Vladimir Džamić je istoričar umetnosti-konzervator. Kao izvrstan poznavalac lokalnog graditeljskog nasleđa, Džamić u intervjuu za Magločistač kaže da je praksa investitorskog urbanizma, koja je prisutna u Subotici nešto više od dve decenije, danas poprimila zapanjujuće razmere, a posledice takvog pristupa urbanom planiranju tek će se osetiti u budućnosti, naročito na planu kvaliteta stanovanja.

Džamić za naš portal govori i o spornim gradskim odlukama vezano za rušenje pojedinih zaštićenih prizemnih kuća i izgradnji višespratnica na njihovom mestu, posledicama koje investitorski urbanizam ostavlja na “Gradsko jezgro Subotice” koje predstavlja nepokretno kulturno dobro od velikog značaja za Republiku Srbiju, te alternativnim rešenjima koje bi lokalna samouprava i nadležne zaštitarske ustanove mogle da primene u cilju očuvanja graditeljskog nasleđa kako u Subotici tako i na Paliću.

Vladimir Džamić je rođen 1975. godine u Čačku, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Studije na grupi za istoriju umetnosti pohađao je na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, na kom završava i doktorske studije kod prof. dr Branislava Tadića. Od 2005. je zaposlen u Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture u Beogradu, gde 2006. polaže stručni ispit i stiče zvanje istoričar umetnosti – konzervator. Član je Društva konzervatora Srbije od 2006. godine, nacionalnog komiteta ICOMOS-a za Srbiju od 2008, i predsedništva Društva prijatelja Svete Gore Atonske od decembra 2010. Sa porodicom živi u Subotici.

Šta je tzv. investitorski urbanizam i u kojoj meri je on zastupljen danas u Subotici?

Investitorski urbanizam je koncept, odnosno način uređivanja urbanih prostora koji najčešće omogućava sprovođenje materijalnih interesa investitora, a na štetu javnog interesa i realnih potreba građana. On nije zasnovan na ozbiljnim planovima i analizama koji podrazumevaju izgradnju stambenih objekata prema aktuelnim standardima humanog stanovanja – kako su se u našoj zemlji u periodu nakon Drugog svetskog rata gradila velika stambena naselja, poput npr. Prozivke. Upravo suprotno, investitorski urbanizam obično podrazumeva interpolaciju velikih stambeno-poslovnih objekata između manjih, uglavnom prizemnih zgrada i kuća u gradskim jezgrima. Osnovu za takvu gradnju najčešće predstavljaju planski dokumenti nižeg reda za određenu gradsku zonu koji usvaja gradska skupština ili dozvola izdata od strane gradske uprave za taj poseban objekat koji se gradi. Ta vrsta urbanizma zaživela je u Subotici pre otprilike nešto više od dve decenije i sada je poprimila zapanjujuće razmere, a metastaze se mogu primetiti u i delovima grada daleko od zaštićenog gradskog jezgra. Šta on znači u praksi: na mestu neke prizemne ili evenutualno dvospratne kuće koja se ruši, diže se višeetažna poslovno-stambena zgrada. Parcela se zauzima do krajnih granica, spratnost ide do mere dobijenih dozvola, pa i preko toga, a meri se najvišim objektom u čitavom bloku, zgrada se završava za Suboticu netipičnim povučenim spratom. Parking mesta se ili ne grade ili se svode na minimum. U parternoj etaži smešta se mega market ili drugi neki komercijali sadržaj. Tako se od parcele u gradskom jezgru na kojoj je živela jedna ili evenutualno nekoliko porodica naseljava sada dvadeset, trideset, sa trideset i više automobila (takav primer imamo u ulici Vase Stajića). Velike markete opslužuju veliki kamioni za dostavu robe, ispred zgrade često se mogu zateći palete sa robom, često i smeće koje ostavljaju za sobom (što možemo videti u ulici Petefi Šandora). Ovakvom gradnjom povećava se broj stanovnika u gradskom jezgru, pojačava se pritisak na inače krhku komunalnu infrstrukturu u centru grada i podiže nivo buke i zagađenja. Komšijama, koje generacijama žive u gradskom jezgru i koji nisu želeli da prodaju svoj dom, život se menja gotovo preko noći. Privatnost koju su imali nestaje, a zamenjuju ih buka, povećano zagađenje i problemi sa parakiranjem.

Kako se takva praksa urbanog planiranja odražava na istorijsko jezgro grada u smislu (ne)mogućnosti njegovog očuvanja?

