Osnovno i srednjoškolsko obrazovanje igraju ogromnu ulogu kada je reč o političkom opismenjavanju mladih i izgradnji kulture sećanja. Onda kada se u obrazovnim institucijama podstiče kritičko promišljanje događaja iz prošlosti, one mogu doprineti izgradnji zdravijeg društva, ističe politikolog Filip Balunović. Međutim, to nije slučaj u Srbiji i zemljama regiona.

U svetlu događaja kao što je izricanje presude Ratku Mladiću, ali i obeležavanje bilo kog događaja koji je u vezi sa ratovima iz devedesetih godina 20. veka na prostoru Jugoslavije, očigledno je da konsenzus oko utvrđivanja zajedničkih istorijskih činjenica ne postoji. To doprinosi da mladi odrastaju ili neinformisani, ili nepotpuno informisani, ili pogrešno informisani o pojedinim istorijskim činjenicama. Sve ovo i te kako ima uticaja na formiranje njihovih političkih stavova, kaže za Autonomiju politikolog Filip Balunović.

„Mi se vrlo često čudimo tome kako su mladi u Srbiji i ostatku regiona već u srednjoškolskom uzrastu toliko zadojeni mržnjom, čudimo se načinu na koji pričaju o ratovima i o tom takozvanom ’Drugom’… A sve je to proizvod obrazovnog sistema kroz koji se uspostavlja neka vrsta kulturne hegemonije one elite koja želi da prošlost predstavi na određen način kako bi legitimisala svoje političke agende u sadašnjosti, a potom i u budućnosti. Tu ne mislim samo na direktno propagiranje konkretnih slučajeva, na primer toga da li je u Srebrenici bio genocid ili nije bio genocid, već pre svega mislim na stvaranje i izgrađivanje jednog nacionalnog narativa koji od sopstvenog naroda pravi neku vrstu svetog naroda, koji je u prošlosti uvek bio na pravoj strani“, objašnjava Balunović.

On upozorava i da se, usled zastupljenosti ovakvih narativa diljem institucija formalnog obrazovanja događa da mlađe generacije, rođene nakon ratnih sukoba, čak mogu imati ekstremnije političke stavove od generacije svojih roditelja.

Mladi nemaju iskustvo suživota

„Te starije generacije možda jesu one koje su vodile rat ili koje su glasale za nacionalističke partije, ali su pre svega toga imali i iskustvo suživota u bivšoj Jugoslaviji sa raznim etničkim, nacionalnim i verskim grupama. Mladi danas nemaju to iskustvo suživota – oni od samog početka odrastaju na huškačkim narativima i mnogo im je više i prostora i vremena potrebno kako bi probili te barijere nego što je potrebno, na primer, nekim ljudima, koji su čak i držali puške u ratu, da ponovo obnove neke svoje uspomene na pređašnje vreme, odnosno na predratno vreme Jugoslavije“, smatra Filip Balunović.

Socijalni psiholog Vladimir Mihić kaže za Autonomiju da i istraživanja potvrđuju postojanje veće etničke distance kod dece u odnosu na roditelje prema određenim društvenim grupama, kao i da se na korigovanju takvih stavova može raditi u školama.

„Škola može da uradi jako mnogo i ona jeste neka vrsta drugog agensa socijalizacije koji, pored roditelja, nesporno ima veliki značaj. Školski sistem sa svim svojim elementima (nastavnici, učitelji, vršnjaci) može drastično da menja i oblikuje mladu osobu. Škole su, po mom mišljenju, prvenstveno vaspitne, pa tek onda obrazovne ustanove, iako vrlo često izgleda obrnuto. Međutim, pitanje je da li škole to zaista i rade. Moje iskustvo kaže – mnogo ređe nego što bi trebalo i to uglavnom zavisi od entuzijazma pojedinaca unutar škole. Škole se često pravdaju time da nemaju dovoljno vremena da se bave tim aspektom izgradnje tolerancije, iako njime treba da bude prožet svaki trenutak školskog života, a ne samo da postoje posebni časovi posvećeni toleranciji“, smatra Mihić.

Identitet bezgrešnih

U kontekstu izgradnje nacionalnih istorijskih narativa i njihove zastupljenosti u obrazovnom sistemu, Mihić navodi da etnički identitet nije nužno loša stvar, ali problem nastaje kada je on koncipiran na, kako kaže, prevelikom optimizmu o tome kako naša grupa izgleda.

„Ono što može biti problem sa bilo kojim socijalnim identitetom je ako on sadrži u sebi elemente koji nisu društveno poželjni ili koji jesu društveno poželjni u određenom društvu, ali se zasnivaju na negativnom poređenju sa pripadnicima drugih grupa. Slična je stvar sa etničkim identitetom koji se, pored rodnog i rasnog identiteta, prvi kreira i najduže se stvara, a samim tim je i jedan od najsnažnijih. Dakle, etnički identitet nije sam po sebi problematičan. On nam pomaže da razumemo svet oko nas, da razumemo kulturu kojoj pripadamo, jezik, tradiciju, religiju… Problem nastaje kada se deo etničkog identiteta zasniva na uverenju da je naša grupa bezgrešna“, objašnjava naš sagovornik.

