Iako je jun izgledao kao trenutak kada je Albanija iza sebe ostavila najgore, sa stopama infekcija koje su opale na jednocifrene brojeve, do kraja jula (nakon što je rekordni broj posetilaca ušao u Albaniju, nadmašujući brojeve pre pandemije), plima se okrenula. U avgustu, broj dnevnih slučajeva dostigao je nešto manje od 1.000.

Negde oko sredine avgusta 2021, konačno sam se predala pred nadmoćnim letnjim suncem u Albaniji i pozvala sam taksi prvi put od početka pandemije. Kada sam ušla u automobil, našla sam se usred razgovora između vozača i njegove snaje, na sreću vođen preko telefonskog zvučnika.  Nakon detaljnog pregleda raznih zdravstvenih problema u njihovoj porodici i planova za odmor, diskusija između njih dvoje okrenula se ka pandemiji, sa nekakvim umornim, ali neizbežnim momentumom koji karakteriše sve u odnosu na KOVID u ovom trenutku; posledica jedne globalne katastrofe transformisala se u još jednu životnu činjenicu.

„Da, čekam da se moja porodična lekarka vrati sa plaže, kako bi mogla da mi da odobrenje da primim Fajzer“, sećam se šta je rekao vozač. Njegova snaja podržala je njegov plan – i ona je planirala da uradi isto.

Vlada Albanije u ovom trenutku koristi tri vakcine za imunizaciju stanovništva: Fajzer, AstraZeneka, te Sinovak i Koronavak proizvedene u Kini. Ali, iako je od avgusta vakcinacija bila otvorena za svakog iznad 18 godina, vakcine Fajzer (i u malo ograničenijem opsegu, AstraZeneka) bile su stavljene na stranu za „prioritetne grupe“, kao što su zdravstveni radnici i ljudi sa već postojećim zdravstvenim problemima.

Nisam pitala mog vozača zašto čeka da primi vakcinu Fajzer kada su Sinovak i Koronavak bili široko dostupni u svakom vakcinacijskom centru. Ovo možda zvuči kao anegdota, ali čula sam mnogo članova porodica i poznanika koji su prolongirali svoje vakcinacije u nadi da će dobiti ubod Fajzerom kada dođe sledeća pošiljka.

Neki čekaju Fajzer jer tu vakcinu gledaju kao preferiranu na „Zapadu“ i – zato – suštinski pouzdaniju. Ali, istina je i da određene podgrupe, posebno mladi ljudi, preferiraju Fajzer zato što Sinovak-Koronavak nisu priznati od većine država u EU. Povremeno ovo znači da oni koji žele da putuju u inostranstvo mogu da budu podloženi strožijim karantenskim zahtevima, ili mogu da im zabrane ulaz ako putuju radi „nesuštinskih ciljeva“.

Klasična priča o lošem menadžmentu i dezinformacijama

Kada treba da objasnimo ponovnu pojavu infekcija u Albaniju, narativ se praktično sam piše. Sa jedne strane, kad je u junu počela turistička sezona, albanska vlada donela je odluku da olakša sve pandemijske mere, pa tako je Albanija postala jedina država u regionu koja je omogućila ulaz stranim posetiocima, bez ikakvih zahteva; čak i bez negativnog KOVID-testa.

Istovremeno, iako su sva javna dešavanja imala limitirani kapacitet od 30 posto, letnji festivali su u realnosti bili prebukirani, a fotografije učesnika stisnuti zajedno kao sardine, bez maski, bili su u izobilju objavljeni na društvenim mrežama. Na ovim su fotografijama ponekad bili političari, pa čak i inostrani zvaničnici.

I iako je jun izgledao kao trenutak kada je Albanija iza sebe ostavila najgore, sa stopama infekcija koje su opale na jednocifrene brojeve, do kraja jula (nakon što je rekordni broj posetilaca ušao u Albaniju, nadmašujući brojeve pre pandemije), plima se okrenula. U avgustu, broj dnevnih slučajeva dostigao je nešto manje od 1.000.

Vlada je u septembru preokrenula ovu specifičnu politiku, nakon kraja turističke sezone. Ujedno, policijski sat bio je produžen za jedan sat, te su ponovo uvedeni obavezno nošenje maski u zatvorenim prostorima. Ali šteta je već bila učinjena.

