Domaća retorika o slučaju Đoković može se uporediti samo sa onom koju smo slušali devedesetih, u vreme sankcija i NATO bombardovanja; tada samo sa državnih medija, a danas još i sa raznoraznih portala i društvenih mreža. Presuda je „nepravedna“, „skandalozna“, „uperena protiv srpskog naroda“, a Đoković je „borac za slobodu“, „borac protiv ropstva“, simbol slobodarskog sveta i žrtva zavere. Za one koji još nisu sasvim otupeli od ove kolektivne paranoje, evo sažetka glavnih argumenata i činjenica, s fokusom na konačnu presudu i zakone, razum i logiku na osnovu kojih je ona, kao i ona prethodna, doneta. Ko ima uši neka čuje: Đokovićeva sudbina je odlučena na sudu, koji je na osnovu njegove žalbe raspravljao o zakonitosti odluka izvršne vlasti prema njemu; najbitnije činjenice o ishodu ovog slučaja ne nalaze se u kuloarima ispunjenim diplomatijom i lobiranjem, niti u masonskim ložama, nego u javno dostupnoj sudskoj dokumentaciji i odlukama.

And justice for all

Odluka o Đokovićevoj deportaciji definitivno je uobličena kroz dva slučaja pred australijskim sudom, u okviru kojih su i odbrana i tužioci izneli argumente a sud objektivno presudio na osnovu postojećih zakona. U tekstu objavljenom uoči prvog suđenja, zaključio sam da „su Đokoviću uskraćena prava koja mu garantuju australijski zakoni“, te da je njegov pravni tim pripremio jake argumente u prilog zaključka da je „službenik Ministarstva unutrašnjih poslova načinio niz pravno neosnovanih i neopravdanih postupaka, te da nije imao ni prava ni valjane razloge da mu poništi vizu“. Upravo na osnovu nepoštovanja procedure prema Đokoviću prilikom njegovog dolaska u zemlju, sudija Entoni Keli je 10. januara poništio odluku predstavnika Ministarstva unutrašnjih poslova o otkazivanju Đokovićeve vize i, shodno tome, Đoković je postao slobodan čovek s pravom da boravi u Australiji i nastupi na turniru.

Da ovde možda neće biti kraj australijske sage o Đokoviću, nagovešteno je i u samoj presudi u kojoj se navodi da tuženi, dakle ministar za imigraciju, razmatra mogućnost da lično ukine vizu na osnovu specijalnih prava koja mu daje član 133C(3) australijskog Migracionog zakona. Po svemu sudeći, taj član koji ministru daje široka ovlašćenja da lično ukine vizu, jako je dobro poznat sadašnjem australijskom premijeru Skotu Morisonu, jer je formulisan i unet u postojeći zakon 2013-14, u vreme kada je on bio ministar za imigraciju i zaštitu granica, i to verovatno na njegovu inicijativu. Taj famozni član zakona, dakle, omogućava ministru da lično, po sopstvenom nahođenju ukine vizu u nizu slučajeva, između ostalog i ako smatra da je to „u javnom interesu“ ili „u interesu javnog zdravlja i dobrog uređenja“, što su razlozi koje je u poništenju Đokovićeve vize naveo aktuelni ministar za imigraciju Aleks Hauk.

Pritom, ovaj član koliko vidim ne propisuje ni da je ministrova odluka podložna reviziji, niti da je ministar u obavezi da pruži podatke i dokaze u prilog svojoj odluci. Prevashodno zbog toga su analitičari još pre drugog suđenja smatrali da Đokovićev pravni tim ima jako težak zadatak da dokaže ili proceduralnu grešku ili tešku nelogičnost i iracionalnost ministrove odluke, i slabe šanse da u tome uspe.

Njegovi pravnici su, po mom zdravorazumskom sudu, zaista pokušali sve što su mogli. Najpre, podneli su obimnu dokumentaciju koja pokazuje da Đoković ne predstavlja pretnju javnom zdravlju. Zatim su tvrdili da se ministar nije obratio Đokoviću kako bi saznao njegove stavove o vakcinaciji, nego je svoj sud doneo na osnovu kontroverznih i, suštinski, irelevantnih Đokovićevih medijskih iskaza s proleća 2020, jer u to doba još nije ni postojala vakcina protiv kovida-19. Dalje, prigovorili su da je ministar zaključio kako bi Đokovićev ostanak u Australiji mogao da podstakne antivakcinaške proteste i pobune (dakle, da poremeti javni red i mir), a nije uzeo u obzir kakve bi posledice na javni red i mir i antivakserski gnev imalo teniserovo proterivanje iz zemlje. Najzad, rezonovali su da ministar nije pružio nikakve dokaze ili podatke na osnovu kojih je doneo svoje odluke.

