Ni fudbaler. Ni diplomata, niti subverzivne aktivistkinje ukrajinskog radikalnog sekularnog pokreta FEMEN. Iako bi bilo koja sa tim prezimenom, Aleksandra ili Ina Ševčenko, u Srbiji i Vojvodini itekako dobro došle kao protivteža sakralizaciji i patrijarhalnoj renesansi društva.

Govorimo o ukrajinskom pesniku, slikaru i društvenom aktivisti Tarasu Ševčenku (1814-1861), kome je ovih dana u Novom Sadu otkrivena bista, a koji je veći deo svog života proveo u kmetstvu, po carskim zatvorima i u izgnanstvu, nego na slobodi.

Veoma je teško odgovoriti na pitanje – zašto baš bista Tarasu Ševčenku, a još teže rešiti rebus koncepcije postavljanja kulturnih obeležja i spomenika u Novom Sadu. Ševčenko mistično razbija etničku monolitnost statuiranih istorijskih ličnosti u vojvođanskoj prestonici, gde je kralj Petar Prvi zaokružio ideološki cilj titularnog naroda.

Ako je ipak u pitanju etnički ključ, onda se on nesumnjivo vezuje za ukrajinsku i rusinsku nacionalnu zajednicu. Treba na brzinu stvoriti utisak multikulturalnosti pred otvaranje Evropske prestonice kulture, a i Ukrajina nije priznala Kosovo.

Tu svakako treba isključiti sramne dvolične motive vlasti kojima je u Ujvideku postavljena bista azerbejdžanskom kompozitoru Uzeiru Hadžibejliju, a otkrili su je nekada najveća nada proevropejstva Boris Tadić i kaspijski sultan Ilham Alijev. Za razliku od Azerbejdžana, Ukrajina nema Srbiji da ponudi petrol-koine. Eventualno vatreni gnev, izazvan nekim ponovnim ruskim zatvaranjem ukrajinske deonice gasovoda prema istočnoj Evropi u sred zime.

U razgovoru srpskih zvaničnika sa ruskim diplomatama sigurno ima nelagodnosti u vezi te biste. Ne greše puno predstavnici srpskih izvornih radikala ili DSS-a u severnoj prestonici kada tvrde da će taj spomenik ukrajinskom piscu i umetniku razljutiti Moskvu. I hoće, ali ne zbog toga što je on napravljen u gradu Lavovu, u zapadnoj Ukrajini, gde je, kako kažu, „uporište neonacista“. Jer Taras Ševčenko skoro da nema važne dodirne tačke sa tim gradom i tim delom Ukrajine koji je bio pod zapadnom dominacijom.

Savremeni lavovski tvrdi desničari su tipični srednjeevropski maloumni nacoši, čije svastike i marševi samo pomažu Rusiji da opravda aneksiju Krima i okupaciju Donbasa. Ti isti su izazvali zatvaranje vrata EU i doveli Zelenskog na vlast. Ako srpski i proruski fašisti ikada zbog toga kukastim krstovima išaraju ovog bronzanog čovečuljka, biće to potpuni promašaj.

U slučaju novosadskog Ševčenka, Rusiju najviše brine nešto drugo. Ukrajinski Taras Ševčenko se u carskoj Rusiji rodio kao rob. On je bio simbol prkosa, bunta i borbe protiv carizma, feudalnog ugnjetavanja i ruskog kolonijalizma. Nije on bio samo borac za Ukrajinu, već i za drugačiju i slobodnu Rusiju i narode pod njenom čizmom, gde su ga u Peterburgu njegove kolege umetnici otkupili i omogućili mu status slobodnog čoveka. Sovjeti su ga predstavljali pre svega kao borca protiv socijalne nepravde, bez obzira na to što je SSSR bio postotalitarna država.

Feudalni mrak nove vrste odavno je progutao Rusiju i nadvio se nad Ukrajinom. Rusija obnavlja imperijalizam, slavi jednoumlje i ubija sve kritičare putino-carizma. Spomenik Feliksu Đeržinskom čeka da bude vraćen na Lubjanku. Navaljni je malo-malo na sudu i zatvaran; zamalo otrovan. Svaki simbol otpora, savremeni ili istorijski, nepoželjan je – kod kuće ili kod saveznika. A Srbija nije samo saveznik Rusije, već i njen uzorni šegrt. Restauracija velikosrpske ideje nakon „revolucije litijama“ u Crnoj Gori savršeni je primer toga. Vojvodina je prva pala još u „jogurt revoluciji“ i nikad se nije oporavila. Republika Srpska čeka svoj geopolitički momenat, kao i severni delovi zauvek izgubljene srpske kolevke.

Ševčenko je tu u Novom Sadu i da nas podseti da se protiv ideja jednoumlja, podaništva, socijalne nepravde i ponižvanja drugih naroda treba boriti konstantno i vekovima. Posebno protiv obnovljenog ruskog imperijalizma u Jugoistočnoj Evropi i ekspanzionizma „srpskog sveta“ na Zapadnom Balkanu. To može biti ugao gledanja za one koji poruke traže u prošlosti i za one koji budućnost ne vide u spakovanim koferima: pobeda je moguća, samo jakom voljom, mirnim putem, upornošću, talentom i intelektom. Jedno je sigurno, bićete usamljeni, baš kao što je bio i Kobzar.

(Autonomija, foto: Miroslav Hočak)