Dok se praktično čitav svet ujedinio u osudi ruske invazije na Ukrajinu, u podršci Ukrajincima koji se hrabro bore za svoju zemlju, Srbija i dalje pokušava da sedi na dve stolice, rizikujući da poljubi patos. Predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću trebalo je dva dana da sroči neko mucavo saopštenje kojim se zalaže za teritorijalni integritet Ukrajine, ali ne osuđuje agresiju ruskih trupa. Potom se Srbija ipak pridružila svetu, glasajući za Rezoluciju Generalne skupštine Ujedinjenih nacija kojom se najoštrije osuđuje ruska agresija i zahteva da Kremlj odmah prekine upotrebu sile protiv Ukrajine. Naravno, nikakvo uvođenje sankcija Rusiji ne dolazi u obzir, niti bilo kakva zvanična osuda agresije i zločina koje ruske trupe vrše po Ukrajini.

Za to vreme većina srpskih medija se ponaša kao da su deo kremaljske ratne mašinerije pod direktnom komandom diktatora Vladimira Putina i Roskomnadzora, ruske federalne agencije za nadzor medija i praćenje komunikacija. Tabloidi slave rušenje ukrajinskih gradova i daju iskrenu podršku ruskim vojnim snagama da istraju u pohodu na susednu zemlju. Urednici i novinari ovih dezinformativnih glasila pali su u duboki trans, njih satiranje civila i ubijanje naseljenih mesta ispunjava entuzijazmom, radošću i oduševljenjem. Tabloidi su postali protočni bojler za ratnu propagandu Kremlja, tu se najnormalnije objavljuju izjave generala Igora Konašenkova, portparola ruskog Ministarstva odbrane, čoveka koji je plaćen da u javnost odašilje zvanične laži Putinovog režima. Na primer, kao suva istina se prenosi njegova izjava kako su Amerikanci i Ukrajinci pravili biološko oružje.

Kremaljska verzija događaja

Možda bi našim tabloidima bilo pametnije da se zapitaju zašto Konašenkov i njegova kamarila ne javljaju roditeljima da su im sinovi koji su u oktobru otišli da služe vojsku poginuli u Ukrajini. Ili zašto porodice ne mogu da dobiju tela svoje mrtve dece. Ili zašto ruske trupe satiru ukrajinske gradove u kojima mahom žive Rusi. Ili zašto iste osvajačke trupe koje štite pravoslavlje granatiraju crkve koje pripadaju njihovoj, Moskovskoj patrijaršiji. Doduše, previše bi bilo očekivati od srpskih tabloida da pokažu malo empatije prema ruskom narodu kog, navodno, toliko vole. Njima i srpske žrtve služe samo kao pogonsko gorivo za nacionalističko mahnitanje, davno su se oni odrekli i sopstvene profesije i čovečnosti.

„Večernje novosti“ koje uređuje Miloševićev Gebels Milorad Vučelić požurile su da odmah po početku rata prenesu šta o tome ima da kaže Aleksandar Dugin, Putinov ideolog koji zagovara ideje ruske supremacije, nadmoći ruskog naroda nad svim ostalima, te sukob Rusije sa Zapadom. Dugin tvrdi da su Putinovi Rusi „nosioci nove ideologije – ne liberalne, očigledno, ali ni komunističke”. Ideologija nije baš nova, bila je vrlo popularna u Nemačkoj tridesetih godina, ali ruski ideolozi ne bi to da priznaju. “Mi smo narod Imperije”, govori Dugin u ime desetina miliona žitelja Rusije, mada ga niko za to nije ovlastio. Za njega je ovo početak željno iščekivanog sukoba civilizacija. Njegov tekst potom prenose silni desničarski portali koji već godinama šire kremaljsku propagandu.

