Ova sintagma nije naravno prvi put izrečena. Ona otvara niz pitanja i sumu refleksija u različitim pravcima – ovde i sada.

Upravo ovde i sada nju nudi Dragan Veselinov, nekada među liderima DOS-a, a kasnije odsutan iz političkog života, nakon jednog saobraćajnog udesa sa tragičnim ishodom. Sintagma inače spada u „zapaljive“ i budi prisećanja na mnogo šta. Jedno je suvišno, ono kako je to sa republikom započelo na Kosovu – poređenja nisu umesna – a danas su i Srbija i Kosovo u političkom smislu u tom „zavezanom čvoru“ kosovskom. Sa njim se muče i u Briselu i u Berlinu. Mnogo su važnija pitanja i nedoumice koje se nameću – obnoviće se povika sa svih strana u smislu da je to separatizam.

Još se Statut pamti po tome, jer su se iz političkih struktura, a posebno iz SPC, čuli glasovi o separatizmu. Stvar je još na Ustavnom sudu. To ovaj problem komplikuje. Ova ideja neće lako dobiti podršku i to će biti posledica prethodno otvorenog pitanja. Ovde pitanje ne samo da biva u smislu pitanja kao takvog, već je i negacija pitanja koje bi u normalnim prilikama bilo legitimno – po Ustavu Srbije Vojvodina ima autonomiju koja izvire iz istorijskih predpostavki – starija je od mnogih suvereniteta i istorije njenog osporavanja, odnosno povremenih ukidanja ili ograničavanja autonomije. To je od početka tako – recimo godinu 1848– 1849. ne treba gubiti iz vida – do Miloševića i njegovog neuspelog pokušaja likvidacije autonomije Vojvodine. Osnovno pitanje mnogi još nisu postavili, a nije ga se dotakao ni Veselinov. Tog se pitanja uostalom boje i svi „autonomaši“. Vrlo je teško, ako ne i nemoguće tražiti republiku u nedovršenoj republici Srbiji, jer i sa autonomijom ne ide nikako: od mnogih obećanja o vraćanju nadležnosti ostvareno je tek nešto malo. Same autonomije u zvanično postojećoj APV i ima i nema. Više je nema nego što je ima.

Savremena politička filozofija autonomije u Evropi nameće još veliki broj pitanja, pa i dilema – cilj ovog zapisa je da ih pomenemo.

Autonomije uspevaju u poodmaklom procesu decentralizacije, a to se u našim balkanskim prilikama jedva zapaža. Ne može biti jake autonomije u slabo decentralizovanoj Srbiji. U Evropi su autonomije građene u tom kontekstu. Prvo se mora imati funkcionalna autonomija, pa je onda „dizati na viši nivo“, kako D. Veselinov kaže. Lako se može dogoditi da imamo nedovršene i Republiku – mislimo na Srbiju – i autonomiju. A danas su obe nefunkcionalne, jer nadležnosti nisu razgraničene ni u meri koju nalaže Ustav Srbije. Negde kod D. Ćosića ili kod mitropolita Amfilohija i ne treba tražiti objašnjenje, jer centralistička – a to je vladajuća koncepcija, uvek decentralizaciju i autonomiju doživljava kao da neko nekom „uzima nešto“. Da je jaka autonomija znak i jemstvo jake Srbije, toga se ovde svi boje, kao što se boje i obrnutog – jaka, uređena i decentralizovana Srbija je širenje prostora jake autonomije. Stari marksisti u jednom su u pravu – nije problem u tome što „politička odluka ide često ispred ekonomske“, već u tome da ona mora da bude saobražena istorijskim i ekonomskim predpostavkama i činjenicama. I deca znaju tu istinu – da nema slobode bez ekonomske slobode, niti recimo pune autonomije bez stabilne i uređene države. Dovoljno je pogledati niz autonomija u Nemačkoj i širom Evrope.

Prostije rečeno, ideja D. Veselinova je dobra kao „radna hipoteza“, o kojoj bi trebalo razmišljati i sporiti se oko nje.

I u kasnom srednjem veku, izraz „zemlje“ se češće upotrebljavao od izraza država. Sreću se tako „srpske zemlje“, „ruske zemlje“, jer su države – to je poznato – efemeride u stihiji mena i zbivanja. Ovako izrečena ideja Veselinova nije znak nekog separatizma – a povika će biti – već nastojanje da se balkanski haos etatistički uredi do stepena podnošljivosti i održivosti. To se najbolje vidi na pomenutom „kosovskom čvoru“ čak i u današnjem stanju. Ili, drugačije rečeno, nije ova ideja nova, ali bi na nov način valjalo o njoj razmišljati. Ima li Vojvodina danas političku i kulturnu elitu za to – na to pitanje još niko racionalno nije odgovorio. Svakodnevnica pokazuje da su češće nagodbe i pogodbe po liniji uskih interesa nego promišljeni pristup. Isti ovi problemi muče i današnju Italiju koja je kasno – i danas je to muka Italijanima – izabrala državu kao pojam i kao realnost. Tek krajem XIX veka, no kod nas se malo razmišlja o tome. A šta biva kada se prvo upotrebi formula države, a potom formula autonomije, vidimo i na Kosovu.

Ovaj zapis ne nudi odgovore, već niz otvorenih pitanja, a između toga ima velike razlike.

(Autonomija)