Već nam se prigovara da nam je ministar Dačić opsesija u našim zapisima – mi samo nudimo neko moguće tumačenje.

Sve te rasprave o tome šta je ministar I. Dačić kazao negde u Vašingtonu, nama se čine suvišnim, jer je ministar bio jasan. Podigla se dževa u beogradskim tabloidima o jelovniku na molitvenom doručku kod Obame – baš koješta! Za vreme molitve se ne razmišlja o jelu i piću, jer to su banalne stvari ovozemaljske. Ni o politici naravno, ali je ministar u predahu od molitve progovorio i o politici, i to s naglaskom na geopolitičkim tangentama srpskim – svakako i ruskim. Tu se ima šta reći, jer – tu je ministar u pravu – SAD su najveća zemlja sveta, a Srbija najveća na Balkanu. A tek Kosovo naše raspeto, i tako dalje.

Tema je svakako ozbiljna i ministar je razgovarao sa zvaničnicima o svemu, a da li je došao i do državnog sekretara za Nacionalnu bezbednost SAD, još ne znamo, ali ono što znamo nije nezanimljivo: šta će biti, kazao je ministar, ako Rusi razmeste raketne štitove u Srbiji – jer u Srbiji blizu polovina žitelja neće u EU – i šta će onda činiti Amerikanci koji toga nisu svesni u ovom momentu? Upozorio je Dačić veliku silu šta ih čeka i na svoj način zapretio puškom u ruskim rukama. Odnosno, raketama. Nama nije do šale, ali – s obzirom na situaciju u svetu, a posebno na situaciju u Srbiji pred đurđevdanske izbore, nije zgodno i o svemu bi trebalo trezvenije prosuditi. Ti Dačićevi razgovori u Americi i nisu ozbiljno nešto – s tim se mogu zbijati šale – no, prilike u Srbiji je dobro prikazao, jer zaista stvari tako i stoje u našoj zemlji – u političkom smislu naročito: doista polovina ljudi neće u EU, a uz njih su dosta moćne strukture i činioci koji imaju političku težinu. To je ona dimenzija koju komentatori nisu uzeli ozbiljno – zabavljeni komičnom stranom posete Dačićeve Americi.

Nisu uostalom ovde bitni SAD bukvalno, već Dačićevo obraćanje nama u Srbiji uoči izbora – da vidimo na koju ćemo stranu.

Od takozvanih oktobarskih promena – petog oktobra 2000. godine – i obaranja Miloševića i sloma njegove ratne politike minulo je više od deset godina. Imao je diktator vojsku četvrtu po snazi i vojnoj ubojitosti u Evropi i sa njim nije bilo lako. O policiji da ne govorimo i o narodu koji je slepo išao sa njim. Balkan je zavio u crno, a Srbiju je srozao kao niko pre njega. Kako je vreme od tada odmicalo reč “promene” – korišćena na početku – sve se ređe čuje. Neumesno je govoriti o promenama – strukture moći su ostale na svom mestu, a moćnici iz njegove SPS su još uvek tu. Nije ni ministar Dačić nepoznata osoba u toj balkanskoj “story”. Ni Rusi kojima se diktator nadao. Vraćamo se nekud i ovo se sada ponovo usložnjava. Priča o legendarnom kopitu kozačkih konja koji će piti vodu na Moravi i Morači se još priča – neki ljudi pominju neutralnost, ali neutralnost ne mogu da zamisle bez Rusa, dok bez Amerikanaca nekako mogu.

I samo u tom smislu ova pretnja upućena SAD je pretnja koja i nas baca u brigu, jer neutralnost je bez stranih trupa…

Priča koju analiziramo ima više slojeva i značenja i analitičar bi morao sve da ih uzme u obzir. O Rusiji se kod nas nekako uopšteno i naglašeno politički razmišlja. U pravu je ambasador A. V. Konuzin, koji opominje da se u Srbiji ruski jezik bezmalo ne zna, jer ovde svako Srpče koje nauči stotinak reči engleskog misli da mu drugo ništa ne treba. Jezik Čehova i Tolstoja je nekako potcenjen, a za poznavanje Rusije on je neophodan. To je ambasador kazao primajući orden sv. Save prvog stepena za humanitarne zasluge, ali je ceremonija bila politički obojena u toj meri da se valja još o nečemu zapitati. U Srbiji obožavaju V. V. Putina, ali u Moskvi stvari ne stoje baš tako, osobito nakon izbora na kojima je V. V. Putin dobio nekih dvadesetak odsto glasova, a mediji to prikazali kao njegovu pobedu. U Moskvi su dve vrste mitinga – prvi je onih koji se bune protiv V. V. Putina, a drugi su na mitingu koji podržava Putina. Ruski jezik je jezik velikog naroda i Rusi ga bogate iz dana u dan i to maštovito. Kada tražite recimo rakiju, nije dozvoljeno da kažete votka, jer ima i andropovke: to je rakija koja čuva sećanja na prvog sekretara J. A. Andropova, koji je tu dozu i vrstu dozvolio narodu. I tako dalje. I to nije sve. Na ruskom se zbor pristalica opozicije naziva, naravno, miting, a zbor Putinovih pristalica “puting”. Uz Tolstoja i Čehova i to valja znati – no, dosta je za sada.

Stoga ova Dačićeva priča nije nimalo naivna i otkriva stanje stvari i u Srbiji i u Rusiji – naravno i u Crkvi.

Ovih dana se i svjatješi Kiril, patrijarh moskovski i vascele Rusije, jasno odredio i prema mitingu i prema “putingu”. “Pravoslavni – kazao je patrijarh – ne idu na demonstracije, nego se mole Bogu da se zemlja razvija u miru”.

(Autonomija)