Vučelićev nedeljnik “Pečat” objavljuje desetine tekstova, izlažući putinoidnu verziju događaja u kojoj, na primer, prenose reči general-pukovnika Vladimira Šamanova, poslanika ruske Dume koji vidi stvaranje teritorijalne odbrane u Ukrajini “kao zločinačku, i iskreno nehumanu odluku” koja samo potvrđuje Putinovu izjavu da je ukrajinska Vlada “banda narkomana i nacista”. Ukrajinci su se drznuli da se brane od bratske ruske armije koja im ubija civile, decu, razara gradove i satire zemlju? Pa to je nečuveno! Odmah se vidi da su to sve zločinci, narkomani i banditi. Kako se samo usuđuju?

Totalitarizam pod znacima navoda

“Pečat” prenosi i tekst Natalije Naročnicke, ruske istoričarke i političarke, članice SANU, obožavateljke Vladimira Putina, članice Upravnog odbora fondacije “Ruski svet”. Ona mrtva hladna ponavlja Putinovo opravdanje agresije, dodajući da Rusija tako želi da spreči treći svetski rat. Dok Naročnicka piše svoj tekst, njen voljeni vođa i njegov ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov prete svetu nuklearnim ratom. Naročnicka objašnjava osnove Putinove ideologije: “Kada je došlo do raspada Sovjetskog Saveza, za mene je to predstavljalo rasparčavanje istorijske ruske države. Tada nam je iz nekog razloga ponuđeno da platimo za ‘totalitarizam’, a da zauzvrat damo 300 godina ruske istorije”.

Totalitarizam pod znacima navoda, zanimljivo. Dakle, SSSR nije bio totalitarna država, a milioni pobijeni u Gulagu nisu zapravo umrli. Nije bilo terora nad sopstvenim narodom i drugim narodima, nije bilo Čeke i KGB-a koji su držali stanovništvo u strahu, nije bilo masovnog pomora najboljih, najtalentovanijih ljudi u Rusiji kao što su Osip Mandeljštam, Danil Harms, Isak Babelj, Pavle Florenski… Kremaljska propaganda zaista ne zna za granice, a ovdašnje Putinove ispostave tretiraju svoje čitaoce kao idiote. Doduše, publika na to dobrovoljno pristaje i još se tome raduje.

Kremaljska propaganda u Srbiji traje nesmetano već decenijama, trujući raznim dezinformacijama i sumanutim teorijama svoju publiku. Današnja vlast, ali i nekadašnja širom su otvorile vrata ljubiteljima Putinove diktature da nas prosvetle svojim pogledom na svet i okolinu, što je rezultiralo totalnim sluđivanjem narodnih masa ionako sluđenih velikosrpskom nacionalističkom propagandom. Dugotrajno ispiranje mozga autoritarnim sredstvima dalo je rezultate, pa ovde većina građana veruje kako Rusija najviše pomaže Srbiji, dok su nam Evropa i sve demokratske zemlje sveta najljući neprijatelji.

Mentalni Berlinski zid

Čak ni svakodnevni prizori strašnih razaranja koje ruska vojska čini po Ukrajini ne uspevaju da promene zacementiranu sliku u ljudskim glavama. Džaba svi snimci surovosti, ubijanja civila koji pokušavaju da napuste opsednute gradove, granatiranja stambenih četvrti, bolnica, škola, vrtića – ništa to ne znači našoj putinoidnoj publici koja je u sopstvenoj glavi odavno sagradila zid čvršći od Berlinskog, mentalni zid koji ih štiti od svih neprijatnih činjenica i stvarnosti.

Ni mediji koji nisu pod Vučićevom kontrolom nisu nevini u ovoj raboti. Godinama je omiljeni politički analitičar N1 bio Đorđe Vukadinović, a evo ga danas kako učestvuje na jedinom svetskom skupu podrške ruskoj agresiji i usput objašnjava kako zapravo podržava ruski narod koji je danas izložen kampanji mržnje. Da ne bude zabune, ne misli na hiljade antiratnih demonstranata po Rusiji koje Putinova policija hapsi, niti na sve one koji u Rusiji trpe represiju zbog otpora Putinovoj dikaturi i ratnim razaranjima.

