Kada je glumica Branka Katić 1999. otišla iz Srbije, iza sebe je već imala brojne popularne serije i filmove, a životne i istorijske okolnosti naterale su je na tu važnu odluku.

Dvadeset dve godine kasnije, kako kaže, saznala je i shvatila da je tada bila izbeglica, poput onih sa Bliskog istoka na čije probleme i poteškoće danas sreće pažnju.

„Moj odlazak iz Srbije je bio na sedam dana u jedno češko selo gde sam za BBC snimala dramu Ratnici reditelja Pitera Kozminskog“, kaže glumica.

„Odatle sam mogla da vidim avione koji će bombardovati Srbiju“.

Kako je krenulo bombardovanje tadašnje Jugoslavije i nije mogla da se vrati u zemlju, otišla je u London.

„Tek sam od pravnika Nikole Kovačevića, koji radi sa izbeglicama, ove godine saznala da sam ja tada zapravo bila izbeglica u Londonu“, kaže ona.

Povod za vojnu intervenciju NATO saveza bio je progon Albanaca na Kosovu koji su sprovodile bezbednosne snage Srbije.

Najvrednije što je ponela sa sobom bile su fotografije iz detinjstva koje je dala produkciji filma.

„Plašila sam se da je to jedino što će mi ostati“, kaže glumica.

Predmeti današnjih izbeglica tema su i kratkog filma Agencije Ujedinjenih nacija za zaštitu izbeglica (UNHCR) u kojem Branka Katić učestvuje.

Film nosi naziv Šta su poneli sa sobom, a inspirisan je upravo pričama i svedočenjima izbeglica koje su bile prisiljene da napuste domove usled sukoba i progona.

Danas, čak 25 godina pošto je snimila kultni film Ubistvo s predumišljajem, ljubavnu priču devojke iz Beograda i mladića, izbeglice iz Hrvatske, Branka Katić kaže da „ne želi da pridikuje“ ljudima kako da se ponašaju prema izbeglicama.

„Pozivam ih samo da osveste nešto što je ljudsko i prepoznaju duševnu patnju“, kaže ona.

Pelene za bebu, samo jedne

Ključeve od kuće koja je srušena, žutu plastičnu kesu za dokumenta koja može u vodu, samo šolju.

Ovo su predmeti koje glumci u filmu Šta su poneli sa sobom izgovaraju.

To su zapravo stvari koje su izbeglice uspele da ponesu, a koje je u poemi zabeležila spisateljica Dženifer Toskvig.

Poema je poslužila za kratki film, najpre snimljen na nemačkom i poljskom, a u novembru 2021. godine imao je premijeru i na srpskom jeziku.

Branka Katić bila je deo glumačke postave, koja je čitala poemu.

„Najemotivniji predmet koji sam pročitala bio je naizgled običan – pelene za bebu, samo jedne“, seća se Katić.

„Zamislite da imate bebu, da ste na minusu na granici između Poljske i Belorusije, i da nemate pelene“.

Šta god da su ljudi poneli, dodaje ona, „kroz čitanje predmeta shvatite da mnogo tih stvari nikada neće stići na odredište“.

„Mnoge stvari su izgubili ili založili, ako su imali nakit dali su ga krijumčarima da bi platili prelaz granice“, kaže glumica.

„Shvatila sam tada da, šta god da poneseš, imaće sentimentalnu vrednost, ali će se potrošiti.

„Ono što nosiš sa sobom u tom trenutku jesu – neverovatna hrabrost u srcu i veru da će tvoja muka biti prepoznata“.

Glumica kaže da film nosi snažnu emotivnu poruku.

„Kakvi smo ljudi ako nas tolika muka i nedaća ostavlja ravnodušnima?“, pita se ona.

Ove godine postala je istaknuta zastupnica UNHCR-a za prava izbeglica.

Zato je došla na ideju da sa izbeglicama koje su u tom trenutku bile u Srbiji uradi i pozorišnu predstavu, koja je tri meseca pripremana.

„Moj posao ima tu magiju da ljude izmesti na neko drugo mesto“, kaže ona.

„Mnoge žene koje su igrale u predstavi su napustile Srbiju i žive negde daleko, ali mi i dalje pišu“.

Unutrašnji neredi u Libiji u Africi, građanski rat u Siriji, ali i sukobi u Iraku i Avganistanu primorali su 2015. godine milione ljudi da preko Mediterana i Balkana potraže bolji život i azil u zemljama Zapadne Evrope.