Infekcije su bile „pomognute“ i zbog lošeg dosijea Albanije kada govorimo o vakcinaciji. Prema zadnjim oficijalnim podacima, 754.020 građana Albanije su potpuno vakcinisani, ili približno 28 procenata od 2,8 miliona ljudi u državi. Primanje vakcina bilo je usporeno i pored toga što su vakcine široko dostupne za svakoga iznad 18 godina od avgusta 2021. Ovo postavlja Albaniju u jednakom položaju sa njenim susedima i daleko iza procenata u Evropskoj Uniji – neinspirativna slika budući da je Albanija bila jedna od prvih na zapadnom Balkanu koja je počela sa vakcinacijom.

U izvesnom smislu, lako je da kažemo da je ovo što se dešava u Albaniji samo preslikavanje globalnih trendova usred uspona antivakcinacijskog raspoloženja koje je prethodilo KOVID, a otad se pogoršalo.

Ali, bilo je teže proceniti situaciju na terenu, zbog nedostatka čvrstih podataka o stavovima Albanaca prema vakcinaciji u celini, kao i prema vakcinama protiv KOVID-19 u ovom slučaju. Ne postoje nacionalne ili međunarodne ankete koje mere antivakcinacijsko raspoloženje u Albaniji. Jedno brzo istraživanje, izvedeno na engleskom i na albanskom jeziku, dalo je veoma malo rezultata, a najpoznatije je istraživanje Univerziteta u Minesoti koje pokazuje da samo 26 posto Albanaca misli da je vakcinacija dece važna.

Lokalni novinari ipak su objavili izveštaj koji stavlja Albaniju u okvirima šire mreže o tome kako su onlajn dezinformacije i širenje teorija zavere u prednji plan istakle opasni antivakcinacijski pokret. Na primer, profil na BIRN-u o ozloglašenom antivakseru Alfredu Caki ukazao je kako su albanski radiodifuzeri lako dali Cakou, a i mnogima nalik njemu, veliku platformu da bljuju dezinformacije oko razotkrivenih opasnosti od vakcina, kao i dobro poznate antisemitske zavere koje vakcine vide kao zaveru globalnih elita radi sticanja dominacije.

„Luj Viton“ među vakcinama

Ipak, tu je važno da napravimo razliku između onih koji su postali plen ekscentričnih teorija zavera, često iskazane na ličan način, i onih čiji je otpor prema vakcinaciji zasnovan na složenijoj konstelaciji razloga. Ja bih tvrdila da su i druga dva međusobno povezana elementa igrali značajnu ulogu u usporavanju stope vakcinacije u Albaniji. Prvo, albansko poverenje u Evropsku Uniju – i u Sjedinjene Američke Države – kao bihejvioralni i informacijski kompas. I drugo, prožimajući strah među Albancima u vezi sa permanentnim gubitkom njihove slobode kretanja.

Iako to stalno opada, Albanci i dalje veoma veruju Evropskoj Uniji i njenim telima, posebno kada to usporedimo sa njihovim poverenjem prema lokalnim institucijama i prema vladi Albanije. Ne bi bilo preterano, zato, da ekstrapoliramo da ponašanje EU ka određenim vakcinama može, sa svoje strane, da utiče na stav Albanaca prema tim vakcinama.

Da damo samo još jedam primer: u martu 2021, nekoliko država iz EU privremeno su suspendirali upotrebu vakcine AstraZeneka zbog brige za zdravlje, i pored naučnog konsenzusa nasuprot tome. A ovo osećanje sumnje prelilo se i ka Albaniji gde, prema lokalnim i internacionalnim medijima, učitelji – jedna od prvih grupa na spisku za vakcinisanje – sve su više bili oprezni u odnosu na vakcine.

Na sličan način, oklevanje Albanaca ka Sinovak-Koronavak proizvedenim u Kini, kasnije je verovatno bilo preuveličano zbog stava Evropske Unije u odnosu na te vakcine. Određenije, iako je Sinovak dobio odobrenje Svetske Zdravstvene Organizacije (i bio je uključen u KOVAKS mehanizam), Evropska Medicinska Agencija još uvek treba da uradi isto. Ovo se dešava i pored kliničkih ispitivanja, koja pokazuju da štite od hospitalizacije i smrti, stopom koja je jednaka sa vakcinama proizvedenim na Zapadu.

