utorak, 30. mart 2021.

Šta znači pisati roman o ovim danima, o ovoj sadašnjici? Već su mi dojadili mali postsocijalistički profiteri, korupcionaši, provincijski mali bogovi i palanački urotnici, poslušni partijski vojnici, pohlepni vazali, intelektualci koji se diskretno ili spektakularno umiljavaju vlastima, dozlogrdile priče o gospodstvujućim novobogatašima. Naprosto je nemoguće pisati roman o ovim jednodimenzionalnim i banalnim sudbinama. Ovi novi bogataši bili bi zanimljivi ako bi imali sopstvenu sudbinu ili strast, kao Fitcdžeraldov Getsbi. Ne mislim da su oni karakteristične figure razdoblja koje je usledilo posle plišanih revolucija – bili su samo njegovi statisti. Imajući na umu Stendalov roman Crveno i crno uviđam da bih morao da se vratim nekoliko stotina godina unazad da bih mogao prepoznati glavne protagoniste našeg grešnog vremena. Verujem da su slavoljubivi, ambiciozni, štreberski i talentovani žan-soreli više karakteristični za našu današnjicu.

utorak, 31. mart 2021.

Pre godinu dana se pojavio virus i od tada ne silazi s dnevnog reda. Pothranjuje u nama i jača već ionako odomaćenu „demokratsku strepnju“ i strah. Pre godinu dana verovatno sam odavao utisak pesimiste kad sam pisao o tome da će virus samo da izvuče iz nas i da će ojačati u nama skriveno zlo. Posle godinu dana se ispostavilo da nisam bio pesimista. Uz pomoć virusa s neverovatnom brzinom su se množile i širile glasine i lažne vesti kojima smo u opasnim vremenima vrlo skloni da poverujemo. Lažne vesti su se širile i ranije, ali njihovo prenošenje se nije smatralo vrlinom – danas je to samo po sebi razumljivo. Javni govor je i dalje nepopravljivo sve grublji. U Srbiji i u Mađarskoj dostiže svoje zlatne vrhunce, premda do opštih izbora ima još godinu dana. Ne mogu da zamislim šta nas dogodine čeka. Kako da se odbranimo? Da sipamo u uši istopljeno olovo? Da lažemo sebe i da se sklonimo u stranu, i da se zamajavamo pitanjima besmrtnosti? „Rat još nije počeo, ali bitke se već biju. Onaj ko poseduje vlast i novac, obećavajući položaje i priznanja, okuplja svoje dobrovoljce koji pucaju u nadi da će posle izbora i njih, u znak priznanja, potapšati po ramenima. I naravno, tu je još i lova. Ili bi možda mogli da se uguraju među profesionalce. I u toj nadi, spremni na sve, pljuju i blate, bacaju drvlje i kamenje na protivnike, revnosno šire lažne vesti, dok profesionalci u svojim radionicama grade pobedničke strategije. Profesionalci sa zadovoljstvom osmatraju prerevnosne dobrovoljce koji nasumice pucaju na javnoj sceni. Važo je da puška što jače grune. Najradije pokreću hajku na neutralne ličnosti, jer kao što odavno znamo od Ničea: „krdo mrzi neutralne“. Mnogi preporučuju da je tada najbolje da se čovek okrene sebi, da bude tih, da se bavi sitnicama, da posmatra let ptica, boje neba, da se utopi u neutralne teme. Ne vredi držati ni jednu škiljavu sveću kad oko nas sevaju munje. A to znači, da budemo mudri cinici.

četvrtak, 1. april, 2021.

