja republičkih poslanika. No, pokazalo se da ništa manje demagoška nisu bila ni obećanja vladajućih partija, a pre svih Demokratske stranke, u pogledu decentralizacije vlasti. Ta priča završila se na konstitutivnoj sednici Nacionalnog saveta za decentralizaciju, koji je trebalo da pipremi strategiju vertikalne podele vlasti i teritorijalnog uređenja države. Kakve su stvarne namere političkih elita u tom pogledu, videlo se prilikom usvajanja Statuta Vojvodine, kada je pokrajinska vlast optužena da podriva državno jedinstvo i teritorijalni integritet zemlje. A takve optužbe stizale su i iz retrogradnih političkih stranaka, dela „stručne“ javnosti, crkve, ali i iz stranaka vlasti, pa i sa Andrićevog venca. Statut je konačno, nakon dvogodišnje polemike, tokom koje je i doskorašnji predsednik Srbije Boris Tadić sugerisao da nije održiv asimetrični model teritorijalne organizacije u kojem je, kako je tad ocenio, Vojvodina privilegovana u odnosu na druge delove zemlje, te najavljujući da bi taj „problem“ trebalo rešiti odgovarajućim ustavnim promenama. A Statut Vojvodine je usvojen tek pošto je i sam šef države procenio da su iz njega očišćeni „elementi koji su dovodili u pitanje državni integritet“.

Kosovska mantra neodrživa

Trenutno pitanje ustavnih promena otvorenim drže vojvođanske autonomističke stranke i Liberalno-demokratska partija kroz program „Vojvođasnki preokret“, kojim se takođe promoviše jačanje autonomije na osnovama zakonodavne, izvršne i sudske vlasti. Za ustavne promene zalaže se i grupa nevladinih organizacija i političkih partija, koja je nedavno izašla sa platformom federalizacije Srbije, odnosno formiranja savezne države u kojoj bi Vojvodina i Srbija bile ravnopravni entiteti. Zagovornici ove inicijative legitimitet grade na neuspehu ustavnog referenduma u Vojvodini 2006. godine. Parlamentarne vojvođanske stranke ne podržavaju skretanje autonomističke ideje na federalistički kurs, ali ipak smatraju da je neophodno da se definiše novi ustavni status pokrajine, koji bi joj garantovao zakonodavnu, izvršnu i sudsku autonomiju, pravo na imovinu i izvorne prihode.

Predsednik Saveza vojvođanskih Mađara Ištvan Pastor veruje da je pitanje ustavnih promena već aktuelno, iako to trenutno nije tema aktuelne kampanje. On je za portal Autnomija.info ocenio da to kad će se ovo pitanje i u političkom smislu pokrenuti zavisi od toga „koliko brzo ćemo se suočiti s tim da neka pitanja nije moguće rešiti u postojećem ustavnom okviru, i kad je reč o pitanju Kosova i o regionalizaciji Srbije“.

– Neodrživa je ta mantra da je Kosovo deo Srbije, jer dok god budemo imali tu razliku između faktičkog i pravnog stanja neće bit moguće pronaći ni stabilno rešenje za ovaj probelm – ističe Pastor.

On ukazuje da je to suočavanje sa stvarnošću neophodno i u odnosu na vojvođansko pitanje, odnosno potrebu regionalizacije i decentralizacije vlasti.

– Regionalizacija nije samo vojvođansko pitanje, to je pitanje oslobođenja unutrašnje energije društva. Zato se moraju položiti računi oko toga zašto Nacionalni savet za decentralizaciju nije uradio posao koji je prihvatio, a to je izrada strategije decentralizacije – ističe Pastor.

Dodatni problem, kako kaže, predstavlja sama procedura ustavnih promena jer zahteva široki konsenzus. Uveren je ipak da su, uprkos svim aljkavostima i preprekama na tom planu, ustavne promene neminovne i da bi to morala da prihvati i naredna vlada.

– Što se pre suočimo sa tim da su ustavne promene tu, da bez njih ne možemo puno odmaći u modernizaciji i demokratizaciji društva, i što pre ih omogućimo, to ćemo pre relaksirati odnose u zemlji – ocenio je Pastor.

U ustavne promene Beograd neće ući dobrovoljno

Zamenik predsednika Lige socijaldemokrata Vojvodine Bojan Kostreš smatra, međutim, da ustavne promene nisu realne u narednom madatu, te da ih je racionalno očekivati tek ukoliko bi se ustavni referendum održao istovremeno s referendumom na kojem će se građani Srbije izjašnjavati o priključenju zemlje Evropskoj uniji.

– To znači da se neće desiti tako brzo, ali ne znači da se Liga neće zalagati da se aktuelni Ustav promeni i ranije. Međutim, ni LSV, pa ni sve vojvođanske stranke zajedno, niti svi građani Vojvodine nemaju dovoljno uticaja da se to dogodi. I ukoliko bi se one desile pre izjašnjvanja o ulasku u EU, mene bi to prijatno šokiralo – kazao je Kostreš za naš portal.