Iako preporuke EMA nisu obavezujuće, države članice EU su naklonjene da ih pažljivo slede. Kao rezultat, većina država članica Evropske Unije ne priznaju vakcinu Sinovak-Koronavak, te tako ograničavaju mogućnosti za put u EU onima koji su primili te vakcine.

Nije teško da poverujemo da za Albance, od kojih mnogi imaju porodice u inostranstvu ili koji su zavoleli slobodu omogućenu zbog teško sklopljenog ugovora o viznoj liberalizaciji još od 2010, ideja da njihova vakcina možda neće biti priznata je dovoljno za stvaranje oklevanja. Oni bi više želeli da se nadaju da će u budućnosti uspeti da ubede svog porodičnog lekara da ih upiše u spisak za vakcinu Fajzer. Uistinu, intervjui koje je izveo Euronews Albania u junu pokazali su da su čak i oni koji se nisu pojavili u besplatnim vakcinacijskim centrima rekli da bi više preferirali Fajzer, upravo radi ciljeva povezanih sa putovanjima.

Albanska vlada uradila je malo da umanji ove brige. Dodeljivanjem vakcina Fajzer (i AstraZeneka) ograničenoj grupi ljudi, a posebno čuvajući ih za one koji su „pod rizikom“ zbog već prisutnih stanja, oni su širili poruku da postoji nešto bolje u vezi Fajzera. Ništa čudno što jedan moj prijatelj u šali naziva Fajzer „Luj Viton“ među vakcinama.

Stvari mogu da se promene. Ka kraju septembra, oficijalne brojke počele su da opadaju, iako su fatalni slučajevi i dalje na visokom nivou. I iako vakcine nisu obavezne za svakog, oni su neophodni univerzitetskim studentima, profesorima, zdravstvenim radnicima, a sada čak i za članove parlamenta. Albanija samo što je postigla još jedan ugovor sa Fajzerom, o nabavci još pola milion doza, što će možda rešiti jedan od problema.

Pa ipak, preokret u ovom trendu zahteva multidisciplinarni pristup koji se bavi dezinformacijama i pogrešnim koncepcijama. Vladina bleda vakcinacijska kampanja „Albanija se smeši“ aterirala je tupim udarcem u poređenju sa grozničavom i simplifikovanom privlačnošću teorija zavera o virusu. Ali, biće potrebna i dobra saradnja sa ovim državama i institucijama, čije odbijanje da priznaju određene vakcine leži u preferiranju kompetitivne politike i profita ispred ljudskih života.

Sve dok se to ne promeni, sa još uvek niskim stopama vakcinacije i ignorisanjem pandemijskih ograničenja u velikoj meri, Albanija možda treba da se pripremi za neprijatnu zimu.

Barbara Hala je glavna urednica za anglisko izdanje ExitNews, neprofitni novinarski portal u Albaniji. Od 2017, ona je bila i deo uređivačkog odbora Asimptote, međunarodnog književnog žurnala sa fokusom ka literaturi prevedenoj sa engleskog jezika, gde je u ovom trenutku urednik za kritiku. Barbara je pisala o kulturalnim korenima seksualnog nasilja u Albaniji za Politikja, žurnalu Albanske akademije, te na drugim projektima koji se bave pisanjem. Ona je diplomirala istoriju na Harvardu i živela je i radila u Tirani, Kembridžu i u Parizu.

Barbara Hala (Autonomija)

Tekst je nastao u sklopu izdanja “Priča iz regije” kojeg provode Res Publica i Institut za komunikacijske studije, u suradnji s partnerima iz Crna Gora (PCNEN), Hrvatske (Lupiga), Kosova (Sbunker), Srbije (Autonomija), Bosne i Hercegovine (Analiziraj.ba), Albaniji (Exit News), Slovenije (DKIS) I Grčke (Macropolis), u okviru projekta „Poveži točke: poboljšane politike kroz građansko učešće“ uz podršku britanske ambasade u Skoplju.