U razgovoru za portal www.autonomija.info sociolog i politički analitičar iz Subotice Boško Kovačević ocenjuje da nacionalna država počiva na pristupu dominacije većinske nacije i da sve ono što nije većinsko postaje predmet proizvodnje konflikata. On problem autonomije i usvajanja Statuta vidi u Beogradu, koji neće da se odrekne svojih, pre svega, finansijskih prerogativa vlasti.
Kako vidite odnos aktuelne centralni vlasti prema autonomiji Vojvodine?
– Mislim da je faktički od 2000. godine taj odnos vrlo nesretan, stereotipan, tradicionalan. Odnos koji ide ka tome da se proizvode sukobi unutar jedne multietničke sredine kao što je Vojvodina, umesto da se oni pacifikuju, odnosno relativizuju. Već godinama ukazujem da je problem autonomije Vojvodine u Beogradu, a ne u samoj Vojvodini ili u Novom Sadu. Konkretnije, to je problem koji proizvodi centralizovana vlast. Srbija, da bi bila moderna evropska država, što je njena jedina izgledna šansa da preraste u normalno, pristojno društvo, ona mora da se decentralizuje. Priča o decentralizaciji vlasti neminovno dovodi i izbacuje u prvi plan problem autonomija i problem decentralizacije lokalnih zajednica. Centralizovana vlast se generalno napušta kao model organizacije političkog sistema svuda u svetu, posebno je to vidljivo i naglašeno u Evropi. To je najočiglednije u tendencijama regionalnog i subregionalnog povezivanja. Radi se o tome da vi faktički imate nacionalnu državu, koja ne trpi multietnički socijalni realitet. Ona naprosto počiva na pristupu dominacije većinske nacije i sve ono što nije većinsko postaje predmet proizvodnje konflikata.
Kako doživljavate događaje oko usvajanja, odnosno neusvajanja Statuta Vojvodine?
– Slučaj Statuta Vojvodine pokazuje da vlast ima veliki problem sa svojom unutrašnjom demokratskom konstitucijom. Ona nije spremna da se odrekne svojih prerogativa, posebno u sferi finansija i to je sada vrlo jasno vidljivo. Vlast se grčevito bori da zadrži svoju dominaciju, a to okruženje može sve manje i manje tolerisati. Mislim da je ova priča oko Statuta priča «step by step», to je priča kojom se pokušava otvoriti prostor decentralizaciji vlasti u Srbiji. Preko regionalnih do lokalnih struktura i svodja do pojedinca. Osnovni cilj svakog političkog sistema je autonomija pojedinca na kojoj bi u suštini morala počivati struktura svakog demokratskog društva. Ako mi imamo problem da tu vlast koja je nacionalno strukturirana i centralizovana svedemo samo za jednu stepenicu, što je logičan put, ka regionalnim i lokalnim autonomijama, onda nema priče o tome da će vlast biti efikasnija, organizovanija i jeftinija. U tome je suština priče. Nećete mi reći da neki činovnik u Beogradu više zna od činovnika u Subotici, Somboru ili Novom Sadu. Deo problema se može efikasnije i racionalnije rešavati na nivoima regionalnih autonomija. Problem su fobičnost i strah od autonomije. Centralna vlast i zagovornici modela nacionalne države proizvode neprijatelje. Faktički svojim ponašanjem proizvode neprijatelje. Zato tvrdim da je problem Vojvodine u Beogradu, jer vlast želi da zadrži dominaciju, svoje gospodstvo, u svojim rukama i da ona bude mera stvari.
– A uplitanje crkve?
U ovom procesu demokratizaacije pomešane su, dozvolite mi da budem malo vulgaran «babe i žabe», bar što se tiče dimenzioniranja i javne «uloge» religijskih organizacija. U svakom normalnom, pristojnom i ozbiljnom društvu, religijska uverenja gradjana su privatna stvar svakog pojedinca. Ona su neupitna, njih ne treba ni devalvirati ni marginalizovati, ali se isto tako ne može dozvoliti da religijske organizacije budu nekakav politički cenzor ili moralni, što one sebi sada uzimaju pravo. To se ne može dozvoliti. Još je MIlan Stojadinović rekao 1935. godine, podsetio bih na to, kada su se episkopi počeli mešati u politiku koju je vodio, on je rekao episkopima: «Gospodo skinite mantije i dodjite na izbore, ako dobijete poverenje gradjana, izvolite radite». Mislim da bi kod nas morala da se pronadje ta mera, jer je nama najmanje potrebna klerikalizacija politike. Prvo iščašenje je napravljeno onog momenta kada je obrazovni sistem umesto religijske kulture uvedena veronauka. Tu ej problem. Država mora da obezbediti da deca dobiju fundus religijske kulture i tolerantnosti, i poštovanja različitosti, a ne da insistira na religijskoj supremaciji. Ovo je recidiv. Da ne govorimo o tome kako je veronauka omogućena samo pripadnicima tradicionalnih verskih zajednica. Vi u svetu imate trend snažnih novih religijskih pokreta, koji mešaju tradicionalna religijska učenja u koja uključuju i civilne filozofske pravce, a sve to je radi formiranja neke nove religijske kompozicije zasnovane na ljudskosti, verovanju, nadi i ljubavi, na čemu religija u suštini i počiva.

Larisa Inić