Pisati o bosanskom franjevcu dr Milu Babiću mogu samo ljudi koji su u njegovoj struci i na njegovoj intelektualnoj visini – a takvih nema mnogo. Ni ovo nije ništa drugo nego zapis – ili da sebi polaskamo – mali esej o publicističkom daru dr Babića, prevodioca sa grčkog i latinskog i nemačkog. Njegov prevod Teodoreta Cirskog Eranistes sa komentarima, jasan je dokaz toga – izdanje kuće Demetra u Zagrebu 2005. – no o tome drugi put – reč je o dr Babiću publicisti. Ugledno glasilo bosanskih franjevaca Svjetlo riječi donosi uvodnik dr Babića.

Reč je o pokojnom Srđanu Aleksiću i beogradskom političkom prvaku Čedomiru Jovanoviću, koji stoji na čelu LDP.

Njemu, onom mladiću Srđanu Aleksiću, koji je sebe žrtvovao “za druzi svoja” veran reči Jovanovog jevanđelja – iz 15. 13. – da nema veće ljubavi i junaštva nego se žrtvovati za bližnjeg – dr. Babić je ovde spevao tropar i hvalu. Mladić je to i zaslužio, jer je život dao da zaštiti svoga druga Bošnjaka i muslimana u Trebinju, braneći ga od pomahnitalih ratnika Vojske Republike Srpske. U Trebinju im rodnom. Taj je mladić onaj iz Samare, koji je to činio. Danas Srđan Aleksić ima ulicu i prolaz u Novom Sadu i mnogi ga se ne sećaju – setio ga se ovaj franjevac i ispisao mu hvalu, njemu i činu njegovom, koji je znak duhovnog herojstva. Očekivali smo nešto slično u nekom našem pravoslavnom glasilu, no nismo to videli – i ne verujemo da ćemo. Postali smo gluvi za dobro i bežimo od istine, i nikako da povučemo crtu ispod poglavlja bosanskog ludila, krv čijih žrtava – ma koje vere i nacije – pada i na našu glavu i u mnogo čemu opterećuje našu savest. I ćutanje je greh, kao i zaborav. I o tome je ovaj franjevački sveštenik dobro rekao i posvedočio da ostane zapisano.

Ima u ovom zapisu još nečeg ne manje značajnog za sve nas bilo koje vere ili nacije mi bili i bilo u kojoj državi živeli.

Doktor Babić navodi ime Čedomira Jovanovića – verovatno misli na njegove istupe u Novom Sadu – koga upoređuje sa prorokom Jeremijom. Ovo će poređenje mnogima – laicima posebno – delovati čudno. Sada su se mnogi okomili na Čedomira Jovanovića i gone ga kao proroka, ali on ne bi smeo da posustane – za istinu se uvek gonilo i žrtvovalo. Ima tu još mnogo važnih detalja. Svojevremeno – bio je još dečak – Č. Jovanović se krstio u Ostrogu i izrazio veru da je Bog ljubav prema drugom i drugačijem koji je naš “bližnji”, a mi bismo danas rekli – naš sugrađanin. Kasnije – odnedavno – Jovanović je političar koji okuplja ljude dobre nade i zagovara preokret – u Crkvi bi to rekli aggiornamento. Obred krštenja je obavio mitropolit crnogorsko-primorski i skenderijski, te arhiepiskop cetinjski – sve se bojimo da neku titulu ne izostavimo – visokopreosvećeni Amfilohije. Sasluživao je i otac Joilo na obredu krštenja Jovanovićevog. Kada je Jovanović potom svoj humanizam množio sa svojom verom u Isusa, postavilo se pitanje ko bi trebalo da se kaje – i odgovor je usledio. Pokajao se mitropolit Amfilohije zbog toga što ga je krstio, a ne Jovanović. Prateći Jovanovićevo delovanje i opredeljenje za humanističke i hrišćanske ideale, Amfilohije je – javili su mediji – kazao ocu Joilu – “Ne, oče Joilo, nije nam se primilo krštenje”, jer ovaj čini i svedoči ono što se mitropolitu nije sviđalo. Tako je bilo. Nije ovde dovedeno u pitanje krštenje, nego onaj ko je čin obavljao – on bi trebalo da se nakon ratnog ludila kaje. I to pred senima Srđana Aleksića. Tu bi trebalo svi da pognemo glavu, i mi koji smo govorili o ratu, ali nismo u dovoljnoj meri činili da se ludilo zaustavi. Svi smo krivi. Postupak Srđana Aleksića je svima poziv ne na sličan čin – heroja je malo – nego na pokajanje i ispovest. Na sve to je ukazano u ovom broju franjevačkog glasila iz Sarajeva iz Bosne Srebrene i dr Babić i drugi, stoga u ovom broju ima tog poziva – i valja ga pročitati. Jer mrtvi živima oči otvaraju, kako se kod nas Srba kaže.

Ostalo je za drugi put – za razgovor o knjigama dr M. Babića, koje su savim potrebne. I u crkvi i u javnosti uopšte.

(Autonomija)