Ovakvom izgradnjom ruši se balans koji je svaka urbana sredina, pa i subotička, stvarala vekovima. Razara se njena urbana stratigrafija uvođenjem objekata velikih gabarita koji nisu javni, niti imaju funkciju koja je od opšteg interesa – što bi jedino smelo biti dopušteno. Vredi napomenuti da gradsko jezgro pripada svim njenim građanima, jednako onima koji u njemu žive kao i onima nastanjenim na periferiji, ili žive u okolnim mestima, pa i posetiocima, odnosno turistima, za razliku od drugih gradskih naselja koji su od prevashodnog interesa samo svojih žitelja. Zbog toga stanovanje nije primarna funkcija gradskih jezgara, već pružanje različitih vrsta usluga u interesu svih građana, jer su u njemu smešteni najvažniji, administrativni, obrazovni, verski i kulturni objekti. Ovo je još izraženije kada su u pitanju istorijska urbana jezgra kakvo je “Gradsko jezgro Subotice” koje je još pre više od trideset godina proglašeno za prostorno kulturno-istorijsku celinu, odnosno utvrđeno za nepokretno kulturno dobro od velikog značaja za Republiku Srbiju. Ono obiluje istorijskim zgradama od kojih su najbrojnije one nastale u XIX veku, a dominiraju građevine u stilu Art Nouveau-a, zbog čega se naš grad s pravom naziva “grad secesije”. Jasno je da ovo investitorsko napastvovanje gradskog jezgra Subotice ne doprinosi očuvanju jedinstvenog duha grada iz više razloga. Prvo, ruši se istorijska hijerahija građevina koje svojom veličinom i lepotom svedoče o svojoj važnosti i izdvajaju se od drugih objekata (Gradska kuća, Sinagoga, katedrala/crkve, najamne palate i slični istorijske građevine), zatim estetika novoizgrađenih objekata nije ni na približnom nivou nasleđenih istorijskih građevina iako možemo prihvatiti činjenicu da verno izražava liberalno principe vremena u kome živimo (take money and run). Poslednje, ali ne i najmanje važno, ovakvim urbanističkim rešenjima ruši se krhka ravnoteža između broja stanovnika optimalnog za površinu, komunalnu opremljenost i broj građevina koje se nalaze u samom gradskom jezgru. Ovakva praksa urbanog planiranja je ujedno i veoma anahrona i daleko je od savremenih tokova. Nisam primetio da se, recimo, u lokalna urbanistička rešenja ugrađuju ciljevi iz agende Ujedinjenih nacija za održivi razvoj 2030. ili preporuke Svetske zdravstvene ogranizacije o veličini zelenih površina po glavi stanovnika u urbanim prostorima (minimalno 9m2, a optimalano 50m2). Potpuno je očigledno da gradskom jezgru Subotice mnogo više nedostaju zelene površine i drveće, nego nove masivne građevine predviđene za stanovanje.

Zašto je imperativ da se istorijsko jezgro grada sačuva?

Svaki čovek neponovljiva je ličnost koja ima jedinstven karakter i duh specifičan samo za njega samog. Slično je i sa gradovima – što su originalniji i lepši, to su osobeniji i ne liče ni na jedan drugi. Subotica je upravo takva, originalna i neuporediva sa gradovima slične veličine i podneblja. Njene prelepe i neobične građevine poput Gradske kuće, Sinagoge, Rajh plate ili palate Putnik, zgrada Gimnazije, Biblioteke i dr, zatim njen karakter uspavane, a istovremeno dinamične i gospodstvene varoši, njen ravničarski šarm i neponovljiva vrcavost u neraskidivom su jedinstvu sa njenim ulicama, građevinama i trgovima. Ima li tome bolje potvrde od naših, sada sugrađana Martina i Gwen, koji obnavljaju kuću u Ulici braće Radić i koji su putujući Evropom odlučili da sidro zabace baš, u možda najlepšoj, subotičkoj ulici? Novoizgrađene, estetski ne previše vredne građevine, predstavljaju žive rane na licu našeg lepog grada. Ako dopustimo da ih se izgradi previše, šta će izdvajati naš grad u odnosu na druge? Po čemu ćemo se razlikovati i šta će nas izdvajati iz bezličnosti, koja je i za čoveka najopasnija osobina? Te nove građevine, ni po čemu nisu osobene i ne mogu pobuditi ničija osećanja, a njihovim smeštanjem u ambijent istorijskog jezgra grada njihova osrednjost postaje još očiglednija.

