Skromna frizerska radnja, ni blizu „frizerskih salona“ kakvih u Novom Sadu ima. Cena šišanja skromna, frizerka N. je vlasnica i jedina zaposlena u radnji, brza u radu, šiša odlično.

Ulazim u radnju i vidim da nema mušterija. Drago mi što neću čekati red, što se retko događa. U bočnom prostoru, gde pored malog stočića mogu sediti dve mušterije dok čekaju red, sedi N. i starija gospođa. Piju kafu.

– Dobar dan. Mala kafe pauza, kažem. I treba.

-Dobar dan, odgovaraju. Ponekad, kad nije gužva, komšinica dođe i skuva kafu, kaže N. Malo čavrljamo. Izvol’te sesti.

Dok se smeštam na frizersku stolicu, starija gospođa – očito penzionerka verovatno iz komšiluka – počinje priču.

-Malo divanimo, komšija, o tome kako nam upropašćavaju Novi Sad. Sigurno ste i vi primetili kako se po gradu zida kako ko hoće i gde ko hoće. Zgrada do zgrade, da mogu jednu bi na drugu natakarili. Zalenila oko zgrada i prostora za dečija igrališta nigde. O parkingu da ne govorim. Ono malo parkova bi da pretvore u gradilišta. A i te zgradurine što na brzaka rade, smutnog su kvaliteta. Fasade u sve nekim vašarskim bojama, da izvinete ko uskršnja jaja. Na šta to liči, je l’ to priliči Novom Sadu? Da ne govorim da se fasade ljušte godinu-dve posle završetka gradnje, takoreći posle prvih kiša i pogotovo mrazeva. Čujem da i Dunav ’oće da pomeraju, da Šodroš zatrpavaju i tamo da grade. Zar to nije svetogrđe? Znaju li oni šta je Novi Sad i šta mu znači Dunav, šta mu znači Šodroš? Ej, Šodroš bi da zatrpavaju! Ima li ovde iko više pametan, da tom ludilu stane u kraj – očito ozlojeđena penzionerka ne staje sa pričom. Čitala sam na internetu – nastavlja – na Autonomiji, ne znam da li je vi pratite, o svemu lepo pišu mada ih neki pljuju, kako su neki na vlasti i oko vlasti skarabudžili neko ruglo od zgradurine na uglu kod Sajma. Bila i slika. Otišla sam da to vidim svojim očima, da možda nije neka fotomontaža. Nije, sve je kako piše. I grđe. Koji nesrećnici će živeti u toj zgradurini skoro na semaforu i još gore, ko će živeti u zgradi u sredini zaklonjenoj sa svih strana? Ko tamo živi više neće imati ni sunca, ni meseca. Dan i noć će biti pod upaljenim sijalicama, pod veštačkim svetlom. Bandu koja je dozvolila da se to radi, ja bih – da mi je neka vlast – smestila da oni tamo žive. Veća kazna im nije potrebna. Otiđite ako vas ne mrzi, da vidite na šta liči taj užas.

-Da, da , baš tako, dodaje frizerka N. dok mašinica za šišanje u njezinoj spretnoj ruci klizi po mojoj glavi. A da ne govorim kako sve poskupljuje iz dana u dan – dodaje – a ovamo na televiziji med i mleko. Misle li oni da smo mi idioti, da ne vidimo šta se i kako radi?

-Poskupljuje i u svetu, kriza je izgleda globalna, upadam u divan. Kod nas poskupljuje pogotovo, jer smo još u tranziciji.

-Nemojte ih braniti komšija, na to će penzionerka. Kakva crna tranzicija, kod boljih od nas tranzicija je trajala nekoliko godina, a kod nas će sto, ako se ikada završi. Radi se o banditizmu, kriminalu, o javašluku u kojem caruju najgori, ozlojeđena je penzionerka. Ja sam ih pre glasala, više mi na pamet ne pada da ih ponovo glasam.

-Daleko bilo da ih branim, naprotiv, kažem. Vidim i ja da sve ide dođavola, ko zna kako ćemo završiti? A to što vi više nećete glasati za njih, bandu na vlasti koja je sa mnogim – ne sa svima – novograditeljima vezana kao sitna creva, puno ne brine. Pred izbore će državu zadužit u inostranstvu za novih stotine ili milijarde evra, penzionerima podeliti po 20 hiljada dinara, kao da su Vučićeve lične pare, i evo im sigurnih milion glasova. Plus onih – kažu 700 hiljada njihovih članova – koji su zaposleni u državnim službama i javnim preduzećima, koji su na državnoj sisi. Eto im pobede, a to što nam deca nemaju perspektivu, što beže u svet, bandu brine koliko i lanjski sneg.

-I ja im više neću dati svoj glas, kaže N. Protiv onih pre njih sam glasala jer su i oni petljali, ali ovi su ga vala baš zacrnili da ne može gore. Pljački i kriminalu na sve strane nema kraja. Ćerka mi završava srednju školu i već planira da ide u Sloveniju. Znam da nije ni tamo med i mleko, ali bar da ne gleda ovaj hohštapleraj. Sin je još mali, ali ako se ovako nastavi, eto i njega u belom svetu. Da decu, bogu se nadam i unučad, gledam preko skajpa. Eto šta me čeka, dokle su nas doterali. A verovala sam im.

I tako gorku reč po reč, dok frizerka N. ne uze egledalo, pokaza mi kako me je pozadi podšišala i upita jesam li zadovoljan, treba li šta popraviti?

-Dobro je, hvala.

Platih uz skroman bakšiš. Uto u radnju uđe nova mušterija. Kad izađoh pomislih – budi li se konačno ovaj narod? Ovakvih priča u ovoj radnji – a u nju dolazim dugo – do sada nije bilo.

Pavle Radić (Autonomija)