Fides traži svoje mesto na političkoj mapi Evrope. Jednom je napustio liberalnu frakciju u Evropskom parlamentu i pristupio frakciji evropskih narodnjaka, ali je i iz te frakcije izašao, i sad učestvuje u radovima uspostavljanja jedne nove evropske desničarske alijanse. S kakvim uspehom, još je prerano predskazati, ali jedno je sigurno: uslov uspešnosti ovog poduhvata je radikalni preobražaj evropske političke scene. Prva stanica u pronalaženju tog puta bio je susret mađarskog premijera Viktora Orbana s prvim čovekom italijanske Lige, Mateom Silvinijem, i s poljskim premijerom Mateušom Moravjeckim. Neprikriveni cilj ovih susreta bio je uspostavljanje jedne nove evropske desničarske alijanse.

nedelja, 4. april, 2021.

Oblačno jutro, ali ta okolnost mi ovoga puta nije oduzela volju za radom. Noćas sam čitao Renanovu knjigu o Hristovom životu. Farizeji, stari formalisti, i „znalci pismena“, književnici, obasuli su Isusa kamenicama, čitam, jer je odvratio narod od kulta starog. Nije reč ni o kakvom izuzetom slučaju: tradicija pod okriljem i zaštitom vlasti, naposletku uvek pribegava sili. A Isus je bio mnogo, mnogo veća pretnja „urušavanja javnog reda i mira“. „Ako ko dođe k meni, a više voli svoga oca, majku, ženu, djecu, braću i sestre pa čak i svoj vlastiti život, ne može biti moj učenik. I ko ne nosi krsta svojega i za mnom ne ide, ne može biti moj učenik.”. (Luka, 14., 26-27). Pročitavši ove redove najednom postajem svestan svojih grehova. Ovakvu rečenicu ne bih se usudio da prevalim preko usta, dok se farizeji ne libe da cenzurišu i Isusa. Ja se samo povremeno osmelim da pitam. I sad se mučim s pitanjem, u čemu se ispoljava kult starog, od kojeg nikako ne mogu da se oslobodim. Voleo bih da verujem da u prvom redu pomaže razumevanju moje sadašnjosti, i što mi omogućava da kao bespomoćno dete sadašnjice povremeno, krišom, maštam o budućnosti. I u tim prilikama sa zebnjom priznajem da tradicija ne može da ostane stara. Tradicija se najbrže menja osim ako ne želimo da bečimo oči u nekom provincijskom muzeju.

petak, 9. april 2021.

Nobelovci Imre Kertes i Svetlana Aleksijevič, ali ne samo oni, već i mnogi drugi, na primer Magris i Eko, vizioniraju novi rat. Čitam ih s nevericom, odnosno, nisam hteo da verujem njihovim predskazanjima, ali sam često prestravljen priznao da su me ubedili. U novije vreme to dokazuje i ubrzano naoružavanje. Siromašne zemlju kupuju skupo oružje, kako napominju, isključivo u odbrambene svrhe. U širokim masama se akumulira neka anonimna agresivnost, glavno zanimanje dobrog dela političke elite je pronalaženje neprijatelja. Govor mržnje je trijumfalno ušao u parlament. U medijima se nastavljaju hajke, u javnom životu sve je više Novih Mesija koji se kunu da nas vode u Novi Rajski Vrt. Čitam da je već počeo i „vakcinaški” rat. General Dejvid Hauel Petreus, bivši direktor CIA-e, objavio je da je izbio digitalni hladni rat.

nedelja, 18. april 2021.