Mihić dodaje da ova problematika upravo dolazi do izražaja kada govorimo o pitanju utvrđivanja odgovornosti za ratne zločine.

„Nijedna grupa, nijedna nacija, ne voli da prizna da je neko iz njihove nacije, a pogotovo ne u ime njihove etničke grupe, izvršio zločine. Međutim, moje duboko uverenje jeste da ne može da postoji snažan etnički identitet i da ga ne možemo preneti deci ako se ne suočimo i sa negativnim stranama naše prošlosti“, naglašava socijalni psiholog Vladimir Mihić.

On dodaje da se u Srbiji, čak ni u periodu od 2000. do 2012. godine, kada su se događala hapšenja ratnih zločinaca, ova tema nije obrađivala na pravi način, odnosno da se naši obrazovni sistemi ni tada ni danas nisu bavili suočavanjem sa prošlošću.

Zbog toga mi i danas, u 2021. godini, kada pričamo o presudi Ratku Mladiću za genocid u Srebrenici, i dalje diskutujemo o tome da li je Ratko Mladić heroj ili je ratni zločinac, iako imamo potvrđenu presudu jedne merodavne institucije o tome“, objašnjava Mihić.

Da raščistimo sami sa sobom

Filip Balunović rešenje vidi u promeni pristupa i načina na koji se tumači i prezentuje domaća istorija, dodajući da je zadatak svakog nastavnika ili profesora u osnovnoj ili srednjoj školi da kritički preispituje zvaničnu nacionalnu istoriju.

„U prošlosti su se događale neke stvari koje, po mom mišljenju, u obrazovnom sistemu treba predstaviti što je objektivnije moguće, uzimajući u obzir istorijske, političke i druge okolnosti. Istoriografijom se ne treba baviti na način na koji se danas bavimo, a to je pre svega njeno svođenje na nacionalnu istoriografiju“, smatra Balunović.

---

Pročitajte i: “Ja zamislim samo kako sam ja majka i kako je meni – tako je svakoj majci“

---

Vladimir Mihić kaže da je, pored kritičkog tumačenja sopstvene istorije, neophodno formirati neku vrstu zajedničke istorije.

„Dakle, da probamo da nađemo nešto što je minimum minimuma koji mogu da prihvate sve strane koje su bile učesnice ratova pre 30-ak godina, gde svaka strana treba da prihvati svoje zločine. A mi smo do sada uvek radili suprotno od toga – Srbi se bave zločinima koje su počinili Hrvati, Hrvati zločinima koje su radili Srbi, Bošnjaci zločinima koje su činili Hrvati i Srbi. Niko neće da se bavi svojim zločinima, a to treba da bude osnova. Pustite vi Hrvate da se bave Olujom, a Srbi treba da se bave Srebrenicom, Račkom i ostalim zločinima koje je neko počinio u naše ime. To je ono što mi treba najpre da raščistimo sami sa sobom“, zaključuje Mihić.

Koliko mladi iz drugih evropskih država uče o ratnim sukobima na prostoru Jugoslavije?

Paradoksalno, dok u regionu na relativno malom prostoru imamo više verzija tumačenja istih istorijskih događaja, u drugim evropskim državama o ovim događajima mladi ne saznaju mnogo tokom formalnog obrazovanja, navode naši sagovornici. Petoro studenata iz pet evropskih država sa kojima smo razgovarali u trenutku dok su boravili na Erasmus+ studentskoj razmeni u Zadru uglavnom se slažu da o istoriji Balkana nisu znali puno dok nisu došli na studije u Hrvatsku.

Mikolaj iz Poljske kaže da je, od kako je došao u Hrvatsku, stekao drugi pogled na regionalnu istoriju i to kako je ovdašnji ljudi doživljavaju.

„Pre Erasmusa, završio sam jedan kolegij o istoriji Hrvatske i uopšte Balkana. Ipak, pre mog studiranja, znao sam samo nešto o Domovinskom ratu i tome da je postojala Jugoslavija. Istoriju Balkana učili smo samo ako je bila u vezi sa događajima koji su povezani sa poljskom istorijom, i to uglavnom kada je reč o Prvom i Drugom svetskom ratu“, kaže Mikolaj.

Marijana iz Češke kaže da je o novijoj istoriji Balkana saznavala uglavnom zahvaljujući njenim prijateljima i prijateljicama iz Hrvatske i Srbije, dok su se na časovima istorije i geografije uglavnom doticali tema do Drugog svetskog rata.