On je ukazao da ni jedno rešenje vezano za pitanje autonomije Vojvodine, od omnibus zakona iz 2002. godine do danas, iz zvaničnog Beograda nije izneto dobrovoljno niti do kraja.

– Sve je rađeno pod pritiskom. Tako ni ustavne izmene koje moraju uslediti i zbog usklađivanja sa evropskim standardima, koje moraju uključiti i trajno rešavanje pitanja autonomije Vojvodine, neće biti presedan u odnosu na takvu praksu – uveren je Kostreš.

Istakao je da je LSV bila usamljena u pozivanju na bojkot ustavnog referenduma 2006. godine. Prema njegovim rečima, LSV će i u narednim godinama insistirati na tome da se Vojvodini vrati zakonodavna, izvršna i sudska autonomija, imovina i izvorni prihodi. Dodaje i da Srbija u novom ustavu treba da se organizuje kao regionalizovana država po asimetrečnom modelu.

– Grad Beograd ima kapaciteta i mogućnost da konzumira nivo autonomije kao i Vojvodina, a ostali delovi Srbije treba takođe da grade svoje autonomije i regionalne institucije do nivoa nadležnosti koji oni sami procene da je za njih odgovorajući – naveo je Kostreš.

A na pitanje da li će ustavna preambula o Kosovu usporiti sam proces pregovora o članstvu u EU, a time i odložiti i datum učlanjenja, on je kazao da je premabula bila politički pamflet i uslov da bi tadašnji radikali i DSS podržali taj Ustav. Veruje da će ipak i taj deo Ustava morati da se menja i to u pravcu rešenja koje je definisano u pregovorima Boegrada i Prištine oko regionalnog predstavljanja, a kojim je prihvaćena fusnota sa pozivom na mišljenje Međunarodnog suda pravde i Rezoluciju 1244.

Stranke podgrevaju strahove od decentralizacije

Direktor Centra za regioanlizam Aleksanadar Popov pesimističan je u pogledu mogućnosti skorih ustavnih promena. On je za Autonomija.info ocenio da bi eventualno moglo doći do ustavnih promena koje bi omogućile promenu preambule o Kosovu, jer će ona biti smetnja u narednim koracima ka EU kad počne proces pregovora. Međutim, ne veruje da će te ustavne promene omogućiti da u Srbiji konačno dođe i do vertikalne podele vlasti.

– Ni jedna od dve stranke koje imaju najveći rejting nisu zdušni zagovornici decentralizacije, tako da mislim da to pitanje ni u narednom mandatu neće biti tema, niti eventualni razlog za promenu Ustava. Ukoliko pak dođe do promene Ustava iz nekih drugih razloga, moguće je očekivati određeni pomake i na planu decentralizacije, ali ne suštinske, već će se oni odnositi uglavnom na određeno jačanje lokalnih samouprava. Ne verujem da će se u proces decentralizacije ulaziti dubinski, ili bar u meri kako su to predviđali koncepti ustava predsednika Srbije i republičke vlade iz 2005. godine, a kojima se predviđalo i formiranje srednjeg nivoa vlasti – ocenio je Popov.

On je kazao da je u tom pogledu učinjen veliki korak unazad i na planu programskih opredeljenja ključnih političkih aktera, koji danas „podgrevaju strahove u javnosti da bi proces decentralizacije i regionalizacije Srbije vodio daljoj dezintegraciji zemlje“.

– To je jedan od naših apsurda, jer iste te snage zagovaraju evropske integracije i evropske standarde koji, pak, potvrđuju da regionalizacija ima zapravo integrativnu funkciju, jer omogućava da se na najefikasniji način koriste potencijali svih regiona, a istovremno vlast čine bližom građanima – napominje on.

Popov smtara i da obećanja koja se mogu čuti u aktuelnoj izbornoj kampanji vezana za jačanje autnomije Vojvodine treba uzeti sa rezervom, jer su, kao navodi, svi politički akteri koji o tome govore imali priliku da te ideje sprovedu, ali to ipak nisu učinili.

– Decentralizacija nije nešto što je poželjno za političku elitu u Beogradu sve dok traje tranziciona pljačka, jer ne želi da taj tranzicioni plen deli sa nižim nivoima vlasti – tvrdi Popov. Dodao je da je zato pitanje decentralizacije tema kojom se danas uglavnom bavi samo civilni sektor.

Popov smatra da platforma federalizacije Srbije koju su nedavno iznele neke manje vojvođanske stranke i nevladine organizacije nije adekvatan odgovor na današnju situaciju u Srbiji, „kako zbog toga što nema političkog kapaciteta koji bi stao iza te ideje i koji bi mogao da je nameće u parlamentu i u široj javnosti, tako i zbog toga što takvi predlozi izazivaju još veći animozitet prema autonomiji Vojvodine“.

Mislim da bi bilo mnogo produktivnije zalagati se za jačanje autonomije Vojvodine u okviru Srbije, odnosno za to da kroz promenu Ustava Vojvodina dobije značajnija izvorna ovlašćenja – ocenio je Popov.

Svetlana Ratkov