utorak, 6. jul 2021..

Predsednik Parlamenta Mađarske Laslo Kever posetio je Srbiju. Prilikom susreta sa predsednikom Vučićem naglašeno je da su odnosi između dveju zemalja na najvišem nivou u istoriji. Kever je izrazio svoju zahvalnost za sve što se u Srbiji radi u cilju unapređenja položaja mađarske nacionalne manjine. Kako stvari stoje u stvarnosti, potvrdiće – ili demantovati – rezultati popisa stanovništva koji je na redu ove godine. Svaka manjinska politika ima jedan vidljivi i jedan nevidljivi deo. Podaci ovogodišnjeg popisa pokazaće koji je deo u našem slučaju verodostojan. Kever je posetio i gradilište fudbalskog stadiona koji se podiže mađarskim novcima. Često sam slušao poslednjih godina razna umovanja o tome, koliko su sa stanovišta očuvanja nacionalnog identiteta važni fudbalski stadioni, ali ovoga puta bi me više obradovalo da je Kever posetio i mađarsku knjižaru u Bačkoj Topoli. Pre trideset godina tamo je postojala jedna impozantna mađarska knjižara, ali se uzalud raspitujem o njenoj sudbini, po zlim jezicim ona je zatvorena. Dakle, da je Kever izrazio želju da pored stadiona poseti i knjižaru, ne sumnjam da bi mađarski manjinski lideri za ovu priliku začas otvorili jednu bajkovitu prodavnicu mađarskih knjiga.

subota, 10. jul 2021.

Posle podne čitam pismo Duška Radosavljevića koji me obaveštava da je ovogodišnje Priznanje Saveza antifašista Vojvodine „Đorđe Subotić“ dodeljeno književniku Filipu Davidu. Zaslužio je, pomislih i odmah sam ga i nazvao telefonom da mu čestitam. Đorđa Subotića sam dobro poznavao, stanovao je blizu nas, često se šetao samotno, ponekad bismo zastali i porazgovarali. On je bio taj koji je poslednje tri decenije života posvetio antifašističkom pokretu. Čestitao sam, dakle Filipu, koji se očito obradovao ovom priznanju, i rekao da se više raduje ovom priznanju nego bilo kojoj književnoj nagradi. Mada među njima ima i najvećih nagrada, pored ostalih i NIN-ova nagrada za roman. Potom me je pitao kad dolazim u Beograd? Priznao sam da mi putovanja padaju sve teže – ne samo zbog pandemije. Trebalo bi da putujem i u Budimpeštu, da održim akademsku pristupnu besedu, ali se teško odlučujem. Možda najesen. I Filip se žali, teško mu pada čak i putovanje u Novi Sad. Razgovaramo potom o samoj nagradi, obojica se slažemo da je dobro to što uopšte i postoji. Pre četrdeset godina gledao bih na tu nagradu kao na neko zvanično priznanje, za koje možda ne bih ni znao. Sad je stvar obrnuta: nagradu ne dodeljuju zvanični državni organi ili institucije, nego kritički misleći intelektualci. Antifašizam je postao bolno i aktuelno pitanje. Bolno, zato što je aktuelno. Povodom antifašizma Filip David je citirao Mirka Kovača koji je rekao da smo mi poslednji dinosaurusi. I svedoci – dodao sam. Nažalost, sad već mogu da budem samo svedok, koji očajnički registruje šta se oko njega dešava. Imam osećaj da više nemam prava da aktivno utičem na događaje, to je sad već pravo i dužnost mlađih naraštaja, ako uopšte i osećaju nekakvu odgovornost. Bojim se da veliki deo novih generacija na fašizam gleda kao na neku saobraćajnu nesreću.

četvrtak, 15. jul 2021.

Noćas sam čitao Brehta i sad skoro već čitav dan razmišljam o tome zašto su ljubitelji poezije, te plemenite duše, tako suzdržani prema Brehtu. Zašto pada na njega senka sumnje da, zapravo, i nije pravi pesnik. Čini mi se da sam u jednoj njegovoj pesmi našao objašnjenje. „Kakvo je to doba, u kojem / govoriti o drveću skoro zločin. / Jer o tolikim gnusobama ćutiš, dok to činiš.“ Većina lirskih pesnika i prozaista-lepoduha s pravom je zgranuta. S kojim pravom ih pesnik poziva na odgovornost? Zašto ih optužuje kad pišu o čudesnom pejzažu, o velikim bolovima ličnog života, o proleću, o jeseni, o fantastičnim snovima, o ljubavi? Dao bih za pravo izvrsnim majstorima pera, naročito ako bi sa vremenom u kojem žive bilo sve u najvećem redu. Živimo u zlatnom dobu – kažu političari. U tom slučaju možemo da se opustimo, jer je moguće bez ikakve griže savesti pisati samosažaljivu liriku, prozu sazdanu od dirljivih i krhkih uspomena, ili, eventualno, raskošnim igrama reči i umerenom ironijom nadevene epigrame – o drveću. To je mnogo „književnije“ nego stati iza Brehtovih optužnica koje bi nas posadile na optuženičku klupu. Kakvu optuženičku klupu? Mi nismo ni za šta krivi, mi smo apolitični intelektualci, objašnjavaju lepodusi.

nedelja, 18. jul 2021.

