Srbija nikad neće postati normalna zemlja dok je tradicija nacionalizma temeljnija i jača od tradicije demokratije i ljudskih prava. Sve dok državni zvaničnici, kako prošli tako i sadašnji, budu bežali od suočavanja sa odgovornošću iz ratova 90-tih mi ćemo ostati u crnoj rupi Evrope i večitom sukobu sa sobom i sa svima u regionu.

Ugušeni, tako, u sopstvenom ludilu, zakovani u prošlosti, slepi i zadojeni nacionalizmom, negirajući genocid koji se desio u Srebrenici, negirajući etnička čišćenja na Kosovu, u Bosni, neprihvatanju odgovornosti i relativizujući zločine koje su radili pojedinci u ime tadašnje Srbije, na prostoru bivše Jugoslavije, kopamo sebi samo još veću rupu iz koje se nikad nećemo izvući.

To rušenje jednog nacionalizma, latentnim „demokratskim“ nacionalizmom, bez antifašizma kao osnovne odrednice na našem evropskom putu, stvara duboko nacionalističko društvo, koje je veoma opasno i može da ima nesagledive posledice. Neprihvatanje istine i guranje pod tepih trpimo najvise mi, građani Srbije i za sobom u taj ambis povlačimo sve oko nas!

Odrekli su se u Srbiji pobede nad fašizmom.
Odrekli su se antifašističkih praznika.
Odrekli su se ideala.
Odrekli su se svega.
Svega što bi ih podsetilo ko su zapravo.
Svega što su uporno želeli da sakriju.

Napravili su oni neku novu „svoju istoriju“, štampali su oni neke nove „svoje knjige“.

Sve vlasti u Srbiji od devedesetih bile su nacionalističke manje ili više, klerikalističke i antikomunističke i nisu imale ni toliko dostojanstva da naprave razliku između antikomunizma i antifašizma, pa sa komunizmom proteraše i antifašizam, gazeći dostojanstvo i naroda i države.

Nigde se tako osvetnički ne ruše tragovi antifašističke borbe, sramote učesnici i vređaju žrtve.

Nigde više nego u Srbiji ne istrajava pokušaj da se zajedno sa poraženim komunizmom sahrani i partizanski antifašizam.

Ovde u ovoj poraženoj njihovoj Srbiji izjednačili su četnički i partizanski pokret.

Ovde u Srbiji uveli su veronauk u škole i izveli popove na ulice.

Ovde u ovoj Srbiji rehabilitovali su četnike.

Ovde u ovoj Srbiji vrše reviziju istorije.

Falsifikuju istoriju jer je ona prava Srbija svoje pobede u borbi protiv fašizma imala podjednako, kao i Bosna, kao i Crna Gora, kao i Hrvatska…

Brišu je svi oni kojima smeta upravo to što su ti ideali bili zajednički!

Brišu je izdajnici. Petokolonaši.

Brišu je oni koji danas udaraju na Crnu Goru.

Udaraju na njene antifašističke tekovine. Udaraju da slome jedino ono što još nisu uspeli.

Ko to danas želi da ispiše Crnu Goru iz evropskog antifašizma?

Da li to „pomirenje“ koje licemerno nude zagovornici teze da su postojala dva ravnopravna antifašistička pokreta, služi samo da se sa pobedničkog pijedestala skinu partizani i na njega podignu četnici. Njima je dobar svako ko se borio protiv „komunizma“, pa makar to bio i hitlerovac Ljotić i kolaboracionista Nedić.

To je namera i nove vlasti u Crnoj Gori.

To nije oslobođenje, to je udar velikosprskog nacionalizma i protiv toga se diže glas!

Zato je danas obaveza svih nas antifašista, omladine da pokažemo da smo dostojni potomci svojih predaka da stanemo u odbranu onih vrednosti za koje su ginuli nasi đedovi, jer braneći ideje antifašizma branimo i našu budućnost.

Dalje ruke od Crne Gore!

Mi smo tu i nećemo vam to dozvoliti!

(Antena M)