Da li je centralizacija prost rezultat „većeg kapaciteta“ Beograda i njegove komparativne prednosti u odnosu na druge, ili je, pak, u pitanju potcenjivanje i diskriminacija ljudi koji žive izvan našeg glavnog grada, kako i zašto doći do decentralizacije i na koje se zemlje ugledati – teme su o kojima u novom izdanju Ogledala razgovaramo sa Danijelom Dašićem, programskim menadžerom Nacionalne koalicije za decentralizaciju (NKD).

Stanovnici Srbije koji žive van glavnog grada, centralizaciju najčešće zovu „beogradizacija“ jer, kako kažu, u Beogradu se bolje živi jer tamo ima najviše novca.

Zašto decentralizacija?

Ako se krene dublje u pitanje zašto decentralizacija, moramo se zapitati – zašto država, navodi Danijel Dašić. Država postoji jer određeni broj ljudi, umesto da se sami brinu o ključnim aspektima kao što su zdravstvo, školstvo, bezbednost – angažuju državu da se brine o tome. Te usluge, zapravo, treba da budu bliske i svima dostupne.

„Mi imamo sve te usluge, da se slikovito izrazim u jednom tržnom centru koji je u Beogradu. Dalje postoje ispostave, ali one nisu najjeftinije, ne pružaju nam dovoljno brzo i efikasno usluge. Sistem malih prodavnica na koje ljudi koji tamo kupuju imaju mogućnost da utiču na izbor robe, ljudstva, to je primer decentralizacije“, navodi Dašić.

Ipak, on napominje da postoji opasnost jer će neki reći da je jeftinije da sve postoji na jednom mestu, ali tad zaboravljaju da napomenu da je obaveza države da pruža adekvatne usluge bez obzira na cenu jer postoje neke usluge koje neće nikada moći da ostvare profit poput socijalnog, zdravstvenog sistema, školstva.

Kada se osmišljava decentralizovan sistem, treba imati na umu tri ključna elementa autonomije svakog regiona, opštine, mesta, dodaje naš sagovornik, a to su politička, teritorijalna i finansijska autonomija, odnosno mogućnost da se o ta tri ključna elementa odlučuje bez upliva centra. Ipak, centralizacija je dostigla veliku popularnost među onima koji vladaju u Srbiji na osnovu priče da nam je potrebna čvrsta ruka.

„Baš zbog tog PR-a koji je promovisao čvrstu ruku i jakog lidera koji iz jednog centra upravlja, taj sistem je najprihvaćeniji od svih vlasti u ovoj zemlji. Najsmešnije je da se svi oni pozivaju na period Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije i predsednika Josipa Broza Tita, ali zaboravljuju da je Jugoslavija, po oceni mnogih zapadnih političkih analitičara u to vreme, bila jasno definisana kao decentralizovana zemlja“, podvlači Dašić.

Potreba za ova tri ključna elementa autonomije mogu se videti i u skorašnjim primerima, navodi naš sagovornik: „Građani Niša na lokanim izborima biraju gradsku skupštinu, a mi smo uporno pitali ko će biti gradonačelnik i dobijali informaciju da će odlučiti Beograd. Ne postoji bolji pokazatelj centralizacije. Sa druge strane, kada se radi o finansijskom elementu – potreba za asfaltriranjem neke ulice završava se konstatacijom da će biti sređeno čim stignu pare iz Beograda. Kada je reč o teritorijalnom elementu, još uvek imamo osetljivu temu aerodroma – centri moći mogu da iskoriste svoju moć i svoje trabante koji su u gradu da oduzmu bilo koji deo imovine grada i prenesu na republiku bez da ikoga pitaju“.

Decentralizacija – prazna priča u predizbornim govorima

Mnoge stranke u Srbiji u svoj program uvrstile su deo o decentralizaciji, kao ključnom preduslovu za razvoj Srbije, a primera kritike vlasti po ovom osnovu možemo naći i kod Srpske napredne stranke dok je još bila opoziciona partija. Ipak, praksa je drugačija.

„Centralizacija najviše odgovara vladarima koji to koriste da se povežu sa interesnim grupama, koje ne moraju po pravilu biti na ovoj strani zakona“, ukazuje on.

U programima srbijanskih partija decentralizacija je jedna od tačaka, a opozicija često kritikuje vlast po ovom osnovu. Čak i u Statutu vladajuće Srpske napredne stranke stoji deo o decentralizaciji Srbije, Liga socijaldemokrata Vojvodine od svog osnivanja govori kako o punopravnoj autonomiji Vojvodine, tako i o decentralizaciji Srbije, postojala je i stranka Ujedinjeni regioni Srbije koja je osnovana na ideji decentralizacije i ravnomernog regionalnog razvoja. Novi pokreti, kao što je Građanski front, neretko ističu potrebu za decentralizacijom koja odgovara čak i Beogradu.
Razlog lake i jeftine „prodaje“ ideje decentralizacije, Dašić vidi u primamljivosti takvog sistema najširem krugu građana.