Sve su to valjani argumenti. I bili bi itekako značajni da se rasprava vodila oko toga da li je ministrova odluka ispravna u pogledu tačnosti njegovih tvrdnji, kako su Đokovićevi advokati priželjkivali. Međutim, sudije su donele odluku koja je u skladu sa zakonom, koji ne zahteva da ministar dokaže ispravnost svoje odluke o oduzimanju vize, niti da je u pravu, već jedino da njegova odluka nije očigledno iracionalna, nelogična i protivna razumu. Takva pravila igre daju Đokovićevom protivniku ogromnu prednost. Bilo je dovoljno da ministrov advokat kaže kako se ministrovi razlozi, možda, ne čine logičnima Đokovićevom timu, ali ih to ne čini nelogičnima uopšte; da ministar, možda, nije uzeo o obzir konkretnu dokumentaciju koju je u obzir uzeo Đokovićev tim, ali da to ne znači da je odluku doneo bez ikakvog obzira; da Đokovićev tim nije dokazao da ministar nije uzeo u obzir moguće posledice proterivanja Đokovića po javni red i antivakserski pokret u Australiji. Drugim rečima, koliko god uspešno Đokovićevi advokati pokazivali da ministar nije baš mudar ni pametan, da je ignorant i da su mu zaključci neubedljivi, sve je to pravno irelevantno ukoliko ne uspeju da dokažu da je njegova odluka očigledno šašava i besmislena. A to bi, po ovakvim zakonima, bio slučaj samo da se ministar pozvao na pogrešan član zakona (što nije) ili kao razlog za otkazivanje naveo nešto očigledno besmisleno kao što je – „otkazujem ti vizu jer ne koristiš gluten u ishrani“.

Nema nikakve sumnje da su australijski imigracioni zakoni i vizni režim diskriminatorni i da izvršnoj vlasti daju ogromna ovlašćenja, kao i da je Morison još od ministarskih dana notorno beskrupulozan u svojoj migracionoj politici i odnosu prema tražiocima azila. Međutim, posao sudija nije da donose zakone niti da ih prekrajaju, nego da sude po njima, što su australijske sudije u oba slučaja savesno uradile.

Đoković u raljama australijske politike

Znatnu odgovornost i krivicu za Đokovićev užasan tretman i proterivanje snosi australijska vlada i prevashodno premijer Morison. Nakon što je Đoković objavio da je dobio medicinsko izuzeće, premijer Morison je najpre rekao kako je ta odluka na organima savezne države Viktorije, koja je na to odgovorila kako su upravo federalne vlasti prethodno lobirale da se nekim teniserima odobri ulazak bez karantina. Zatim je, videvši nezadovoljstvo javnosti, premijer promenio izjavu u „pravila su pravila“ i „biće poslat kući prvim avionom“. Đokovićev uspeh na prvom suđenju predstavljao je dodatnu blamažu za ionako već posramljenu vladu, koja je najpre propisala i dopustila određena izuzeća od vakcinacije, koja je Đoković zadovoljio, da bi ih onda negirala pa problem rešila tehnikom presecanja Gordijevog čvora odnosno pozivanjem na specijalna zakonska ovlašćenja ministra. Za to vreme, Đoković je neprimereno tretiran kao ilegalni emigrant, što on ni u kom slučaju nije bio. Pri svemu tome, iako je glavni argument za njegovo proterivanje bio da on predstavlja rizik po javno zdravlje, to zapravo ne znači da je Đoković držan u izolaciji da ne bi nekoga zarazio kovidom. Naprotiv, kako je naveo njegov pravni tim, postojeća medicinska dokumentacija jasno pokazuje da su šanse da Đoković bilo koga zarazi kovidom „zanemarljive“, s čim se, uostalom, složio i sam advokat ministra. Problem, dakle, koji Đokovićevo prisustvo predstavlja nije u tome što je on potencijalno zarazan, nego što inspiriše antivaksere koji, podstaknuti njegovim prisustvom, mogu organizovati proteste i skupove podrške Đokoviću, na kojima može doći do širenja zaraze.

Šta je ovaj čovek mogao drugačije da uradi?

Iz ovog zaključka sledi da je konačnoj odluci australijske vlade da ne prihvati sudski poraz i ipak protera Đokovića obilato pomogao i sam Đoković nizom svojih postupaka. Nakon svega, odgovor na pitanje sudije Kelija sa prvog suđenja – Šta je još ovaj čovek mogao da uradi?, glasi: mnogo toga. Pre svega, i iznad svega, mogao je da se vakciniše, kao što je to učinilo 97% drugih tenisera. On svojim odbijanjem nije prekršio zakon, ali je odstupio od dobre prakse i jasnih preporuka koje su dolazile iz Australije. Dovoljno je da konstatujemo kako je na prethodnom grend slemu, US Openu, procenat vakcinisanih tenisera bio svega oko polovine, pa da zaključimo kako su praktično svi teniseri koji su dugo oklevali sa vakcinacijom shvatili da im se ne isplati da se natežu sa australijskim propisima i traže dlaku u jajetu. Da takva odluka nije „antisrpska“, najjasnije se vidi iz toga što su, nakon obelodanjivanja Đokovićevog slučaja, iz Australije najureni svi nevakcinisani teniseri, bez obzira na versku, rasnu i religioznu pripadnost, a da su na turniru ostali svi ostali srpski teniseri i teniserske osim Novaka, jer su se prethodno vakcinisali (jedina koja bi eventualno mogla da insistira na diskriminaciji na nacionalnoj osnovi bila bi ruska teniserka Natalija Vihljanceva, kojoj nije dozvoljeno učešće jer je Australija priznala Sputnjik vakcine tek nakon početka turnira).