Tako je Evropa bila svedok najveće migracije još od Drugog svetskog rata.

Hiljade ljudi je umrlo pokušavajući da stignu od Afrike do obala Evrope i dok su ih neke zemlje dočekale širom raširenih ruku, druge su podigle ograde i zatvorile granice.

Mađarska je tada podigla žičanu ogradu duž granice sa Srbijom i Hrvatskom i izgradila zid kako bi sprečila prolaz izbeglica.

Više od milion ljudi prošlo je kroz Srbiju od 2015. do 2019. godine, većina žudeći da stigne do neke od zemalja Evropske unije.

Prolaz izbeglica iz Srbije u Hrvatsku uslovio je i takozvani trgovinski rat između dve zemlje.

Hrvatska je tada zabranila ulaz kamiona iz Srbije.

‘Sirene se čuju, a mama pita – jedeš li voće?’

Samo jedan kofer za sedam dana imala je Branka Katić kada je izbegla iz Srbije, a da nije ni znala da će biti primorana na to.

U Češkoj je snimala film o britanskim vojnicima u ratu u Bosni, kada je počelo bombardovanje Jugoslavije 1999. godine.

„Zvala sam panično porodicu i prijatelje kada sam videla avione“, seća se glumica.

„Prijatelji su već znali zbog interneta da će biti bombardovanja, ali je moj otac do kraja govorio da je to nemoguće da se dogodi na pragu 21. veka“.

Kako u Beograd nije mogla da se vrati, produkcija ju je odvela u London.

Prvi utisak odatle bio je besparica, jer nije mogla da otvori račun u banci da bi dobila honorar.

„Nisam imala potvrdu iz banke u Srbiji da sam dobar štediša, jer su sve banke u Beogradu bile zatvorene zbog bombardovanja“, kaže ona.

„Sećam se da sam zvala mamu sa govornice i mnogo sitnine sam potrošila tih dana“.

Uz zvuke sirena za vazdušnu opasnost koje je čula u pozadini, glumica kaže da i danas pamti da je mama u tom trenutku pita – ‘jedeš li voće?’

„Bilo mi je teško, ali sigurno ne teško kao ljudima koji su preživeli bombardovanje“, kaže ona.

Kako je noću plakala, a danju snimala sa poznatim rediteljem Piterom Kozminskim, on joj je u jednom trenutku rekao da bi mogli, za neku tužnu scenu, da koriste njeno raspoloženje.

„Rekla sam mu: ‘Ja bih radije da budem loša u vašem filmu, nego da osećam ovo što osećam sada'“, dodaje.

Ubistvo s predumišljajem i ‘domaće izbeglice’

Kolona ljudi koji su napustili domove, a poslednjih godina se videla na Balkanskoj izbegličkoj ruti od Azije i Afrike do Zapadne Evrope, u Srbiji nije nepoznanica.

U Srbiju je posle ratova u bivšoj Jugoslaviji, došlo više od 600.000 izbeglica iz Hrvatske i Bosne.

To je bio najveći izbeglički talas u regionu, podaci su UNHCR-a.

Baš te 1996. godine objavljen je film Ubistvo s predumišljajem, snimljen po romanu Slobodana Selenića.

U filmu glavne uloge, i možda prve velike, tumače Branka Katić i Nebojša Glogovac.

Branka Katić igra Beograđanku Buliku, koja u ratnoj 1992. sreće mladog ranjenika iz Hrvatske, Bogdana Bilogorca (pokojni Nebojša Glogovac).

Beograd u filmu pun je izbeglica koje beže od rata, a u Srbiji ih ljudi različito prihvataju.

„To je film o jednom dobu i jednoj nesrećnoj ljubavi“, kaže glumica i ističe da je imala „neverovatnu sreću što je pored nje bio divni partner kojem je to bila prva velika uloga“.

Kaže da joj je drago što su „uspeli ljudima da predoče tu emociju“, osećanja izbeglice i da „probaju da razumeju odakle oni dolaze i koje dužnosti osećaju“.

„Samo se nadam da sudbina današnjih izbeglica neće biti takva kao i likova u filmu“, dodaje ona.

Film je, kaže, govorio o ljudima koji su „dolazili sa prostora naše bivše domovine, govorili su isti jezik kao mi, delili kulturno nasleđe i istoriju, i kao takvi su nam bili bliži nego što su to izbeglice iz Azije i Afrike“.