Centralizovana moć u jednom čoveku

Čitav sistem dao je osnovu za centralizaciju vlasti ne samo u jednoj tački, navodi Dašić, već i u jednom čoveku – predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću koji je ni sa svojim najbližim saradnicima ne deli, već se za sve on pita, čak i za one stvari za koje nema nikakve ingerencije.

„Vučić ni sa gradonačelnicima, saradnicima na lokalu, ne deli vlast, već njima komanduje. To je toliko otišlo u metastazu da ne postoji nikakav nagoveštaj da je sama Srpska napredna stranka, ili bilo ko u njenoj vrhuški spreman, željan, voljan da promeni bilo šta od tih političkih obećanja koje je davao dok je bio opozicija“, ističe Dašić.

Tako je on sam najavio i da je oročio Vladu do 2022, kada će biti održani i parlamentarni izbori uz redovne predsedničke i lokalne izbore u Beogradu. Dašić napominje da se ovakav sistem izbora samo kod nas održava i da je to potrebno menjati.

Najavljeno održavanje tri vrste izbora o jednom trošku, naš sagovornik ocenjuje kao interes predsednika Vučića i vladajuće partije.

„Svugde u svetu, skupštine se formiraju nakon izbora, a mandat prestaje u zakonski propisanom roku. Jedini način da se okonča pre tog roka je da ne postoji većina koja može da formira vladu. Jedino je u Srbiji moguće, da predsednik oroči mandat vladi mimo zakona. Način za manipulaciju tokom izbornog procesa je upravo to da imamo što više izbora u istom trenutku i da možemo svuda da glasamo za predsednika Vučića, ne za konkretne ideje, konkretne programe i konkretne ljude“, kaže Dašić i dodaje da je praksa u demokratskom svetu da se loklani izbori odvajaju od parlamentarnih, kao i da je i izbor predsednika odvojen od izbora skupštine.

Ipak, dodaje, veliki je posao menjati izborni sistem, a još teži menjati izborni proces. Međutim, personalizacija izbornog sistema i procesa mogu biti put ka decentralizaciji Srbije.

„Čak i lagano usklađivanje izbornog sistema može doprineti promenama. Čak i naš sistem koji nije mnogo promenjen u zadnjih desetak godina – vidi se da je centralizacija otišla eksponencijalno u vidu kontrole. Dovoljno je krenuti sa jednostavnim korakom da poslanici prihvate da su njihovi poslodavci građani, a ne predsednici partije“, ističe Dašić.

Sa druge strane, personalizacija bi omogućila da građani znaju ko su njihovi poslanici ili odbornici. To bi značilo, podvlači naš sagovornik, da građani znaju kome mogu da se obrate ako imaju problem ili ako im se ne sviđa neka odluka.

Decentralizovana Srbija – odozdo naviše

Osvrćući se na period Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, Danijel Dašić iz NKD-a navodi da su je zapadni analitičari nazivali decentralizovanom zemljom i pored kulta ličnosti predsednika Josipa Broza Tita, upravo zato što su građanke i građani odlučivali na nivou mesnih zajednica o bitnim pitanjima za njihove živote.

Upravo je to i ideal koji treba pratiti – da sve odluke mogu da idu odozdo naviše.

„Ideal svega je da svi imamo blizu osnovni element državne urpave, osnovni element bezbednosti i sigurnosti i osnovni element zdravstvene zaštite koje su nam neophodne. Na kraju krajeva, to jeste bilo u SFRJ – imali ste male šaltere u mesnim zajednicama, lokalnog policajca, kao i lekara sa sestrom u ambulanti… To je nešto što bi trebalo da postoji na nivou mesne zajednice“, navodi Dašić.

Ipak, kada dođe do decentralizacije – treba imati na umu da oni manji centri kojima će manja mesta gravitirati poput Novog Sada, Niša, Subotice, Novog Pazara ne postanu „mali Beogradi“. Međutim, sve se to može zakonski regulisati i preduprediti.

„Mi to obično poredimo sa primerom dece koja su odrasla uz porodično nasilje i sklona su daljem nasilju u životu. To su stvari koje se moraju zakonski srediti, pa treba krenuti sa postepenim razvlašćivanjem centra, dodeljivanjem ovlašćenja prvo na nivou regiona, pa okruga i opština do mesnih zajednica. Tu je bitno da svako ovlašćenje mora biti propraćeno stabilnim finansijama i zakonskom regulativom da se sve to može primenjivati u praksi“, zaključuje Danijel Dašić iz Nacionalne koalicije za decentralizaciju.

Nemanja Stevanović (Autonomija, foto: Medija i reform centar Niš)