Na dan kad je Evropska unija zabranila Sputnjik i Russia Today, u “Utisku nedelje” gostovala je Ljubinka Milinčić, glavna urednica Sputnjika za Srbiju, koja nam je lepo objasnila šta se to zbiva u Ukrajini. Reč je o “primoravanju na mir”. Nad zabranom kremaljske propagande u srpskoj javnosti liju se krokodilske suze, a niko se ne seća desetina ubijenih novinara pod Putinovim režimom. Pravih novinara, ljudi koji pišu istinu, a ne kremaljskih verzija Dragana J. Vučićevića. Nema ni prevelikog zgražavanja zbog netom usvojenog ruskog zakona koji preti kaznom do 15 godina zatvora svakom ko objavi vest o ratu u Ukrajini koja se ne podudara sa zvaničnim kremaljskim lažima.

Putinovski humor

Nezavisni mediji daju širok prostor Mlađanu Đorđeviću, najvatrenijem pokloniku ruskog hazjajina, koji ovih dana podržava agresiju na Ukrajinu iz sve snage. Na dan kad je počeo rat, Đorđević je objavio valjda najluđu poruku na svom Twitter nalogu. Podelio je govor Vladimira Putina u kojem je objavio rat Ukrajini, a potom je usledio paraumni komentar: “Spavam ja noćas u Trebinju, kad u pola noći zvoni telefon. Dobro poznati glas se izvinjava što me budi, ali da je u problemu, da ne zna šta da radi i da mu treba savet. Saslušao sam ga i samo mu kratko rekao: ‘Dugo ste čekali, počnite.’ Ostalo je istorija”.

Valjda ovako desničari zamišljaju humor, zove ga Putin u gluvo doba da ga pita za savet, naš čovek ga posavetuje da izvrši agresiju, a diktator odmah krene u akciju. I onda su ljudi kojima ovakva ogavna budalaština može da padne na pamet neki faktor u srpskom društvu. I to ne od juče, Đorđević je bio savetnik Borisa Tadića tokom njegovog predsedničkog mandata, a Dragan Đilas o njemu piše: “Moj najbolji prijatelj, više od 30 godina borac za slobodu, demokrata i humanista”. Za koju slobodu? Za slobodu da Srbija postane ruska gubernija? Nije ni čudo što u vestima na N1 mirno citiraju Sputnjik koji veli da su Ukrajinci sami gađali svoje civile dok su nesrećni ljudi pokušavali da se evakuišu iz Marijupolja. Valjda računaju da dobar deo njihove publike ipak veruje da su u Bosni Bošnjaci granatirali sami sebe. Propaganda je čudo, naročito kad je ponoviš deset hiljada puta.

Magla od koje se ne vidi stvarnost

O poređenju NATO bombardovanja i ruske agresije na Ukrajinu koje se ustalilo po svim mogućim medijima da i ne govorim. Nikom ne pada na pamet da analogija ne ide u našu korist, jer je Miloševićeva Srbija devedesetih bila ono što je Putinova Rusija danas, samo u malom – agresor na susede. Moglo bi se ovako nastaviti sa nabrajanjem do beskraja i nazad, gotovo je neverovatno koliko smo mimo sveta, zaglavljeni u sopstvenom zakutku, zapleteni u dugo negovane samoobmane. Na velikosrpsku nacionalističku propagandu uspešno se nadovezala kremaljska, stvarajući u glavama maglu od koje se ne vidi stvarnost.

A sve je zapravo jednostavno. Biti na strani žrtve ne zahteva nikakvo političko znanje, detaljno poznavanje međunarodnih odnosa, niti bilo šta slično. Biti protiv agresora, ne dozvoliti mu da širi svoje cinične laži, stati na stranu napadnute zemlje koja krvari, na stranu milionske kolone izbeglica – zahteva samo malo elementarne ljudske empatije. Nažalost, to je emocija u kojoj oskudevamo već decenijama.

(Al Jazeera, Foto: Gradski portal)