Da će godina na izmaku u svetskim analima biti označena mračnom, u prve dve decenije 21. veka najmračnijom, ne treba sumnjati. Kao ni u činjenicu da je taj mrak uzrokovan pošasti koja se pojavila sa neočekivane (i potcenjivane) strane, iz prirode; iz sveta sveprisutnih mikroorganizama bez kojih nas ne bi bilo, ali koji civilizaciju kakvu poznajemo mogu kao što vidimo temeljno uzdrmati i ugroziti. Što ne bi bilo prvi – niti je ovo što nam se ove godine dogodilo sa pandemijom kovid-19 virusa – poslednji put.

Dramatične posledice pandemije tek će izaći na videlo kad se pandemija obuzda (nadajmo se u dogledno vreme). Kako god, tek godina na izmaku protekla je u znaku sirena kola Hitne pomoći čije smo zavijanje sa strepnjom osluškivali danju i noću. One su nas upozoravale (kao i u celom svetu) da u trci sa vremenom prevoze radikalno ugrožene bolesnike u prenatrpane ambulante i bolnice, prepuštajući ih brizi često pred bolešću nemoćnih (i nedovoljnih) medicinara heroja. U međuvremenu je u trci nauke sa smrću sintetizovano više vakcina čije dejstvo ćemo tek videti.

Opasni virus u ljudsku populaciju nije došao slučajno, niotkuda. Nije toliko bitno gde se i kako najpre pojavio i je li reakcija na njega bila adekvatna (mada i to ne treba zanemariti, pogotovo jer se problem politizuje i još gore – zanemaruje njegova suština). A suština je u tome da je virus – danas ovaj, sutra onaj, prekosutra ko zna koji – zbog uslova i načina života ljudi, životinjskog i biljnog sveta – bio neminovan a da je mesto i vreme njegove penetracije u ljudsku populaciju stvar „komedijanta sudbine“.

Ljudska populacija permanentno raste, iako neravnomerno, jer negde su demografski deficiti a negde demografske eksplozije, što sluti na velike i nekontrolisane ljudske migracije sa nepredvidivim događanjima. Danas je negde oko 7,5 milijardi ljudi, a prognoze kažu da neće proći puno vremena kad će ljudska populacija narasti na 9, 10 pa i više milijardi. Potražnja rastuće populacije za onim što joj obezbeđuje egzistenciju sve je veća (ne preza se ni od otvorenih ili mimikrijskih metoda koje je u borbi za opstanak opisao Darvin), što dovodi do sve veće i brže eksploatacije ograničenih egzistencijalnih resursa planete na kojoj živimo. Posledice rastućih zahvata u ograničene i sve teže dostupne egzistencijalne resurse (hrana, voda, obradivo zemljište, minerali, sirovine, energetika i slično) su već dramatične klimatske promene, disbalansi u ukupnoj biljnoj i životinskoj diversifikaciji, nepredvidivi tokovi suštinski borbe za opstanak kako ljudi, tako i biljnog i životinjskog sveta (uključivši dakako i mikroorganizme poput kovid – 19 sa kojim smo se nenadano suočili).

Pritiskom rastućih ljudskih konjuktura na sve manje raspoložive resurse svet se sve ubrzanije menja; vidljivi i nevidljivi biljni i životinjski svet u borbi za opstanak sve se više sabija, mutira i međusobno ugrožava tražeći sebi egzistencijalni prostor i sa ljudima. Masa njih u toj dramatici borbe za preživljavanje ne uspeva da opstane pa nestaje sa životne scene, a neki se u iznudici prilagođavaju kao recimo virus kovid -19 ugrožavajući domaćine u koje se infiltrira. I eto belaja za čoveka globalnih razmera.

Da stvar bude gora, sve ovo što je svet zadesilo i što će ga zadesiti nije posledica famozne globalizacije, imperijalizma, liberalnog kapitalizma i sličnih pojednostavljenih tumačenja problema (bila bi sreća da je tako, nešto od toga bi se moglo menjati), nego je posledica surove činjenice da su egzistencijalni resursi života na ovoj planeti ograničeni i potrošivi. Disbalansi među živim svetom, disbalansi u prirodi koji se zahvaljujući velikim tehničkim i tehnološkim napretcima dramatično pogoršavaju naizgled u korist čoveka (a u stvari na njegovu veliku štetu i ugrozu) uzrok su problema s kojim smo suočeni i onima s kojima će svet tek biti suočen. A rešenja tih disbalansa nema ni na vidiku. Što bi se reklo, sutrašnjem svetu neka je Bog na pomoći. O socijalno-antropološkim posledicama promena života ljudi ovde nije reč, iako su i one više nego ozbiljne i nepredvidive.

Na regionalnom nivou dominirajuće bede i mimo kovida-19, događaj godine je sunovrat (ili puč kleronacionalista) u Crnoj Gori. Ko zna kako li će završiti? Na dobro – po onom što kleronacionalisti preduzimaju posle preuzimanja vlasti nakon izborne pobede – ne sluti. Drugi mračan događaj godine u regionu je povampirenje bugarskog nacionalizma i njegova – od EU neometana – blokada mučene Severne Makedonije (u kojoj je neprijatno iznenadio činilo se racionalni i razumni Zoran Zaev sa nekoliko neočekivanih ispada – najpre oko bizarne najave legalizacije jednog od opijata kao „razvojnog turističkog resursa“ i kudikamo goreg podilaženja bugarskim povampirenim nacionalistima degradacijom nacionalnog i državnog dostojanstva S.Makedonije iz kako se čini naopako shvaćenih oportunih razloga).

Što se pak Srbije i BiH (zapravo entiteta RS pod beogradskom političkom kontrolom) tiče, ništa novo, sem što je mrak sve gušći a beznađe sve veće. Iako smo se ovde poslednjih tridesetak godina na mnogo šta mračnog navikli kao na normalnost, skandalozno deluju Vučićevi mladi kadrovi instalirani u ono što se naziva Narodnom Skupštinom Srbije. Za ne poverovati da je tako šta moguće u bilo kojoj koliko-toliko civilizovanoj zemlji. Ali eto, u Srbiji je moguće.

(Autonomija)