Država je odlučila da odreši kesu i članovima Samostalnog sindikata estradnih umetnika Srbije isplati novčanu pomoć od 90.000 dinara. Jedan od onih koji je tu pomoć dobio i javno o njoj progovorio je i Ivan Gavrilović, vedeta turbo-folk dens muzike devedesetih, „muzike“ koja je bila saundtrek raspada zemlje, krvavih ratova i pljačke, nezabeležene hiperinflacije i kulturne i moralne propasti ovog društva.

– Bila su to teška vremena, ali ja ih nisam osećao. Mnogo para sam imao. Imao sam veću cenu nastupa nego Brena, minimum 10.000 maraka za veče – objasnio je gos’n estradni umetnik u intervjuu Kuriru prošle godine. I zaista, bejahu to teška vremena za sve ljude koji su pokušavali da žive pošteno. Za naše roditelje koji su zarađivali po pet maraka, pa jurili da ih potroše čim pre dok ne devalviraju u 3,5 ili dve marke. Teška vremena bila su za porodice svih onih prisilno mobilisanih, pa u sanducima vraćenih mladića, njegovih vršnjaka, dok su Ivan i dens drugari po diskotekama i privatnim žurkama zabavljali kriminalce i novobogataše. A i zašto bi momak Marije Milošević, mezimice paklenog dua Milošević/Marković, morao da brine o bilo čemu? Dok su građani točili gorivo u plastične flaše, Ivan je imao pune rezervoare i vozio „200 na sat“.

– Posle bombardovanja je sve počelo da se urušava. Toliko su nas satanizovali da nismo mogli ni na jednoj televiziji da se pojavimo da se promovišemo – požalio se Ivan Kuriru. Šta reći, a ne zaplakati? Kako mu objasniti da je bombardovanje bilo KRAJ decenijskog urušavanja u kojem je i on zdušno učestvovao! Uprkos tome, Gavrilović je obezbedio status estradnog umetnika na osnovu kojeg mu grad Beograd poslednje tri godine uplaćuje doprinose i poreze. Naravno, zašto bi neko ko je na vrhuncu karijere bio blizak Miloševiću brinuo o tome da uplaćuje staž, poreze i doprinose? Danas jadan samo odrađuje svadbe, a znamo kako se one rigorozno oporezuju i slabo plaćaju, te mu je verovatno teško da skrpi kraj s krajem.

Pored „densera“ pomoć su dobili i narodnjaci, a Miroslav Ilić nam bezobrazno poručuje da mu je dovoljno 3.000 evra mesečno za pristojan život. Pa kreću licitacije o tome kome je dovoljno 1.500, a kome 10.000 evra mesečno. U zemlji u kojoj većina ljudi grbači svakodnevno da bi na kraju za celu godinu zaradila ispod 5.000 evra! Nepoznanica je da li je devedeset tisuća leglo i na račun Arkanovice. Rokeri, džezeri i ostali muzičari najrazličitijih profila nisu pomenuti u vesti niti bi, verujem, trebalo da očekuju da išta dobiju od države. Što bi i dobili kad rade posao potpuno suprotan estradnom? Podstiču mlade da se suprotstavljaju politici i lažnim autoritetima umesto da zabavljaju narod besmislenim porukama i ponašanjem, prave skandale kojima odvlače pažnju od ozbiljnih stvari ili veličaju ratne zločince i peru pare.

Ne znam kako je danas, ali tih devedesetih godina, dens i narodnjake su slušali najgori među nama. Na taj način su postavljeni temelji zemlje koju imamo danas – državu u kojoj je najveća zvezda udovica neosuđenog ratnog zločinca i dugogodišnjeg državnog kriminalca, a uz to i sama osuđena za krivično delo. I umesto da su ona i svi slični njoj na najljućoj margini, keze nam se sa nacionalnih frekvencija i državnih tabloida.

Da, ne slušam narodnjake i ne volim ih, a pogotovo su me nervirali Ivan i ostali otupljivači širokih narodnih masa, koji su tokom mog adolescentskog perioda dejstvovali paralelno sa mrziteljskom i ratnohuškačkom radikalskom retorikom. I nije u pravu Ivan kada kaže kako je ta ideja doživela sunovrat. Taj narativ je ostao itekako sačuvan, malo se pritajio da bi danas vaskrsnuo u punom sjaju.

Mogu da razumem mlađe koji ne shvataju da ima ljudi kojima to nikako ne prija i koji, dođavola, stvarno ne slušaju narodnjake, turbo-folk ili kako god da se ta radioaktivna mešavina zove. Nije to nikakav elitizam niti foliranje. I manite se jeftine patetike poput „nije čovek onaj ko nije dočekao zoru u kafani uz narodnjake“. Jednostavno, to su dva sistema vrednosti, dva životna pogleda. Zbog toga se protivim tome da se i moj novac daje pomenutoj „gospodi“ – ni njih nije bilo briga, niti ih je danas briga, za ostale „kolege“ muzičare, a pogotovo za obične ljude.

Inače, Gavrilović je još napomenuo kako je država danas organizovana na mnogo većem nivou, kao i uticaj sindikata. Sindikati su u Srbiji toliko uticajni da radnika možeš da otpustiš kako ti se ćefne bez da moraš da se pridržavaš bilo koje zakonske norme. Prilikom eventualne pogibije radnika na gradilištu, umesto dugogodišnje zatvorske kazne, poslodavcu se smeši izvinjenje države i dodatna zaštita od njuškanja medija koji bi, vid’ bezobrazluka, da čeprkaju o razlozima koji su do nesreće doveli.
Vlast je tokom cele pandemije pravila razliku među građanima i jednima uništavala posao, a spram drugih usklađivala mere ne bi li im omogućila ekstraprofit. Socijalno ugrožene grupe moraju morem dokumenata i nalaza da pravdaju bedne svote koje im država udeljuje, čak i da fizički odrađuje.

Zato sam protiv da se i jedan jedini moj dinar dodeli ekipi iz devedesetih. Dok ne budem u stanju da to stvarno sprečim, novac koji imam usmeriću onima kojima je zaista potreban i koje je država ostavila na cedilu. I nije to nikakva diskriminacija, taj posao vrlo kvalitetno sprovodi držAVa.

(Autonomija)