Za početak, a za potrebe i ove teme i ovog teksta, valjalo bi uporediti dve grupacije ljudi: vernike i građane. Videćete uskoro, ima to nekog šašavog smisla.
Za početak, grubo definisanje problematike. Vernici su grupacija objedinjena institucijom verske zajednice (zvaćemo je u daljem tekstu Crkva, pa sad koja god), te pripadajućim verskim zapisima, pravilima i običajima. Dočim su ovi drugi objedinjeni administrativnim institucijama, zakonima i propisima, a koji važe na određenoj teritoriji kojoj građani pripadaju. Kada stvar posmatramo baš sa ovog teritorijalnog aspekta, građanin se može zvati i državljanin. I na kraju, vernik mora biti i građanin/državljanin, dok građani ne moraju biti i vernici. Odnosno, do sada niko nije tvrdio da građani moraju u nešto verovati. No evo, sada baš to neko tvrdi.
Vernici veruju da postoji Bog. Građani veruju da postoji Država. Kako stvari stoje, postojanje ni jednog ni drugog nije u potpunosti dokazano. A i sve je teže dokazivati.
„Država postoji!“ – uskliknu državni šalterski službenik, na šta građanin odgovori „Uistinu postoji!“ i predade svoje papire u obredu Prikupljanja Dokumentacije. Uz dokaz da je uplatio prilog ispod ikone Banke, koja se nalazi na nekom drugom spratu Administracije, hrama Države. U papirima, pak, građanin upućuje svoju molitvu Državi da mu se ostvari neka potreba, a država može molitvu i da ne mu ne usliši. Ne kaže se bez veze „Ne daj Državo“.
Država, kao u suštini religijski entitet, ne počiva samo na verovanjima u njenu pravednost i učinkovitost Administracije. Za potrebe vere građana u moć Države organizuju se ceremonije parada, te vojnih i policijskih vežbi. Litije, takoreći. Sveti datumi osnivanja Države proslavljaju se kao i svi drugi religijski dani koji obeležavaju rođenje objekta verovanja, a državnoj pastvi podarena su i mnoga druga crvena slova u državnom kalendaru, koja slave razna upitna verovanja. Tako nam Prvog maja i Osmog marta.
Još bi mnogi drugi dokazi mogli biti na strani teze da je verovanje u Državu takođe religija, kao i verovanje u Boga. Te da bi, bez masovne vere u ovozemaljsku pravdu Države, zavladao masovni ovozemaljski ateizam, poznatiji pod imenom anarhija. U njemu bi se ljudi ponašali kao da Država ne postoji, jači i bogatiji bi nametali svoja pravila, imovinu ne bi imao ko da štiti, kriminal bi cvetao osokoljen idejom da nema Države koja bi ga mogla kazniti, velikodostojnici Administracije bi povlačili nedržavničke i antidržavne poteze sa jasnom svešću da im nepostojanje Države to dozvoljava. A u izbornoj borbi za zauzimanje visokih pozicija u Administraciji, državnoj crkvi, kojekoji lažni prorok bi obećavao neverujućima da će se Država vratiti i da će posle toga zavladati Raj. A ne ovaj pakao u kome živimo.
Šta god da ste pomislili, u redu je.
Kada bi išli samo korak dalje, poređenje Božije i Državne administracije se baš i ne bi završilo u korist ove druge. Crkveni resursi se ne privatizuju, makar ne u formalno-vlasničkom obliku. Nema manastira koji je ustupljen stranom religijskom investitoru, pa još uz subvencije. Crkva, nadalje, nema javni dug, a i retko joj se dešava da mladi zauvek odlaze u drugu crkvu na privremeno ili stalno verovanje, jer u domaćoj crkvi nemaju perspektivu. Ne postoje ni Međunarodni Crkveni Fond, Svetska Crkva, Crkvena Unija – Crkva je odgovorna samo Bogu, a on svoje specijalne izaslanike, kao što je poznato, veoma retko šalje u inspekciju. U tom, a i svakom drugom smislu, Crkvi je mnogo lakše, te u razmišljanju o tome da li božija i državna administracija sarađuju ili ne i u kakvim su odnosima uopšte – postoji jedan veoma važan preduslov.
Vernici nemaju razloga da se brinu. Njihova će zajednica opstati.
A građanima, kako Država dâ. Ako je i koliko ima.
Amin.
STUPS: Bestijarijum