Može li filmska traka ublažiti nacionalističke strasti, možemo li filmom doći do pomirenja, kakav je odnos mladih umetnika prema ratu za čije vreme nisu bili rođeni? O svemu ovome razgovarali smo sa mladim dramskim piscem iz Srbije Filipom Grujićem i doktorom filmologije i filmskim kritičarem iz Bosne i Hercegovine, Sanjinom Pejkovićem.

Bosanskohercegovačke, srpske i hrvatske kinematografije prepune su filmova koji govore o ratovima na prostorima bivše Jugoslavije, a neki od njih snimani su i tokom ratnih dejstava. Prema nekim podacima, više od tri stotine igranih i dokumentarnih filmova bavi se raspadom SFRJ.

Neki od njih opisuju tu, navodno nepromenjivu, balkansku sudbinu (Bure baruta), neki igraju na neraščišćenim istorijsko-nacionalnim dugovima (Podzemlje), dok neki na komičan način ono što se u ratu dogodilo objašnjavaju ludačkim balkanskim temperamentnom (Gori vatra, Turneja).

Filmovi predrasuda i filmovi normalizacije

Sanjin Pejković ocenjuje da su filmovi pravljeni za vreme rata imali zadatak da prikažu ono što se zaista dešava u svakodnevici ratnih razaranja.

„Filmovi pravljeni devedesetih su filmovi koji su najviše dokumentovali i prikazali ono što se u stvari dešavalo u jednoj svakodnevici rata. To znači da nije bilo nekog narativa, bili su filmovi o tome kako ljudi preživljavaju sve one stvari koje su ih snašle“, kaže Pejković.

On ipak napominje da su neki od tih filmova, poput Kusturičinog Podzemlja ili filma Lepa sela lepo gore Srđana Dragojevića problematično portretirali uzroke rata, te da u njima nema supstancijalnog objašnjenja za ono što se događalo.  

„Problematični su zato što su ipak dali jedan dosta stereotipni prikaz toga šta je to od čega se sastoji konflikt na Balkanu. Na platnu, ljudi iz ovog regiona prikazani su užasno stereotipno, kao ljudi koji i ne znaju razloge zašto ratuju. Ta slika je na neki način prikaz onoga kako se na Balkance gleda, naročito u zapadnoj kinematografiji. To su ljudi divljaci, koji ne znaju razloge a ratuju svakih 50 godina“, kaže Pejković.

On ipak ocenjuje da se filmovi snimljeni nakon dvehiljaditih na temu rata, izuzetno razlikuju od onih koji su nastajali u deceniji kada se rat događao.

Pejković napominje da je takav razvoj filma ipak bio usko vezan za političke promene u državama regiona.

„Ono što se dešava 2000-ih usko je vezano za političke promene, toga se mora biti svestan. Tada imamo nove vlasti i u Hrvatskoj, i u Srbiji nakon pada Miloševića. Tada dolazi do preokreta u narativima filmova. Ono što filmski kritičar i teoretičar Jurica Pavičić zove normalizacijom. Nastaju filmovi normalizacije“, objašnjava naš sagovornik.

U te filmove Pejković svrstava filmove „Apsolutnih 100“, „Armin“, „Grbavica“, koji, kako kaže, pokušavaju da nijansiraju recentnu ratnu prošlost.  

Kad politika pojede film

Da ćemo se za istinu i narative boriti ponovo kroz film (p)ostaje jasno pojavljivanjem dva filma – Dara iz Jasenovca i Quo vadis, Aida?. Iako im je tematika potpuno različita, s obzirom da govore o dve odvojene tragedije života naroda Balkana na zajedničkom prostoru, (po ko zna koji put) izokrenuto je u nešto drugo – „vi nama Aidu, mi vama Daru“.

Prema rečima pisca Filipa Grujića, „Quo vadis, Aida“ jedan je dobro skrojen i uspešan film, za koji društvo mora da bude spremno.

„Jedini problem sa tim filmom jeste to što je politika posle pojela ono što se događa unutar filma. Na neki način mora da se radi na tome da društvo bude spremno da to gleda, ali to je jako teško kada su ljudi jako ostrašćeni“, kaže Grujić.

Filip je, kako navodi, posleratno dete, odrastao u zemlji koja nije bila okupirana.

„Meni je lako da govorim šta bi trebalo a šta ne bi trebalo, ali mislim da je teško da se nekako bude objektivan dok god su ljudi koji su učestvovali u tom ratu i dalje postoje i dalje su na taj način odgajali svoju decu“, smatra Grujić.

On naglašava da se o Srebrenici u Srbiji ne govori previše, ali se i ne preuzima odgovornost koja bi morala da se prihvati.

Sanjin Pejković pravi razliku između filmova koji su „festivalski“ i onih koji su direktno finansirani iz državne kase.

„Bitno je da imamo na umu da je veliki broj filmova sa tematikom rata bio namenjen za prikazivanje na festivalima, što znači i da deo novca dolazi izvan. To ipak znači da postoji nekakva intervencija u narativu, te da ti filmovi nisu previše zamršeni i nose sasvim drugu konotaciju, nego li filmovi i serije koje se prave od državnih para. Kod ovih drugih, postoji značajno drugačiji pogled na bližu istoriju“, kaže Sanjin.

On objašnjava da se u Bosni i Hercegovini premalo pravi igranih filmova na ovu temu, te da su očekivanja od autora koji ih rade često velika, dodajući da zbog toga svaki igrani film koji se bavi konfliktom dobija često kritike.

„Ratne teme ostavljamo ljudima koji su u ratu učestvovali“

Filip Grujić smatra da film danas ne može da bude faktor pomirenja, iako je možda to mogao biti ranije.

„Film je izgubio tu moć, pogotovo u vreme interneta i brojnih drugih kanala komunikacije. Mislim da on nije više važan kao što je to bio ranije. Neki kažu da se treba suočavati sa prošlošću, neki su stava da ne treba jer to samo stvara prostor za nove razdore. Na kraju krajeva, pokazalo se da se na kraju sve svede na neko prebrojavanje – ko je gde, šta i koliko radio. To je loša stvar“, smatra Grujić.

On ipak kaže da ratna prošlost ne okupira umetnike njegove generacije.

„Mislim da ratne teme ostavljamo ljudima koji su u ratu učestvovali. Mladi u Srbiji imaju druge probleme kojima se mi umetnici bavimo, jer postoji previše čudnih stvari koje našu generaciju lome. Mislim da smo u teškom vremenu dosade u kom pokušavamo da pronađemo smisao. Mislim da je na primer moja generacija ona koja se možda najviše od svih prethodnih plaši smrti, jer više nemamo u mnogo šta da verujemo. Trenutno je prisutna neka vrsta izgubljenosti u kojoj se svi postojeći sistemi, sve ono u šta su neke prethodne generacije mogle bezuslovno da veruju, mrtvo slovo na papiru“, zaključuje Grujić.

Sofija Popović, Jasmina Horić (Autonomija)

Istina je: ima nas! Klikni i podrži slobodno novinarstvo!

Članak je napisan uz podršku Regionalne kancelarije za saradnju mladih (RYCO) i Evropske unije (EU). Njegov sadržaj je isključivo odgovornost Nezavisnog društva novinara Vojvodine i partnerske organizacije Zaboravljena djeca rata i ni na koji način ne reflektuje stavove RYCO-a i/ili EU“.