Želim ovde da razvijem poneku ideju sa vama. Za sedam godina, 2018. navršava se punih 100 godina od odluke jednog dela stanovništva Vojvodine o priključenju Srbiji. Mi, naslednici ove odluke naših pradedova i dedova, postavljamo pitanje, imamo li mi pravo na NAŠU odluku? Svako rešenje proističe iz okolnosti, i nije večno, pa tako i ono koje je tada doneto.

Kada govorimo o poreklu vojvođanske autonomije, ona seže od XII veka, kada su Srbi bili regenti na mađarskom dvoru i kada se mogu ustanoviti oblici uticaja Srba na ovom području. Srbi su imali veće privilegije pod Mađarima nego kasnije pod Leopoldom I u Austriji. Od svih datih privilegija, najznačajnija je ona prva Lepoldova iz 1690.g. Ta privilegija imala je 3 dela: crkva, vojvoda, što je značilo i vojska i treće, teritorija. Pod uslovom ovih privilegija, patrijarh Arsenije je prešao iz Srbije. Od ta tri dela jedino je ostao prvi, crkvena autonomija. Vojvoda je izabran 1848. g. austrijski oficir, Stevan Šupljikac, koji je ubrzo umro. Sahranjen je u manastiru Krušedol o čemu se nedovoljno zna i poklanja pažnja. Kasnije je sam car Franja Josif uzeo titulu vojvode, što je značilo kraj mogućnosti sopstvene vojske. Posle sto godina od Seobe, 1790. g. održan je Temišvarski sabor. Najznačajniji sabor. Bilo je to preispitivanje pozicije posle jednog veka. Dat je zahtev za svoju državu, teritoriju, – Banat. Car je pristao, ali obećanje nije održao. Sava Tekelija nije polazio od nužnosti da Srbi imaju državu, već je za inkorporaciju Srba u Mađarskoj, za obezbeđena mesta u Dijeti, parlamentu, na nacionalnom principu. Mađarsko plemstvo na Dijeti bilo je internacionalno, govorilo je nemački, a pisalo latinski. Nisu to razumeli. Godine 1848. Mađarska revolucija. Sjajna Mađarska revolucija, završetak feudalizma. Lajoš Košut odbio je nacionalne zahteve Srba i zato se kajao do kraja života. Na Majskoj skupštini 1848, Srbi su definisali teritoriju, vojsku i ponovo postavili patrijarha. Sa patrijarhom su i došli. Bio je to Josif Rajačić, istovremeno i čelnik civilne vlasti. Josif Rajačić bio je prvi predsednik Vojvodine. To se nedovoljno zna. Josifu Rajačiću treba podignuti spomenik ispred Banovine u Novom Sadu. U Novom Sadu je sada podignut spomenik Mihailu Pupinu. To je dobro. Ali, kao naučniku. Pupin je crtao granice. To se zaboravlja. Banat do Tise trebao je da pripadne Rumuniji, ali Ruzvelt je slušao što mu je Pupin govorio. Posle revolucije, uspostavlja se „Vojvodina srpska i Tamiški Banat“ – to je bio politički trik. Ukinuta je 1861, što je nešto brže od ukidanja autonomne Vojvodine, godine 1988. Srbijanci, kao i austrijski dvor, nisu dozvolili razvoj autonomije Vojvodine.

Posle propasti Vojvodine, 1861. Srbi više nisu pod zaštitom Austrije, već pod ingerencijom Mađarske. Mađarske, koja sprovodi intenzivnu mađarizaciju Slovaka, Nemaca, Jevreja, i začinje ideju o oslanjanju na Srbiju koja se osamostaljivala. Odgovor Miletića je bio iz krize.

I918. – prisajedinjenje. Već tridesetih godina, što je kratko, još je vladala opijenost od ujedinjenja, deo srpske građanske i političke elite traži autonomni status Vojvodine. Komunistička partija je imala najbolji program, prihvata poseban status Vojvodine. 1945. komunisti su rekli: autonomija da, u Srbiji, ali sa pravom na vladu. Pre toga, programski, organizaciono i razvojem na terenu i borbom njenih komunista, Vojvodina je išla ka statusu federalne jedinice. Da je Jovan Veselinov bio na Drugom zasedanju AVNOJ-a, Vojvodina bi postala federalna jedinica Jugoslavije.

Ideja o autonomiji Vojvodine je iscrpljena. Sto godina je dovoljno da se vidi da nije uspelo. Nije u pitanju samo ekonomska propast. Ekonomska krizna situacija, ekonomska propast jeste jedan od razloga, a ne sme da bude noseći. NOSEĆA IDEJA VOJVODINE JE PRAVO NA ZAŠTITU IDENTITETA.

Vojvodina nije usvojila Tadić-Koštuničin ustav. „Za“ je bilo oko 43 %. Ustav Srbije nije odbijen samo od manjina. Svi gradovi su odbili Ustav. To je lakše bilo u Subotici nego u Pančevu, koje je preko puta Beograda, ili u Sremskoj Mitrovici, ali je odbijen. Vojvodina je odbila datu autonomiju. Ali se stiglo do paradoksa da to parčence sira koje joj je dato hoće da očuva. Sada, nama ovu bednu i crknutu autonomiju napadaju. Napadaju i zastavu Vojvodine. I grb. Krivo im je što grb sadrži tri grba, Srema, Banata i Bačke iz 1848. Besmisleno je da Vojvodina nema himnu. Ko zabranjuje vladi Vojvodine da raspiše konkurs za himnu ? „Grobari“, navijači Partizana, imaju himnu. Preduzeća imaju zastave… Svi misle isto kao Velja Ilić i Koštunica. U Srbiji vlada manijakalni strah od samostalnosti Vojvodine. Po mom mišljenju, SRBIJA NIKADA NEĆE DATI VOJVODINI AUTONOMIJU SA ZAKONODAVNOM I IZVRŠNOM VLAŠĆU.

Ta činjenica da Ustav nema legitimitet, te ako su Vojvođani rekli šta neće, dužni su da kažu šta hoće. Postavlja se pitanje, hoće li Vojvodina izaći na referendum i kazati šta hoće? Po mom mišljenju, Vojvodina hoće republiku, status federalne jedinice. Da li Vojvodina ima snage da izvede referendum? Skupština Vojvodine može sutra da raspiše referendum. Ustav će se menjati pred ulazak u Evropsku uniju. Vlada Vojvodine treba da zauzme stav, da uvek kada se napadne element državnosti Pokrajine, a i opštine imaju elemente državnosti, da se digne stepen zahteva za Vojvodinu.

Mi nismo jedna zemlja, – mi smo dve zemlje, sa dva gospodara. Vojvodina nije Srbija. Svaka zemlja treba da ima svoj naziv, a zajednički naziv za obe neka se izmisli. Porez na promet i carine naši su, a iz toga ćemo se dogovoriti o zajedničkim troškovima. Vojvodina sada nije posebna izborna jedinica. To nesaglasje mora da se ispravi, ne samo da bi dala 55 poslanika u Skupštini. Sada, zakonodavstvo je uvek u korist centra. Mora postojati i Senat, drugi dom. Vojvodina mora imati pravo veta.

Razmišljao sam – uveren sam da bi ideja Vojvodina republika dobila većinu kod Srba Vojvodine, preko 50%, a kod manjina, i više. U Vojvodini postoji raspoloženje za sledeći korak, a elita ćuti. Mislim i ovo. Nova partija – PARTIJA REFERENDUMA KOJA ZNA ŠTA JE CILJ – VOJVODINA REPUBLIKA.

(Neautorizovano izlaganje na Govornici Vojvođanskog kluba)