U toku je proces izrade Plana generalne regulacije za zonu banjskog turizma “Palić”, koji je već stavljen na rani javni uvid. Taj plan između ostalog obuhvata i prostorno kulturno-istorijsku celinu “Jezgro Palića” koja od 1993. godine ima status spomenika kulture. Da li je, prema Vašim saznanjima, potencijalno ugrožena sada i ova celina?

Palić i njegovo jezero predstavljaju predeo koji je sačuvao svoju autentičnost upravo iz razloga jer nije pretrpeo veliko urbanističko preuređenje. U svojoj biti još uvek predstavlja mesto kakvim su ga zamislili njegovi tvorci, veličanstveni graditelji Komor i Jakab pre više od jednog veka. Istina, u okviru zaštićene prostorno kulturno-istoprijske celine izgrađen je (pardon, započeta je i još uvek traje izgradnja) Aqua park-a, ali zahvaljujući stoletnom drveću u zaleđu Muškog štranda on se ne može sagledati iz centralnog dela parka, pa je šteta donekle umanjena. Ako ovaj budući plan generalne regulacije bude nagovestio, čak i između redova, neku naznaku masovnog turizma i velikih hotelskih kompleksa, to bi narušilo jedinstveni karakter Palića koji je on sačuvao do naših dana. On bi tada postao omiljena destinacija nekih turista, možda i sa drugog kraja sveta, ali bi prestao da bude poseban prostor svojih sugrađana kojima predstavlja jedno sasvim naročito mesto.

Šta bi lokalna samouprava trebalo da čini tj. kakav pristup bi trebalo da zauzme kada je u pitanju zaštita graditeljskog nasleđa u Subotici i na Paliću, a da priču o očuvanju secesijskog nasleđa ne bi uporno demantovala praksa?

Očuvanje kulturnog nasleđa je veoma napredna nauka i, što je najvažnije, u XXI veku svima dostupna. Principi zaštite urbanih gradskih jezgara opšte su poznati i nije ih uopšte teško primeniti, ako nam je očuvanje graditeljskog nasleđa primarni cilj. Ti principi su veoma jednostavni i efikasni. U urbanim istorijskim gradskim jezgrima ne dozvoljava se olako rušenje objekata ukoliko to baš nije neophodno ili je objekat do te mere devastiran da se više ne može obnoviti. Ukoliko se to i dogodi ili dozvoli, ne može se graditi objakat većih gabarita ili spratnosti od onoga koji je srušen. Tako se čuva istorijska matrica i ambijent, ako već pojedinačni objekat nije mogao. Ovo je sveto pravilo očuvanja urbanog graditeljskog nasleđa. Od njega se može odsupiti samo u javnom interesu, ako je neophodno izgraditi neki objekat ili obezbediti prostor sa funkcijom koja mora biti u službi građana. Postoje i drugi postulati koje je vrlo lako i jednostavno primeniti, poput zabrane spajanja parcela i funkcionalnog spajanja objekata na susednim parcelama. Time se ne zalazi u prava vlasnika sa jedne, a demotivišu se investitori da kupuju zemljište u gradskim jezgrima sa druge strane. Gradovi koji su uspešno sačuvali svoju istorijsku lepotu koju su sticali vekovima učinili su to tako što su bili veoma blagi prema svojim sugrađanima koji su stare građevine održavali, a veoma strogi prema onima koji su hteli da ih ruše i grade nove. Argmunet koji se može često čuti da bi se takvom politikom sprečavao razvoj grada apsolutno nije utemeljen na činjenicama. Pogotovo ne u gradu u kome polovina ulica nije pokrivena kanalizacionom mrežom, trećina nema gradsku vodu i u kome se zimi gušimo od vazduha zatrovanog izduvnim gasovima i dimom iz individualnih ložišta na ugalj i drva. A građevinskog zemljišta na kome bi se grad mogao razvijati, a investitori graditi nova stambena naselja po savremenim i humanim principima ima na pretek. Dakle, kao i u drugim oblastima, izlaz se krije u znanju, praćenju savremenih praksi i stručnom usavršavanju, iz koji će onda proisteći kreativna rešenja za ovaj problem.

Pojedini delovi grada trenutno izgledaju kao ratne zone: u nizu porodičnih kuća samo preko noći niču gradilišta za višespratnice, što sve ukupno odaje utisak haotičnosti. Gde će nas to odvesti?