Čitam vesti i ne mogu da dođem k sebi čuvši za nove skandale u Srbiji. Prošle nedelje Marinika Tepić je optužila poslanika Dragana Markovića Palmu da je u svom gradu organizovao seksi žurke, i da je na njih dovodio maloletnice iz Beograda. Gospođa Tepić je predstavila i svedoka koji je rekao da su na tim žurkama bili nazočni i drugi funkcioneri. Palma poriče optužbe i najavio je da će tražiti od tužilaštva da ispita slučaj, da ustanovi istinu i obećao da će gospođa Tepić zaglaviti u zatvoru. Dačić objašnjava da je u Jagodini bio samo u poseti muzeju i na nekim partijskim sastancima. Da je nekih seksualnih performansi ipak bilo dokazuje i nekadašnji intervju premijerke Ane Brnabić u kojem je rekla da je u vreme kad je bila ministarka, dakle, pre nego što je došla na čelo vlade, Palma i nju pozvao na jagodinsku žurku. Na ovim bunga-bunga žurkama se zabavljamo, pevamo, ovde muškarci mogu da se ljube sa ženama, i žene mogu da se ljube sa ženama, ali ne i muškarci s muškarcima – izjavila je tada Ana Brnabić. I toliko je i dovoljno. Izgleda da ovi seks-skandali postaju sve učestaliji u krugovima post-tranzicione elite. Seks-skandal gradonačelnika Đera na Jadranu sa prostitutkama nije usamljen slučaj. Počinje velika post-tranziciona seksualna revolucija – samo da se ne izmetne u političku prostituciju.

ponedeljak, 19. april 2021.

Vraćajući se s Anikom od lekara susrećemo stare poznanike koji su se zaputili na antifašističke demonstracije. Najveća želja gospođe, nadomak je šezdesete, da ponovo putuje. Polako, otežano hoda, s maskom na licu, boji se virusa, ali je naposletku ipak odlučila da izađe na Trg slobode, jer se boji da će nas biti malo. Uveče na N1 gledam izveštaj o demonstracijama, meni je izgledalo da ih nije bilo premalo. Veoma me je utešilo to što sam video mnogo mladih. Od toga mi je malo laknulo. Valjda će se mladi probuditi iz starmalih snova. Sve do tada imaću osećaj da se nalazim u političkom muzeju devedesetih godina.

sreda, 21. april 2021.

Mađarska je u januaru ove godine sprečila da Evropska unija jednom izjavom osudi ruske organe bezbednosti zbog pokušaja da silom rasture proteste podrške opozicionom političaru Alekseju Navaljnom. Ovu izjavu potpisalo je 26 zemalja-članica Evropske unije – izuzev Mađarske.

četvrtak, 22. april 2021.

Poslednjih nekoliko godina sam više puta pomišljao na ostrakizam, na jednu vrstu referendumskog glasanja starih Grka. To je bila politička mera koja je prvobitno bila uperena protiv preterano popularnih ljudi koji su prigrabili sebi previše uticaja i preveliku moć i predstavljali pretnju da zavedu despotiju. Kad je trebalo pribeći ostrakizmu, sazivana je eklesija, narodna skupština, i okupljeni građani su na komadićima crepa (na grčkom: ostrakon) ispisivali ime čoveka koji je po njihovom mišljenju trebalo da bude proteran. Pošto bi crepići bili prebrojani, onaj čije je ime najviše bilo ispisano morao je da napusti grad i da u izgnanstvu ostane deset godina. Nije to bila punovažna kazna, jer prognanik nije izgubio ni imovinu, ni građanska prava. Konzervativni Rodžer Skruton daje odličan primer. Strateg pobede grčke vojske kod Maratona i kod Salamisa, bio je vojskovođa Aristid. Njegova popularnost je bila ogromna i nazivali su ga Pravednim. Jednom prilikom se odlučivalo ostrakizmom u nekom slučaju vezanim za Aristida. Jedan nepismeni grčki građanin, ne znajući kome se obraća, zamolio je Aristida da na njegov crep ispiše Aristidoovo ime. Na to ga je Aristid upitao, da li mu je taj Aristid učinio nešto loše? „Nije mi ničim naudio – ogovorio mu je građanin – ja ga i ne poznajem, ali mi je već dosta da ga svi nazivaju Pravednim.” Na to je Aristid napisao svoje ime na komadić crepa. Mogu da zamislim jednog današnjeg političara. Čuvši reči građanina, verovatno strašno uzrujan ovim rečima izdaje uputstvo svom bodyguardu: „Neka smesta uhapse tog stranog plaćenika i izdajnika!”

Preveo: Arpad Vicko