Žalba u upravnom postupku kojoj je cilj da Novak Đoković dobije australijsku vizu postala je, prema rečima njegovog oca, bitka za Srbiju i za srpski narod. Veću budalaštinu nije mogao da smisli niko drugi nego neko ko jednostavno prezire ljude i deli ih na superiorna „polubožanstva“ poput njegovog sina i ostale smrtnike kojima je jedini smisao u životu taj da obožavaju „besmrtnike“ poput Noleta, te je žalba postala bitka. S druge strane, verovanje u sopstvenu polubožansku prirodu potkrepljuje i Đoković junior rečima da je Bog uz njega, te da njemu pripada duhovnost, a njima, Australijancima, materijalni svet.
Naravno, Đoković junior svakako spada u taj materijalni svet, ako se ima u vidu da je do sada zaradio 130 miliona američkih dolara, te da zauzima 67. mesto na svetskoj rang listi najbogatijih sportista u istoriji. Međutim, u slučaju Đokovića, kao i u slučaju Trampa ili Berluskonija, lično bogatstvo i potpuno uklapanje u globalni establišment, nisu prepreka da izazivaju kod nekih, daleko siromašnijih i antiglobalistički orijentisanih ljudi, potpuno poistovećivanje sa „polubožanstvom“. Ovaj mehanizam je najočigledniji kod onih pojedinaca koji naciju shvataju kao osnovni ako ne i jedini okvir sopstvenog smisla postojanja. Drugim rečima, pošto je Đoković po nacionalnosti Srbin, u njihovoj percepciji koju fanatično pothranjuje Srđan Đoković, svako ko se izjašnjava kao Srbin je značajan, izabran i malo bolji od drugih ljudi. Što više pojedinac/ka insistiraju na tome, to je jači izraz nedostatka sopstvenog značaja, te koriste Đokovića kako bi sebi dali na značaju jer pripadaju, eto, istoj naciji. U tom psihološkom mehanizmu potpuno je nebitna činjenica da je, prema biološkim i genetičkim kriterijumima određivanja nacionalne pripadnosti koje primenjuje sam Đoković Srđan, Novak dete iz etnički mešanog braka, srpsko-hrvatskog.
Drugi element identifikacije sa Đokovićem jeste slava. Naime, od kad je čovek postao svestan sebe i sopstvene fizičke konačnosti, slava jeste jedno od ključnih svojstava kojima je pokušavao da dostigne simboličku besmrtnost, ako već bukvalna nije moguća, i time pobedi smrt. Značaj slave kao odbrane od smrtnosti, usled koje se ljudi osećaju sigurnije u svom postojanju, iskazuje i jedan eksperiment koji je pokazao da su se putnici u avionu, kojima su rekli da je Džordž Kluni zajedno sa njima u biznis klasi, manje plašili pada aviona, od onih putnika kojima to nisu rekli. Bliskost sa slavnom osobom i identifikacija sa njom, čini ljude sigurnijim u značaj sopstvenog postojanja i zasnovano je na verovanju da će slavnu osobu smrt zaobići, jer za nju smrt i tako nije trenutak nestanka, već nastavka postojanja u nekom drugom obliku, te će slava nekim zaraznim putem preći i na obične smrtnike štiteći ih od smrti.
Treći element na kome je zasnovana privlačnost Đokovića je novac. Pored toga što se poreklo novca vezuje i za religijske rituale, obrede kojima se daje smisao smrti, novac je za smrt vezan i kroz blagostanje. Blagostanje se doživljava kao „božji znak“, i usko je vezano sa uvažavanjem i značajem, dok se siromaštvo vezuje za one koji nisu izabrani, drugim rečima ovozemaljsko blagostanje je najava budućeg zagrobnog užitka. U tom smislu, Đoković je ostvario ogroman uspeh i u virtuelnom instagramizovanom društvu „lepote, veselja i blagostanja“ u kom dominira zabava ne samo kao jedna od glavnih razonoda ljudi, već i kao jedna od najznačajnijih industrija. Eto dakle još jednog dokaza da je Novak „izabran“, „polubožanstvo“. Taj status idola je posebno uočljiv u reakcijama na bilo kakve, čak i najblaže i najdobronamernije kritike Đokovića i njegovog ponašanja. Njegovi sledbenici dočekuju kritičare izlivima ocrnjivanja, dehumanizacije, isključivanja i na kraju mržnje sa pozivima za likvidaciju drznika koji navodno mrzi njihovog idola.
