Neprijateljski i ratnički diskurs, koji je dominantan u našem društvenom miljeu, predstavlja glavnu smetnju u razvoju modernijeg i pravednijeg društva, kao i efikasnije države. Ukoliko želimo stvarno nešto da promenimo onda treba da uvedemo pacifističko-defetistički diskurs koji bi podrazumevo „de-rat-izaciju“ Srbije, to jest preboljevanje svih istorijsko-ratničkih poraza od kojih se nacion još nije oporavio, kao i demitologizaciju „velikih“ bitaka.

Nema države bez nekog osnivačkog mita i on predstavlja simboličku osnovu u njenom nastanku, ali te „velike priče“ jesu nešto što se mora prevazići ili ostajemo, kao na primer Srbija, zarobljeni u svojim mitomanskim snovima. No, ovaj de-rat-izacijski diskurs nam neće doći preko noći i osloboditi nas naci-mitomanije, ali negde moramo početi kako bismo budućim generacijama dali bazu koju će oni nadograđivati u jednom boljem i pravednijem društvu. Potrebno je dugo i strpljivo raditi na ovom diskursu jer on se teško probija kroz buku&bes standardnih poziva na ratovanje i oslobađanje od vekovnih neprijatelja – koje uglavnom upućuju političari, kao i drugi (razni) zastupnici nacionalnih interesa.

U poslednjih trideset godina pozivanje na rat i odbranu „srpskih teritorija“ ili kako se danas to kaže – srpskog sveta, postalo je uobičajeno (i to ne samo u Srbiji, već i u nekim drugim zemljama „regiona“, ali ovde su stvari dovedene do paroksizma) i niko se i ne čudi kada neki „narodni tribun“ zakuka nad sudbinom srpskog naroda i odlučno pozove na konačni obračun sa neprijateljima. Nikola Pašić je svojevremeno, ukoliko bi ga pritisnuli zbog nekih loših odluka ili pak pronevera državnih para – na primer – voleo da kaže kako nije vreme da se Skupština bavi tričarijama „već nam valja braniti Kosovo ravno“. Nakon toga više se niko ne bi usuđivao govoriti o „prizemnim&običnim“ problemima već bi svi jednoglasno i jednoobrazno upali u nacional-mitološki trans od kojeg se silazilo sa uma „u svetao dan“. Niko to bolje nije predstavio od Domanovića u njegovim sjajnim satirama, a „Marko Kraljević po drugi put među Srbima“ nam govori upravo u ovom kosovsko-mitskom političarenju…

Ukoliko neki političar, pa makar to bio i A.Vulin, pozove u odbranu „srpskog sveta“ i još svoj poziv argumentuje i „pojača“ dekapitiranim telima, onda se svi razumni razlozi razilaze kao oblaci na vetru, a jedino što preostaje jeste mržnja prema arhi-nepriajteljima sa kojima se treba konačno i zauvek razračunati. Koliko nam je ovaj ratničko-huškački manir doneo nesreće – zna svako ko je živeo svesnim životom u poslednjih trideset godina, ali se svejedno ne odustaje, naročito kada je vlast u pitanju, od ratničke retorike&ikonografije. Ukoliko se pojavi potreba za zazivanjem ratničkog duha, vlast tu ne bira sredstava, a bogami ni resurse, pa se angažuju svi „stubovi“ društva&države kako bi se ratna propaganda podigla na što viši nivo. Usamljeni glasovi koji pozivaju na razum i mir, bivaju proglašeni „izdajnicima“ i otpadnicima srpskog roda…

Sećam se kako je AV, još dok je bio ministar za informisanje u vladi Slobodona Miloševića, „uveo“ defetizam kao najomraženiju srBsku reč; koga je dotični proglasio defetistom taj je postajao gori i od izdajnika jer ovaj otvoreno mrzi svoju zemlju dok je defetista čeljade koje se krije i iznutra podriva naše nacionalne interese. Defetista je bio te 1999. u AV-ovskim ustima isto što ime Zorana Đinđića u radikalskom ratu protiv DOS-manlija (kako su zvali vlast posle pada S. Miloševića). Ili danas, možda, Đilas od čijeg samo ime-pomena danas u amok padaju svi naci-pravaši.

No, ipak ne mora da znači da se ratnim huškanjem želi izazvati stvarni rat i fizički sukob sa odabranim neprijateljem. Pokretanje ratničkog duha često znači pucanje ćorcima, pogotovo kada ova mobilizacija potekne od (bivšeg) ministra vojnog A. Vulina…

Korištenje ratničko-agresivnog vokabulara, na našim lokalno-balkanskim prostorima, koristi se i za kreiranje fame o neprijateljima kako bi se na sub-racionalnom ili podsvesnom nivou otposlala neka subliminalna poruka, kao što su u Vulinovom slučaju slike dekapitirana tela upućena neposlušnim navijačima i svima onima koji bi da „navijaju“ za belivukovsku mafiju.

Isti ili vrlo sličan scenario događa se već decenijama što je samo dokaz da i isti zločinačko-kriminalni umovi ovde vode politiku, tako da nije teško upratiti njihov trag, štaviše, oni se i ne trude mnogo da sakriju svoju umešanost u te strašne rabote i sve zavisi od njihove lične procene i trenutnih interesa. Evo, na primer, kada predsednica REM-a Olivera Zekić, na opravdane upite javnosti zašto se dozvoljava Vulinovo medijsko iživljavanje nad građanima, kojima je on razotkrio “detalje” zločina prikazujući dekapitirano telo, dotična predsednica odgovara da se radi o slikama “edukativnog” karaktera – da li to onda znači da se uvodi “normalizacija” prikazivanja obezglavljenih tela kao edukativna opomena svima, naročito mladim ljudima, da ne treba da se bave kriminalom? Kako je na ovu edukativnu poruku reagovala majka mladića čije je obezglavljeno telo prikazano na televiziji? Kako je bilo majci da posle dve godine neizvesnosti i potrage za svojim izgubljenim sinom, ponovo sve proživljava gledajući njegovo dekapilirano telo i slušajući nebuloze ministra vojnog? 

Normalizacija ratno-krvavog diskursa i patološka neljudskost jesu poruke koje su nam uputili ministar vojni i predsednica REM-a, ali nisu oni usamljeni slučajevi, a bogami ni incidentno-ekstremni ispad. Oni su deo višegodišnjeg i sistmatskog privikavanja javnosti na najgnusnije zločine i kriminalne radnje kako bi se to prihvatilo ili zapatilo u javnosti kao nešto “sasvim normalno i legitimno”.  Zato je proces de-rat-izacije i pacifikacije, a bogami i defetizacije, potreban “na brdovitom Balkanu” ma šta vam pričali dežurni srBski prodavci jeftinih mitova i nacional-rijaliti legendi.

(Autonomija)