„Ako pravimo poređenje, treba razumeti – biti izbeglica je bilo kada i bilo gde teško„, kaže ona.

„Sa njima delimo onu istu potrebu da negde budemo prihvaćeni, da živimo sigurno i u miru, da nam deca idu u školu“.

Katić tvrdi da „iako ne znamo mnogo o kulturama“ naroda koji su prošli kroz Balkansku rutu, „treba znati da su nam ti ljudi možda i bliži od severnih kultura“ zemalja Zapadne Evrope.

„Ti ljudi vole da budu dobri domaćini, vole dobru hranu, dobru muziku, postoji neka toplina koju delimo sa njima“, kaže ona.

Razumem da je u ljudskoj prirodi da oseti strah prema nečemu što je nepoznato, ali je bitno otvoriti se, dodaje.

Dvodimenzionalne uloge i povratak

Branka Katić u Londonu živi od sudbonosnog odlaska 1999. godine, a tamo je zasnovala i porodicu.

Ipak, danas sedi u bioskopskoj sali Jugoslovenske kinoteke, gde je održana i premijera filma Šta su poneli sa sobom.

Pre godinu i po dana vratila se na srpsku pozorišnu i filmsku scenu.

Kaže da je osetila „najiskrenije uzbuđenje“ kada je shvatila koliko su je ljudi u Srbiji dočekali da oduševljenjem.

„Osetila sam i odgovornost i radost“, kaže ona.

„Glumom se bavim od 14. godine i drago mi je da moji likovi komuniciraju sa publikom, drago mi je da me publika u Srbiji voli posle svih ovih godina koje nisam provela ovde“.

Drago joj je što ovde „igra uloge koje su zahtevnije, a njoj bliže“.

Posebno je ponosna na malu ulogu u filmu Među bogovima Vuka Ršumovića.

To je istinita priča mlade devojke izbeglice, koja je na putu za Evropu, u Beogradu je tražila brata i saznala da se on udavio.

„To je moderna Antigona, ta devojka sada živi u Nemačkoj i zbog nje sam rado odigrala i malu ulogu“, kaže glumica.

Snimanje filma počelo je u novembru 2021, a film bi trebalo da izađe za dve godine.

Katić je jako važan i povratak u pozorište, a ove godine je zvanično postala član Beogradskog dramskog pozorišta.

Igra u predstavama Tiho teče Misisipi, u još jednoj priči kroz koju se prožima i tema izbeglištva, kao i u Sumraku bogova.

Šank i Balkan

Publiku sa Balkanu posebno je obradovala uloga glumice u hrvatskoj seriji Novine.

„Ja sam se drugi put vratila u London 2013. godine i igrala malo dvodimenzionalne uloge, da bih ostala u treningu“, priča glumica.

„Onda su me 2016. pozvali iz Hrvatske za tu ulogu novinarke – prave, hrabre i po malo destruktivna žene koja isteruje pravdu, a privatno živi nešto drugo“.

Serija Novine posebno joj je draga jer joj je „vratila veru da u njoj još ima ljubavi i dara da se bavi svojim poslom“.

Kaže da je to bio prvi put da je snimala u Hrvatskoj i da je bila radoznala kako će sve izgledati.

„Provela sam se najbolje na svetu“, kaže ona.

U seriji likovi, nakon rada u redakciji, dan najčešće završavaju beskrajnim pićima za šankom obližnje kafane.

Katić kaže da je ekipa serije često„posle snimanja za šankom, za istim nastavila i pijuckanje vina do jedan sat noću“.

Ovo je prva hrvatska serija koja može da se pogleda na Netfliksu.

‘Pasoš i ono malo duše’

Više od dve decenije od kako se Branka Katić prvi put preselila u London, kaže da je srećna što je svet sada postao manji i što nije toliko teško odlaziti i vraćati se.

Ipak, dodaje da oseća koliko se većina izbeglica verovatno „nada povratku kući“.

„Verujem da bi svi oni pohitali nazad da mogu“, kaže Katić.

„I ja sam takva, 20 godina sam napolju, a nigde se ne osećam kao kod kuće“.

Dok zbog porodice odlazi i ponovo se vraća, danas zna šta uvek nosi sa sobom:

„Pasoš i ono malo duše“.

(BBC na srpskom, foto: Youtube/screenshot)