Kako vreme prolazi vladajuća koalicija u Srbiji se nalazi pred sve većim iskušenjima. Nesposobnost da postigne konsenzus u vezi vojvođanskog statuta, frustrira političare u pokrajini, pre svega one koji su insistirali na poštovanju rokova propisanih Ustavnim zakonom. Uprkos izjavama čelnika da je stranka potpuno jedinstvena, statut Vojvodine je, po svemu sudeći, doveo do ozbiljnih razmimoilaženja među Tadićevim demokratama. Zbog višemesečnog otezanja sa njegovom potvrdom u parlamentu, Demokratska stranka će se, u Vojvodini pre svega, suočiti sa padom poverenja.
U želji da ne izgubi glasače, ova stranka je, prvo, ustuknula pred histeričnim napadima i optužbama nacionalista da se „Habsburškim ustavom“ stvara „država u državi“. Pritisnuta tvrdim stavom Socijalističke partije Srbije da neće glasati za potvrdu statuta, jer se njime uzurpiraju nadležnosti države, Demokratska stranka će, najverovatnije, učiniti i drugi ustupak. To znači da će statut biti vraćen vojvođanskoj skupštini na doradu, tj. na usaglašavanje sa zakonom o nadležnostima.
Pošto se predlogom ovog zakona, po mišljenju autonomaša, ne rešavaju ključna pitanja, oni radikalniji među njima će podsetiti na svoje ocene da Demokratska stranka radi protiv autonomije više od stranaka koje se autonomiji otvoreno protive. S druge strane, najava Saveza vojvođanskih Mađara da bi mogao preispitati svoje učešće u okviru vladajuće koalicije jasno govori o nezadovoljstvu ove stranke, kako njenom pozicijom u okviru vladajuće većine, tako i brzinom reformi.
Iako su se u javnosti pojavila tumačenja da vlast, odnosno Demokratska stranka, preko ideje regionalizacije stvara sebi alibi za neuspeh u vezi sa statutom, regionalizacija Srbije je nužnost. Imajući u vidu da je, s jedne strane, privrženost srbijanske političke klase demokratskim vrednostima i vladavini prava veoma upitna i da je, s druge strane, u regionalizaciju Srbije uključeno i Kosovo i Metohija, iako je ono proglasilo nezavisnost i više se ne nalazi u sastavu Srbije, sasvim se opravdanim čine sumnje u volju političke klase da izvrši radikalan rez u odnosu na svoje dosadašnje ponašanje.
Zapravo, prisustvo Kosova u statističkoj regionalizaciji Srbije je izraz kontinuiteta politike koja je, već suviše dugo, u tragičnom sudaru sa realnošću. Ako je vlast preko Kosova želela da još jednom demonstrira da ne pristaje na otcepljenje, onda takvoj demonstraciji nema mesta u predlogu zakona o regionalnom razvoju. Ako je želela da poruči kako regionalizacija i decentralizacija ne vode dezintegraciji Srbije, onda nije jasno kakve to ima veze sa susednom državom. Po svemu sudeći, jedini racionalni razlog zbog kojeg se Kosovo našlo u među srbijanskim regionima je interes vlasti da se preko manipulacije snažnim političkim sentimentima, vezanim za ovu nekada južnu srbijansku pokrajinu, nadzire i dozira proces regionalizacije i decentralizacije.