Borba za radna i ljudska prava vijetnamskih radnika u kineskoj fabrici u Srbiji – ova rečenica otvara bezbroj pitanja i svako je logično. Odnosno – sve je logično osim ove rečenice, koja se tiče oko 500 vijetnamskih radnika, koji u Zrenjaninu prave fabriku za proizvodnju guma kineske kompanije Linglong.

Nakon što su predstavnici/e udruženja A11 – Inicijativa za ekonomska i socijalna prava i ASTRA – Akcija protiv trgovine ljudima posetili/e radnike kako bi se bliže upoznali sa njihovim položajem, ispostavilo se da „osim što su im ozbiljno narušena radna prava, ugroženo zdravlje, a imajući u vidu uslove rada i smeštaja, potencijalno i život, veliki broj utvrđenih činjenica ukazuje na mogućnost da su radnici žrtve trgovine ljudima u cilju radne eksploatacije“. Tako stoji u saopštenju Inicijative A11. Navode da su radnici u Srbiju dolazili tokom marta, aprila i maja, kao i da su za prevoz, vizu i smještaj vijetnamskim agencijama plaćali od 2.200 do 4.000 dolara, što su pribavljali zaduživanjem. Radili su u smenama po devet sati, 26 dana mesečno, oduzeti su im pasoši, nisu imali grejanje, struju i vodu, ugroženo im je zdravlje jer im nije omogućeno ni da se vakcinišu protiv Covida-19.

Do otkrića je došlo zahvaljujući dvema hrabrim i radoznalim ženama, koje znaju kako da rade svoj posao – Ivani Gordić iz Vojvođanskog istraživačko-analitičkog centra VOICE i Kseniji Pavkov sa N1 televizije. Mi smo zajedno sa ASTRA-om odmah posle medijskih priloga otišli u smeštaj gde su bili radnici, pričali sa njima nekoliko sati, prikupili dosta materijala koji je prošlog ponedeljka i objavljen. Naravno, svega ovoga ne bi bilo da nije postojao i jedan hrabri radnik koji je uprkos pretnjama i posledicama koje su usledile odlučio da progovori javno i da pokaže da ujedinjeni radnici imaju moć – kaže za Novosti Danilo Čurčić iz Inicijative A11.

Ivana Gordić priznaje da nije očekivala baš takvu reakciju javnosti. „Sve se okrenulo i stvari su počele da se pomeraju neuobičajeno velikom brzinom. Kada sam saznala da je priču prenelo 30 evropskih televizija, CNN, a posle toga i vodeće svetske agencije, bila sam potpuno iznenađena. Znala sam da je u pitanju velika stvar, ali da će se tako brzo preneti, nisam mogla da pretpostavim“ – ističe ona za Novosti.

Aktivisti i aktivistkinje, kao i brojne novinarske ekipe bili su izloženi pritiscima i pretnjama na terenu. Aktivisti su pokušali da izvedu navedenog uzbunjivača, što je obezbeđenje nastojalo da spreči. Ipak, kako navode u ASTRA-i, uzbunjivač je zbrinut. U slučaju Ivane Gordić pretnje su se nastavile. Predstavnici države pokušali su da umanje priču, prebacujući odgovornost na one koji ukazuju na najgrublje kršenje ljudskih prava, jer da će zbog njih otići „investicija“.

„To je bilo očekivano. Imala sam neprijatnosti i zbog mnogo manjih stvari“, kaže novinarka VOICE-a, koja ne očekuje da država uradi bilo šta, „naročito posle izjave premijerke Ane Brnabić da je trebalo da pozovemo policiju dok nam neko ugrožava živote jureći po ataru. Bilo bi lepo da nam demonstrira kako to, dok pokušavaš da sačuvaš živu glavu, izgleda u njenoj režiji.“ Gordić ukazuje da „sva ta glumatanja, negiranje situacije i pokušaji da se umanji šteta jasno pokazuju dalji sled događaja jer državi nije stalo da radi u interesu građana Srbije, vijetnamskih radnika ili novinara“. Pritisak je ipak urodio plodom pa su radnike premeštali, a njima je, u saradnji sa Solidarnom kuhinjom, Zrenjaninskim socijalnim forumom i drugima prikupljana i pomoć u vidu hrane i higijene, a prikuplja se i dalje. I opet pitanje – kako je tako nešto moguće u 21. veku?

Pokazalo se da je moguće, koliko god svima nama to bilo čudno. Ne samo da je moguće, već je i pokrivano i zataškavano od strane tabloida, državno kontrolisanih medija i naravno – nosilaca najviših državnih funkcija. Sve je ovo posledica „trke do dna“ u privlačenju stranih direktnih investicija, srozavanja institucija na krpe kojima se briše pod i urušavanja radničkih i ostalih ljudskih prava sve ove godine. Taj proces mora stati i mi ćemo kroz ovaj i sve druge slučajeve kojima se bavimo raditi na tome – precizira Čurčić.

Priča se zakotrljala, pažnja javnosti postoji, ali šta kad ona splasne? Kako onda sa pretnjama?

Da li očekujem da mi iznenada padne cigla na glavu, kako mi u Banatu kažemo? Vrlo je moguće. Svedočimo bahatom i bezobraznom ponašanju već sada. Možemo samo da nagađamo šta će biti posle. Moja porodica je veoma zabrinuta. Ali, čak i da me ućutkaju, sve je otišlo toliko daleko da je nemoguće zaustaviti istraživanja. Reke novinara će nastaviti da se bave pričom oko Linglonga i na kraju će, sigurna sam, istražiti šta se sve zapravo skriva iza „investicije od nacionalnog značaja“ – optimistična je ipak Gordić.

Dejan Kožul (Portal Novosti)