Ministar za unutrašnje poslove Republike Srbije sinoć je na televiziji Pink izjavio da on „srpski svet“ zamišlja u jednom „političkom i državnom prostoru što se može ostvariti mirnim putem, bez i jednog ispaljenog metka. Ne zna kad će do toga doći, ali je siguran da će Srbi pre ili kasnije da se ujedine.

ponedeljak, 19. jul 2021.

Posle podne u neverici čitam vesti o aferi Pegasus, kako je nazvan softverski program za špijuniranje. Istraživački projekat 17 međunarodnih dnevnih listova i nedeljnika otkrio je da je i Mađarska deo skandala. Izraelski špijunski program je u stanju da uđe u pametne telefone, međutim, izraelski proizvođač kaže da se softver koji služi za otkrivanje kriminalaca i terorista prodaje isključivo državnim organima. Neke vlade su, međutim, prekršile granicu: stavile su pod prismotru Pegasusa, ili su pokušale da to učine, novinare, opozicione političare i poslovne ljude. Posle „pregleda“ nekoliko njihovih telefona dokazano je da su im uređaji hakovani. Viktor Orban je priznao da nema pojma o ovoj vrsti špijuniranja. Ministar za unutrašnje poslove Šandor Pinter je izjavio da „od 29. maja 2010. godine mađarske bezbednosne službe nisu primenjivale, niti primenjuju mere ileganih prisluškivanja i osmatranja.“ Političari vladajuće stranke odlučno tvrde da se ništa slično u Mađarskoj ne može dogoditi, iz prostog razloga što je Mađarska pravna država. Ministarka Judit Varga saopštila je da je prvih meseci ove godine, dakle, do 15. aprila bilo prisluškivano 499 osoba, ali legalno. Prošle godine je prisluškivano 1285 lica.

sreda, 21. jul 2010.

Posle podne čitam vest: „Brisel je poslednjih nedelja jednoznačno napao Mađarsku zbog zakona o zaštiti dece,“ izjavio je mađarski premijer Viktor Orban i dodao da će njegova vlada organizovati referendum o kontroverznom zakonu o zaštiti dece. Prepao sam se. Objavili rat Mađarskoj? Setio sam se onih dana koje sam provodio u čitaonici Matice srpske, gde sam za roman Dupla ekspozicija i, deset godina kasnije, za Neoplantu skupljao neophodan materijal.
Krajem tridesetih i početkom četrdesetih novine su bile pune vesti o objavama rata. „Nemačka objavila rat…“, „Mađarska objavila rat…“, „Nemačka je napala…“, Mađarska je napala…“ – dobro, u redu, reč je samo o metaforama, umirivao sam sebe, ali znam i to, da političke metafore ponekad mogu da budu vesnice zla.

četvrtak, 22. jul 2021.

Jutros se konačno razveselim. U Kanjiži je poznati fidesovski političar, Silard Nemet predao nameni „rvačku akademiju“ opremljenu u skladu sa zahtevima 21. veka, idealnu za fizičku i psihološku pripremu sportista, a u koju je mađarska vlada uložila milijardu i 273 miliona forinti. Silard Nemet je rekao da je akademija izgrađena u okviru programa „Na jednoj strunjači na jednom jeziku, zajedno za mađarsko rvanje.“

subota, 24. jul 2021.

Romanopisac Slobodan Tišma u intervjuu u današnjem broju novog dnevnog lista Nova govori šta se dešava u okolini zgrade u kojoj stanuje. U ulici Kraljevića Marka srušili su tri novosadske trščare, uspomenu na stari Novi Sad, a inače su bile zaštićene kao kulturno dobro, i na ovom mestu podigli takozvani „kompleks građevina“ nazvan Kraljevski park. Čini se da će se u ove luksuzne stanove useliti bogati ljudi koji voze crne džipove i prilično su agresivni – kaže Slobodan Tišma. Stanujem u istom kraju, i moja su iskustva slična. Vidim avetinjsko razaranje u ulici Kraljevića Marka, bilo je mučno i gledati kako uništavaju prošlost Novog Sada. I zaista su se bogati ljudi uselili u novoizgrađene luksuzne stanove. Od tada i sa trotoara krajnje oprezno stupam na zebru, jer sam više puta iskusio agresivnost vozača koji svojim džipovima naleću iz ulice Kraljevića Marka. Veruju da u svemu imaju apsolutnu prednost. Pre par dana na semaforu je bilo zeleno svetlo, i stigavši na sredinu kolovoza primetio sam da jedan džip juri prema meni. Pohitao sam, jer znam koliko je opasno zadržavati se na prelazu, bez obzira na to što je upaljena zelena lampa. Džip je kočio, zaustavio se na centimetar-dva ispred moje noge. Pokazao sam na zelenu lampu, na šta je vozač spustio prozor i dreknuo: „Pas d@ ti rokne m@ter!

Preveo Arpad Vicko