Ipak razloga za kritiku Đokovića daje njegovo negiranje nauke i razuma, koje je najočiglednije u odnosu na vakcinaciju protiv korona virusa, a koji mu s druge strane učvršćuje oreol ”izabranog” među njegovim obožavaocima i sledbenicima. Naime, više puta je dokazao da njegov odnos prema prosvetiteljskom i racionalnom počiva na manipulaciji i nepoverenju prema saznanjima koje je nauka do sada usvojila i naučnicima i metodologiji njihovog rada. Ovo se najviše vidi na primeru odnosa prema naučnom nasleđu Nikole Tesle. Đoković je zajedno sa izvesnim Nestorovićem pokrenuo projekat teslijanaca i nekakve integrativne medicine. Ovaj dvojac, na osnovu nespornih Teslinih velikih naučnih dostignuća i doprinosa razvoju civilizacije, tvrdi da ako je tako veliki um izumeo motor na alternativnu električnu energiju i druge pronalaske, onda su i ostale ideje ovog genija bile napredak u spoznaji istinske prirode sveta i univerzuma koje klasična nauka ne može ili odbija da odgonetne. Takve istinske tajne poznate su samo „izabranima“ poput Nestorovića ili Đokovića. Tako se Đoković bavi istraživanjem piramida po Bosni i u tim prilikama je, kako sam kaže, „osetio da su emitovale neku vrstu vibracije od kojih se moglo levitirati i fizički i misaono“, a Nestorović se poigrava sa orgonskim akumulatorom, napravom koja prikuplja „orgazmičku kosmičku energiju“. Ovu napravu izmaštao je Vilhelm Rajh, jedan od najvećih umova psihoanalize koji je završio u šizofreniji.
U pandemiji straha izazvanoj pandemijom bolesti Kovid19, alternativni sistemi objašnjavanja i poimanja sveta i univerzuma, dobili su na značaju usled nemogućnosti savremene nauke da predvidi i spreči pojavu ove bolesti. Kako navodi Podunavac sva ljudska bića „organizuju strah“ i naoružavaju se instrumentima i alatima u nameri da se zaštite i suoče sa okolinom i njezinim opasnostima. Zagovornici alternativnih sistema organizacije odbrane od straha, između ostalih i tzv. antivakseri, optužuju modernu nauku za izdaju onoga što nikada i nije bilo njeno obećanje: da će osloboditi ljudski rod od straha. Moderna nauka, kao proizvod Prosvetiteljstva i vere u ljudski um, je sredstvo da umanjimo strah na što je moguće manji nivo kako navodi Šklar, a ne da ga u potpunosti eliminiše jer to nije ni moguće. Alternativni sistemi odbrane od straha poput ezoterije, okultizma ili misticizma upravo to obećavaju: potpuno odstranjivanje straha i apsolutnu kontrolu sopstvene budućnosti. Preduslov tako nečega je slobodan čovek, libertarijanac, na kog se u svom bulažnjenju pozivaju Đokovići seniori kada proglašavaju Novaka za revolucionara i spasioca ljudskog roda od stega globalističke nauke, čipovanja i vakcinisanja.
Sličan fenomen antiprosvetiteljskog pokreta se desio u drugoj polovini XIX veka, kada su okultizam, misticizam i ezoterija cvetali uporedo sa nezadrživim napretkom civilizacije usled naučnog i tehnološkog razvoja. Ista matrica je danas prisutna i kod Đokovića koji se vere i puzi po bosanskim planinama i pećinama, koji promoviše učenja gurua poput izvesnog Mohandjija, ispituje orgonska postrojenja, koristi posebne ezoterične dijete, itd.. Ovakvo ponašanje jednog čoveka koji je osnovao porodicu i dobio decu, velikog šampiona razonode koji je ostvario i slavu i blagostanje, voljenog u okvirima svojih etničkih grupa a i šire, ima dva nivoa posmatranja: individualni i grupni.
Individualno posmatranje nameće zaključak da je Đoković u potrazi za bukvalnom besmrtnošću i da je strah od smrti kod njega toliko jak da simbolička besmrtnost jednostavno njemu nije dovoljna. Verovatno se ljudi koji su najbolji na svetu u nečemu, obožavani od strane miliona, suočavaju sa ozbiljnim psihološkim izazovom da prihvate činjenicu da su ipak smrtni. Antički Rimljani su svakom od triumfalnih vojskovođa dodeljivali jednog slugu da stoji iza njega i da mu u trenutku trijumfa ponavlja „memento mori“, „seti se da ćeš umreti“. Izgleda da Đokoviću to nije potrebno, da taj strah njega stalno prati i da prosto kao herojski Gilgameš i dalje traga za večnim životom, odnosno odgovorima na tajnu pobede nad konačnošću fizičkog postojanja. Ova hipoteza, nudi i odgovor zašto Đoković pravi toliku famu oko svog zdravstvenog stanja i odbijanja da se vakciniše. Jednostavno ako se vakciniše, Đoković daje samom sebi dokaz da je poput svih ostalih smrtnika, što je priznanje koje jednostavno ne može da izdrži. Ovaj aspekt unutrašnjeg duhovnog života Đokovića je njegovo pravo i sloboda, međutim kada to postane predmet propagande onda njegovo ponašanje postaje i predmet javne ocene.