Dalje, njegova je krivica i što je, nekoliko dana pred put, objavio na Instagramu da putuje u Australiju sa medicinskim izuzećem, što je izazvalo gnev australijske javnosti i građana kojima taj luksuz nije dozvoljen. Različite ankete koje su navođene u australijskoj javnosti ovih dana pokazale su da je za Đokovićevu deportaciju bilo preko 50% anketiranih, da bi poslednjih dana ta brojka narasla na 71%, do čak 84% ispitanika. Pre ove objave na svom Instagram profilu, Đoković je mudro ćutao o svom vakcinarnom statusu, tvrdeći da je to stvar ličnog izbora. Da nije bilo te objave, po svemu sudeći bi bez problema ušao u Australiju, kao što je u nju ušlo i ostalih nekoliko tenisera sa medicinskim izuzećem; australijska javnost bi se možda, i s pravom, pitala po kom osnovu je Đoković ušao u zemlju, ali on ne bi bio u obavezi da na ta pitanja odgovori i njegova medicinska dokumentacija ne bi bila objavljena. Moguće je i da bi neki uporni novinar naposletku uspeo da dođe do Đokovićeve dokumentacije i raskrinka ceo slučaj, ali do tada bi turnir bio uveliko gotov a on bi imao priliku da brani svoju titulu. Zatim, Đoković nije smeo da učestvuje u javnim događajima i da putuje a da ima pozitivan kovid test, zbog čega se, na kraju, ali kasno, i on sam izvinio. Čak i da prihvatimo objašnjenje Zorana Gojkovića da je Đokovićev sertifikat validan a zakonske kazne za kršenje samoizolacije moguće samo u vanrednom stanju (što smisleno dovodi u pitanje Dežulovićeva kolumna), moralna neprihvatljivost ovakvog Đokovićevog ponašanja je apsolutno jasna. Najzad, čak i da zanemarimo ove ozbiljne, mada teško dokazive sumnje u validnost njegovog pozitivnog teksta, nije trebalo odlagati pitanje zadovoljavanja uslova za učešće na AO do poslednjeg časa, u situaciji u kojoj štošta može poći po zlu ili se okolnosti mogu promeniti.

Dakle, to što je za Đokovićevo proterivanje na kraju bila ogromna većina australijske i međunarodne javnosti suštinski je njegova krivica i posledica njegovog nepromišljenog i neodgovornog ponašanja u nedeljama uoči turnira. Podsećam: iako je sudija Keli tražio od ministra da, ako namerava da iskoristi svoja specijalna ovlašćenja, to uradi odmah, ministar Hauk je čekao punih pet dana da donese odluku. U tih pet dana, australijska i svetska javnost saznala je mnogo o problemima sa Đokovićevim srpskim kovid potvrdama, o njegovim javnim aktivnostima sa decom, francuskim novinarima, slikanju sa kolegama napolju, a sve to u vreme kada je morao da bude u izolaciji, te o lažnim informacijama u njegovoj putnoj deklaraciji o tome da dve nedelje pre leta za Australiju nije nigde putovao. Sve to je australijsku i međunarodnu javnost, od situacije pola-pola koja je slutila na to da prevagne u Đokovićevu korist, dovelo do ogromne podrške deportaciji. Dakle, da se Đoković vladao primerno u skladu s rezultatom tih Batutovih testova i klonio javnih aktivnosti i putovanja, moguće je da bi australijska vlada procenila da joj se ne isplati da nastavlja cirkus i rizikuje još jedno suđenje s njim.

Da zaključim, tri ključne činjenice, s kojima treba i završiti priču o ovom slučaju, po mom mišljenju glase: 1) obe sudske odluke su ispravne i u skladu sa zakonom, mada je sam zakonski osnov na osnovu kog je Đokoviću oduzeta viza diskriminatoran; 2) Đoković je proteran iz političkih razloga zbog rejtinga australijske vlade i premijera, a ne zbog realnog zdravstvenog rizika da bilo koga u Australiji zarazi kovidom; 3) veliku odgovornost za njegovo proterivanje iz Australije snosi sam Đoković, koji je načinio niz pogrešnih, moralno nedopustivih, a moguće i pravno kažnjivih postupaka.

(Peščanik)