Da, ta praksa se iz centralne gradske zone prenosi na periferne delove grada i primeri se mogu naći gotovo na svakom koraku. Ponekad se u savim malim i uzanim ulicama grade objekti višeporodičnog stanovanja, velike spratnosti i kvadarature. Ne znam da li oni koji izdaju dozvole za takve građevine razmišljaju kako je ljudima koji će izgubiti svoju privatnost i mogućnost da vode način života na koji su navikli, kada im preko noći iznikne dvadeset prozora sa pogledom u njihovo dvorište. Da li su ti ljudi manje vredni i imaju manja prava od nekih drugih, to je posebno pitanje. U svakom slučaju, ta ružna praksa danas je svepirsutna i doneće mnoge probleme koji će u budućnosti biti sve izraženiji. Slaba komunalna infrastruktura biće opterećena preko svojih granica, nivo buke i zagađenja će biti povećan, a svima će biti smanjen kvalitet stanovanja. Uz to treba uzeti u obzir i klimatske promene koje nam donose sve češće oluje i obilne padavine, temparaturne oscilacije i uopše nestabilne vremenske prilike, koji mogu pojačati itekako negativan uticaj na naselja u kojima se princip stanovanja u dvorišnim kućama kombinuje sa višeporodičnim stanovanjem u stambenim zgradama. Pre ili kasnije ovaj urbanistički nered, stići će na naplatu.

Mnogi pojedinačni objekti koji imaju vrednost propadaju zbog neodržavanja, zbog komplikovane vlasničke strukture, ili jednostavno jer njihovi vlasnici nemaju dovoljno sredstava da obnove fasade svojih zaštićenih kuća. Šta je rešenje ovog problema?

Ovakvi slučajevi nisu specifični samo za Suboticu, oni su uobičajeni za mnoge gradove koji imaju veliki broj istorijskih građevina. Postoje različiti modeli za rešavanje dotrajalosti i lošeg izgleda, a svi oni podrezumevaju kreativnost i umešnost lokalne samouprave koja bi ozbiljno morala da se pozabavi ovim kompleksnim problemom. Jasno je da u najvećem broju slučajeva građani nemaju dovoljno sredstava za kvalitetno održavanje ovakvih objekata, a to je naročito uočljivo na objektima gde postoji više vlasnika (dobar primer nedopustivo lošeg izgleda jedne veoma važne istorijske građevine je Lehnerova palata u parku Ferenca Rajhla). Rumunski grad Oradea, koji sa Suboticom ima puno sličnosti, između ostalog jer ima puno secesijskih građevina i što su značajan trag u njemu ostavili greditelji subotičke Sinagoge i Gradske kuće, pomenute arhitekte Marcel Komor i Deže Jakab, rešio je problem na sledeći način. Suočen sa neadakvatnim održavanjem većine istorijskih građevina u gradskom jezgru, lokalna samouprava odlučila je da vlasnicima stanova u ovim građevinama neprimerenog izgleda svake godine duplira iznos koji plaćaju na ime poreza na imovinu. Istovremeno, obezbedila je svim vlasnicima beskamatne kredite za renoviranje, bez sopstvenog učešća. Součeni sa porezima koji su se progresivno povećavali, vlasnici su ili prodavali svoje nepokretnosti ili se odlučili za renoviranje. Zanimljivo je da su se vlasnici najčešće odlučivali za ozbiljnu rehabilitacije svojih građevina, a ne samo za popravku fasada, čime su značajno poboljšali kvalitet svojih stanova. Na kraju je rezultat impozantan, građevine su obnovljene i očuvane, kvalitet života u gradskom jezgru je unapređen, a lokalna samoprava nije trošila budžetski novac za popravke, već je samo imala trošak kreditiranje čitavog poduhvata koji će joj se dugoročno višestruko isplatiti. Iako je položaj Oradee neuporediv sa Suboticom (nalazi se van važnih putnih pravaca, daleko od autoputa i većih rumunskih gradova) ona beleži pouzdan i održiv rast turističkih aktivnosti, tačno od trenutka kada su na ovaj način obnovili najveći broj oronulih građevina u gradu. Moglo bi se naći još sličnih primera, posebno u mestima koja, kao i Subotica, pripadaju Evropskoj mreži gradova Secesije poput Nansija, Ljubljane ili Rige. Rešenje ovog problema krije se u kreativnosti.

U lancu donošenja odluka o pravcima razvoja grada postoji nekoliko karika: nosioci vlasti tj. političari, privatni investitori, i struka. Koja od tih karika je najslabija?