Đoković, svojim odbijanjem da se vakciniše, izgleda da se priprema za ono što je njegova majka već najavila rečima: „On (Novak) je neko ko je revolucionar, ko menja ovaj svet i mislim da je već počeo.“. Dakle, ambicija Đokovića nisu više turniri, slava, blagostanje i sopstveni alternativni pogled na svet, njegov cilj je politički: promena čitavog sveta, u skladu sa njegovim shvatanjem pseudonauke, integralne medicine, posebnih tehnika duhovnosti i drugih okultnih znanja koje osporavaju shvatanje sveta zasnovanom na metodologiji naučne provere, matematičkog ili logičkog dokaza. Revolucionarnost Đokovića je u tom smislu kontrarevolucionarnost, negacija prosvećenosti i vere u jednakost ljudi obdarenih razumom. Pozitivizam je u korenu jednog od osnovnih dostignuća čovečanstva, a to je upravo produženje prosečnog životnog veka. Sve do druge polovine XIX veka ljudsko biće je prosečno živelo kao i u vreme antičkog Rima, oko 30 godina. Nakon napretka nauke, uvođenja savremenih medicinskih mera poput higijene ili vakcinacije, prosečni ljudski vek na planeti je danas prestigao 72 godine. Milenijumi okultizma, misticizma, magije i verovanja u kosmičke sile su protekli pre nego što su ljudski um i nauka ostvarili ovaj pre svega visoko human cilj, dramatično smanjujući smrtnost pre svega odojčadi i dece, kao i žena pri porođaju.
Okultizam i misticizam i njihov odnos sa ideologijama su bili u fokusu istraživanja čuvenog istoričara Džordža Mosea, koji je nakon trideset godina proučavanja zaključio da su koreni nacionalsocijalizma obavijeni maglom misticizma i okultizma druge polovine XIX veka, i da počivaju u uverenju u postojanje kosmičke životne sile, čije misterije ne mogu biti shvaćene putem nauke, već putem okultnog. Kontrareakcija na nauku u XXI veku zasnovana je kao i u XIX veku na okultizmu, kao što je čuvena madam Blavatski, vodeći okultista XIX veka, odbacivala shvatanje putem razuma u korist „shvatanja putem duše“. Takve ideje imaju ogroman uticaj na nacije, a spajanje shvatanja o kosmičkim silama i nacije dovela je u krajnjoj konsekvenci do stvaranja nacionalsocijalističke ideologije, objašnjava Mose. Snaga ove ideologije je upravo u tome što daje jednostavne odgovore na sva egzistencijalna pitanja koja sebi postavlja svako ljudsko biće. Religija, uključujući i hrišćanstvo, kao i velike ideologije poput liberalizma ili socijalizma, su pred takvom mističnom silom iracionalnog suočene sa nesvakidašnjim izazovom. U rečima Srđana Đokovića nazire se taj izazov koji on upućuje poredeći Novakov karantin u Melburnu sa raspećem Isusa na Golgoti.
Moguće je da se radi o bulažnjenjima osobe koja kroz sina doživljava ekstazu sopstvenog (bez)značaja, ali poruke koje se šalju sve više iskazuju političku misionarsku ambiciju Đokovića, da promeni svet prema svojoj ideologiji obavijenom maglama misticizma i pseudonauke. Ovaj mesijanizam Đokovića, ne samo da iskazuje njihovu ideologiju već i oholost i potpuni prezir prema univerzalnom sistemu smisla i vrednosti zasnovanom na razumu i nauci, jednakosti ljudi i njihovim neotuđivim pravima i slobodama. U tome leži i razlog zbog kog su reakcije australijskih vlasti izazvale odobravanje i razumevanje u većem delu svetskih medija i samim tim šire javnosti, pa i u zemljama na koje se poziva Đoković senior, poput Rusije, čije državne vlasti na svaki način pokušavaju da povećaju broj vakcinisanih. Čak i u Italiji, gde je Nole Đoković izuzetno omiljen i gde je često gostovao u omiljenim televizijskim emisijama, upoređen je sa čuvenim likom Markiza Grila kojeg je igrao maestralni Alberto Sordi. Naime, aristokrata Markiz Grilo, kada ga policija pušta na slobodu zbog njegovog statusa, svojim dotadašnjim kompanjonima koje vode u zatvor poručuje: „Ja sam ja, a vi niste ni za k….“.
STUPS: Bestijarijum