„U kontekstu Prvog svetskog rata pominjali smo atentat na Franca Ferdinanda kao nešto što se dogodilo na Balkanu. Kada smo se bavili istorijom nakon Drugog svetskog rata, pominjali smo Jugoslaviju kao jednu od zemalja istočnog bloka. Odnosno, bavili smo se njome kroz poređenje državnog uređenja sa tadašnjom Čehoslovačkom“, objašnjava Marijana.

Horhe iz Španije priča da su časovi istorije u Španiji uglavnom fokusirani na špansku istoriju i istoriju država koje imaju bliske kulturne ili političke veze sa Španijom, i zbog toga je ostao uskraćen za znanje o drugim delovima Evrope.

„Na primer, znao sam da je Jugoslavija nekada postojala, ali nisam znao kako je došlo do razdvajanja država. Dolaskom u Hrvatsku saznao sam da je bilo konflikta na ovim prostorima i na taj način naučio nešto novo o jednom delu Evrope“, kaže on i dodaje da smatra da je važno da učimo i tuđu istoriju, a ne samo svoju.

„Mislim da monopol španske istorije koji imamo u Španiji zaista nije dobar za naše studije, jer je previše zatvoren i onda, tek kada odemo u inostranstvo, shvatimo koliko ne znamo o drugim državama“, zaključuje Horhe.  

Iana iz Moldavije kaže da se pre dolaska u Hrvatsku putem medija informisala o tamošnjem načinu života, istoriji i kulturi, kao i da je tokom svog srednjoškolskog obrazovanja ponešto naučila o istoriji bivše Jugoslavije.

„U srednjoj školi smo imali časove o istoriji Balkana. Sećam se da smo pominjali rat u Jugoslaviji 1990-ih na tim časovima, ali se nismo toliko detaljno bavili istorijom balkanskih zemalja“, kaže Iana.

Matijas iz Nemačke takođe kaže da o istoriji Balkana nije znao puno pre dolaska u Hrvatsku.

„Uglavnom smo se bavili nemačkom istorijom i, naravno, glavne teme su bili Prvi i Drugi svetski rat. S obzirom da je zapadna Evropa više povezana sa Nemačkom, učili smo i o Francuskoj, Španiji, pa i o Americi. O istočnoj Evropi pričalo se onda kada su neke teme bile povezane sa Nemačkom. Na primer, kada je Nemačka bila podeljena na Istočnu i Zapadnu ili tokom Hladnog rata. Kada je počeo konflikt SSSR-a sa Amerikom i mi smo počeli saznavati više o istočnoj Evropi u tom periodu, ali to i dalje nije bilo puno. Na primer, pominjali su se Tito i jugoslovenski socijalizam, ali se kasnijim ratnim sukobima nismo bavili, tako da nisam ni znao zbog čega su se dogodili. Zbog toga je zanimljivo doći u Hrvatsku i naučiti više o Balkanu“, priča Matijas.

Pežorativna predstava o Balkanu

Filip Balunović objašnjava da postoji više faktora zbog kojih se o događajima na Balkanu generalno ne govori puno u drugim državama Evrope.  

„Naš region je na periferiji Evrope. Mi ne spadamo u ’razvijenije’ zemlje i zbog toga su one na ovom društvenom, kulturnom nivou ignorantne spram onoga što se dešava, najpre mimo njihovih granica, a onda i mimo granica onoga što bi se, i u literaturi, a kamoli u političkom diskursu, moglo nazvati civilizovanom Evropom. Balkan često ima tu jednu orijentalnu konotaciju koja je čak i pežorativno upotrebljavana kako bi opisala različite stepene varvarstava. Način na koji se akademski obrađuje tema Balkana u zapadnoj Evropi je jedan neokolonijalni pristup ovom problemu. Pogled spolja na ovaj region je ili potpuno ignorantski, ili nadmen i paternalistički, u smislu: ’Mi ćemo vama reći šta vi treba da radite’“, kaže Balunović.

On dodaje i da je to čak manji deo problema od onoga što se radi na samom Balkanu, a to je autokolonijalizacija.

„Primer toga nalazimo kada se često zovu stručnjaci iz drugih zemalja da govore o različitim temama koje su u vezi sa našom zemljom. To ne radi niti jedna država koja drži do sebe. Možete li da zamislite Francusku koja zove nekog iz bivše Jugoslavije da govori o predsedničkim izborima u Francuskoj, kao što mi pozovemo Florijana Bibera da nam govori o tome kako treba da se promeni politička situacija?

Balunović ističe da se ovakav odnos drugih država prema Balkanu, ali i Balkana samog prema sebi, odslikava i na mlade ljude.

„Pritom ja ne želim da svaljujem krivicu na neke mlade ljude, ni ovde ni napolju, zbog načina na koji oni vide čitavu problematiku Balkana. Jednostavno, potrebno je napraviti jedan oštar radikalan zaokret, ali plašim se da to u skorijoj budućnosti neće biti moguće, izuzev na nivou individualnih propitivanja dominantnih narativa u našim zemljama“, zaključuje sagovornik Autonomije.

Irena Čučković, Nataša Ivaneža (Autonomija)