Najslabija karika je uvek nedostatak znanja. Kada odluku donosi osoba (ili više njih) siromašna u znaju, nije bitno na kojoj poziciji se nalazi, male su šanse da će ta odluka biti ispravna. U uređenim i po pravilu razvijenim zemljama postoje i političke stranke i političari, ali na pozicijama na kojima se donose važne odluke bitne za neki segment društva ili društvo u celini, gotovo nikada se neće naći osoba koja tom položaju nije dorasla, odnosno koja nema odgovarajući moralni, intelektualni i lični integritet, odgovarajući za tu poziciju. Tako se čuva kredibilitet institucija, koje su za društvo mnogo značajnije od političkih stranaka. Dakle, jasno je, kod nas ima puno slabih karika. Kad karike počnu da popuštaju, tada na scenu moraju stupiti građani. U slučaju zaštite kulturnog nasleđa mogli smo to da vidimo na primeru propalog nacrta Plana detaljne regulacije za zonu II Gradskog jezgra Subotice. Građani su preuzeli ingerencije institucija i nisu dozvolili rušenje gotovo polovine građevina u najužem gradskogom jezgru. Istina, protiv nacrta tog plana ustale su i neke ustanove i neke institucije koje još uvek odolevaju pritisku da postanu najslabija karika.

Međuopštinski zavod za zaštitu spomenika kulture u Subotici, koji je zadužen da zaštitu graditeljskog nasleđa, poslednjih godina malo-malo, pa daje suglasnost za rušenje objekata koji imaju spomeničku vrednost. Takođe, prilikom povlačenja iz procedure usvajanja PDR-a za centar grada Subotice – Zonu II, Komisija za planove je glavnu odgovornost za takav ishod prebacila upravo na MZZSK. Kako komentarišete tu činjenicu?

U ovom pitanju skrivena je konstatacija. Da bi stvar bila jasna, zavodi za zaštitu spomenika kulture postoje da bi štitili javni interes u sferi zaštite kulturnog nasleđa. To pravo dato im je zakonom i oni u tom smislu uživaju punu autonomiju. Uz to, finasiraju se iz budžeta, što znači da za svoj rad (i odluke koje donose), odgovaraju građanima. Ne može se utvrditi postojanje javnog interesa u dozvoli da se sruše tri kuće u Ulici braće Radić (od čega dve od posebne vrednosti i jedne secesijske), da bi se na njihovom mestu dozvolila izgradnja četvoropsratnice. A sve to protivno odluci Vlade Srbije koja je celu ulicu (i sve objekte u njoj) zaštitila svega tri meseca ranije. Ministarstvo kulture Republike Srbije jasno je utvrdilo propuste u ovom slučaju i zahtevalo da se određene stvari isprave. Pre svega, zahtevalo je da se izmene Plana detaljne regulacije koje su omogućile ovu izgradnju i koje je Skupština grada Subotice usvojila u oktobru 2019. godine stave van snage. Na žalost, to se još nije dogodilo, pa se ne bih iznenadio još nekom rušenju, odnosno zidanju u Ulici braće Radić. Sa druge strane, nije neočekivano da je institucija koja je dozvolila rušenje u Ulici braće Radić dozvolila isto i na drugim lokacijama u gradu. Rukovođeni samo njima poznatim principima, na isti način su propisali i mere zaštite za Zonu II Gradskog jezgra Subotice. Ipak, odlukom gradske Komisije za planove usvajanje tog plana je zaustvljeno, a mere su vraćene na ponovnu izradu. Meni se čini da je upravo neusvajanje plana za Zonu II pokazalo da se konačno uspostavila kritična masa, potrebna da se ova praksa devastacije istorijskih i kulturnih vrednosti Gradskog jezgra Subotice jednom zauvek zaustavi. Jednostavno, dalja gradnja u centru grada dovela bi do štete koja više neće biti popravljiva, a negativni efekti će izazvati saobraćajni, urbanistički i infrastrukturni haos, koji već sada pokazuje svoje ružno lice.

Na čelu ove ustanove je došlo nedavno do personalnih promena. Da li očekujete da se izborom novog direktora nešto promeni u radu Međuopštinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture?

Svakome treba pružiti šansu da pokaže šta zna i ume, tako da je još uvek rano za komentarisanje da li je ta promena suštinska ili samo personalna. Ako dizalice, betonjerke i teške građivenske mašine u gradskom jezgru utihnu, moći ćemo i sami da zaključimo. Iako živimo u društvu koje čoveku ne daje puno razloga da se previše nada dobrom, u ovom posebnom slučaju sam ipak optimističan.

(Magločistač)