Zašto Ana Brnabić ne ide u Potočare? Godinama unazad daje isti odgovor – niko je nije zvao. Da se u Potočare ne zove zna svaki iole pristojan čovek. Pogotovo se ne zovu oni koji negiraju genocid, a pre svega, oni koji pritom zauzimaju najviše državne funkcije u državi koja je odgovorna za genocid. Uoči odlaska nekadašnjeg predsednika Srbije Borisa Tadića u Potočare 2010. godine, Skupština Srbije je usvojila sramnu deklaraciju kojom osuđuje zločin u Srebrenici, izbegavajući da tragediju nazove pravim imenom – genocidom.
Bilo je i tada jasno da se Boris Tadić zaputio u Potočare pod pritiskom međunarodne zajednice, s ciljem unormaljivanja odnosa Srbije i Bosne i Hercegovine, ili bar početka procesa pomirenja. Pomirenje u ovom smislu znači priznanje da su zlikovci koji su bili na vlasti u Srbiji, kao i zločinački lideri bosanskih Srba, počinili genocid nad srebreničkim muslimanima, uz jasan otklon od toga i nedvosmislen i nedvoličan izraz najdubljeg žaljenja.
Tadićeva so na rane Srebreničana
Kako to inače biva kod nacionalista na čelu države, odlazak na godišnjicu srebreničkog genocida praćen je i u slučaju Borisa Tadića, govorom koji je potpuno neodgovarajući trenutku i koji, umesto da, u ime građana i države koju predstavlja, traži oprost i pokaže saosećanje sa porodicama preživelih dok ukopavaju kosti svojih najmilijih, samo dodatno baca so na rane, ne bi li na taj način odbranio koncept ratno-zločinačke politike i pokušao da u sopstvenoj zemlji ne izgubi na reputaciji zbog odlaska.
Nakon Tadića, u Potočare se 2015. godine uputio Alekandar Vučić. Bahatiji i nasilniji od Tadića u gotovo svim segmentima upravljanja državom, Vučić je tako i u ovom slučaju pribegao još brutalnijem napadu na žrtve genocida, tako što je danima uoči odlaska javno i ponizno zahvaljivao Rusiji jer je stavila veto u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija na usvajanje rezolucije kojom se osuđuje genocid u Srebrenici.
Imajući u vidu njegovu ratno-zločinačku i propagandnu prošlost sa pozicije visokog funkcinera Srpske radikalne stranke i Vojislava Šešelja, potom dugogodišnje izazivanje sramnog nacionalističkog i fašističkog bunta na ulicama posle hapšenja i isporučenja u Hag najvećih blakanskih krvnika Ratka Mladića i Radovana Karadžića te oštre napade i uvrede upućene žrtvama genocida danima pre nego što je stigao na pokop u Potočare, kamenovanje koje je usledilo ne samo od takozvanih i navodnih ubačenih elemenata, već i od običnih ljudi, ljutih što jedan takav politički gad dolazi na grobove koje je političkom propagandom iskopavao da bi onda decenijama unazad po njima pljuvao, bilo je sasvim očekivano. To je postao, međutim, događaj koji se od tada, dakle, već godinama koristi da se upravo nosilac te zločinačke politike prikaže kao žrtva koje samo hoće pomirenje i stabilnost, naspram tih zlih žrtava genocida, koje su, pazite sad, htele da ga ubiju.
Premijerkin ‘vučićevski govor’
Tako dolazimo i do premijerke Srbije Ane Brnabić, koja zaista nikakve dodirne tačke sa genocidnom politikom u trenutku dešavanja nije imala, a ni posle. Sve dok nije postala premijerka u vladi Aleksandra Vučića. Mnogima je bilo neobjašnjivo zbog čega premijerka ima tako nepristojan i grub, zapravo skroz vučićevski, govor kada se spomene tema srebreničkog genocida. Da li je moguće da jedna obrazovana mlada žena zaista veruje u ono što govori? Da li je moguće da se bavi politikom a da nije pročitala i saznala nijednu činjenicu u vezi sa genocidom? Usled te nelogičnosti, delovalo je stvarno ponekad kao da je Vučić omađijao, jer je bilo nestvarno da izgovara takve neistine, radikalske i manipulatorske floskule namenjene nesrećnicima, preplašenim i ratom ubogaljenim građanima Srbije, dok grcaju u siromaštvu, hraneći se mržnjom i nacionalizmom.
Usled pandemije korona virusa, protesta, ove godine je među političarima u Srbiji vladao potpuni muk u vezi sa obeležavanjem četvrt veka od srebreničkog masakra. S tim u vezi, podsetimo se zato prošlogodišnjeg nastupa premijerke Brnabić uoči godišnjice. Kao da je bila ljuta na žrtve genocida, u odgovoru na pitanje da li će ići u Potočare 11. jula, odgovorila je: „Nisam pozvana [na komemoraciju], pa neću ni ići.“ Potom je rekla kako „stalno vraćanje u prošlost“ ne doprinosi miru i stabilnosti u regionu, valjda mislivši da bi trebalo prestati sa obeležavanjem i ukopom kostiju mrtvih zarad bolje budućnosti odnosa sa Srbijom? Razume se da je iskoristila priliku da genocid nazove zločinom, kao i da istakne kako je u Srebrenici napadnut tadašnji premijer Srbije Vučić, odnosno da zbog tog incidenta niko nije kažnjen. Genocid i agresiju srpskih snaga tokom rata za nju je samo „nesporazum iz prošlosti“, na koji nas ne bi trebalo vraćati.
Jasno je da, stoga, da ukoliko Ana Brnabić ostane na visokoj državnoj funkciji nakon formiranja nove vlade u Srbiji naredne četiri godine svakog 11. jula prisustvovaćemo ovako sramnim govorima i postupcima. A tada će od te najstrašnije tragedije proći čak 30 godina…
STUPS: Bestijarijum