Izveštavanje srpskih medija o uzavrelim događajima u Crnoj Gori klizav je teren čak i za malobrojne ozbiljne medije, pogotovo ako su u vremenskoj i kadrovskoj stisci.

Burna događanja u Crnoj Gori u Srbiji se prate sa velikom pažnjom. Ne bez razloga, radi se o političkom sukobu između vladajućih prozapadnih suverenista na čelu sa Milom Đukanovićem i prosrpske političke opozicije pod kišobranom SPC na čelu sa mitropolitom Amfilohijem Radovićem. Ne greše oni koji kažu da je to u stvari politički rat između ovovremenih varijanti partizanskih i četničkih ideologija i njihovih reprezenata. U taj rat Srbija je uključena na mnogo načina – pogotovo propagandno – na pročetničkoj strani, jer je kod sebe odavno rehabilitovala četničku i ideologiju, i praksu.

Zakon o slobodi veroispovesti je casus belli zaoštrenog crnogorskog sukoba. Od ishoda pojednostavljeno rečeno sukoba Đukanović- Amfilohije umnogome zavisi sudbina Crne Gore, ali i sudbina srpskih velikodržavnih planova vezanih za nju. Litije su taktika prosrpskih snaga za podrivanje prozapadne vlasti, a strateški cilj im je njezino obaranje i povratak Crne Gore sa prozapadnog na svetosavski put, šta god to značilo u glavama srpskih nacionalista zarobljenih mitovima prošlosti.

Slučaj Budva. Do pre nekoliko meseci u ovom za crnogorske prilike bogatom i važnom turističkom gradu vlast je od 2016. godine držala koalicija prosrpskih stranaka. Kako to biva u postjugoslovenskim državama nestabilizovanih (kleptokratskih) „demokratija“, pojedini odbornici – pa i čitave poslaničke i odborničke grupe – često menjaju pozicije najčešće prelazeći iz opozicije u vlast (slučaj Srbije ne samo tokom Vučićeve vlasti u tom smislu naročito je ilustrativan), što se desilo i u Skupštini opštine Budva. Iz vladajuće prosrpske većine (17 odbornika), jedan odbornik je prešao u suverenističku opoziciju (16 odbornika), time je učinivši većinom (17) a dotadašnju vlast manjinom (16 odbornika). Ta promena u važnom gradu (velik budžet) izazvalo je pravu političku dramu koja prevazilazi lokalni nivo, jer se radi između ostalog i o borbi za raspolaganje velikim budžetom. Tako se Budva našla u žarištu sukobljenih crnogorskih aktera, što dakako nije prošlo bez živog interesovanja političke Srbije i beogradskih medijsko-propagandnih centrala usmerenih na Crnu Goru i njezinog predsednika od kako su izabrali put nezavisnosti i evroatlanskih integracija. Propagandni fokus se sa litija privremeno pomerio na budvanski rašomon, ogledno mesto odmeravanja moći sukobljenih strana.

Nešto o tom rašomonu. Nakon što je prethodna vlast opstruirala procedure na kojima je trebalo konstatovati promenu odborničke većine i izabrati nove opštinske čelnike, nova većina je održala sama sednicu (imala je dokumentovan kvorum), konstatovala odborničku većinu, predložila vršioce dužnosti najvažnijih funkcija i zatražila primopredaju vlasti. Tvrde sve po zakonu. Čelnici stare vlasti su to proceduralno odbijali, pa je po nalogu državnih organa 17.juna intervenisala policija. I desilo se to što se desilo – polomljena stakla na ulaznim vratima zgrade opštine, na silu su izbačeni doskorašnji vladajući funkcioneri i privedeni u policijsku stanicu, verbalni sukobi i ružne scene ispred opštine gde se okupilo dosta i bez ovog slučaja ostrašćenih građana. Ne treba objašnjavati kako su to propratili režimski mediji u Srbiji i prosrpski u Crnoj Gori.

Izveštavala je o tome i beogradska redakcija profesionalne TV N1. Prenela je izjavu tamošnje policije da je intervenisala, prenela je izjave dva predstavnika doskorašnje vladajuće koalicije koji su izneli svoju verziju čitavog spora i povoda za – kako su rekli – nezakonitu intervenciju policije. Čuli smo i izjavu jedne novinarke suverenistima nenaklonjenih nekad uglednih „Vijesti“. Šta nismo čuli a trebalo je da čujemo – predstavnike druge sukobljene strane. Naviknuti na profesionalnost TV N1 očekivali smo i njihovu izjavu o razlozima spora i intervencije policije. Kako je to izostalo (stiska sa vremenom, stiska sa kadrom?), informisanje TV N1 bilo je jednostrano. I na dan policijske intervencije, i sutradan jer je drama nastavljena. Dobro, dešava se da se i najprofesionalniji mediji ponekad okliznu iz različitih razloga (kao naravno i kolumnisti da falširaju temu).

Ne bi se na ovaj propust za Srbiju u medijskom mraku dragocene TV stanice ni osvrtali, da se ne radi o izveštavanju o događaju iz Crne Gore koja je iz Srbije izlošena baražnoj vatri propagandnih laži i podmetanjima zbog puta kojeg je izabrala. U situaciji kad se na crnogorsku vlast iz beogradskih nacionalističkih krugova baca drvlje i kamenje, građani Srbije koji prate tamošnja događanja barem preko profesionalnih medija poput TV N1 treba da čuju sve strane u sporovima, pri čemu se ne preferira ničija strana sem strana argumenata. Ako je u budvanskom slučaju sporno to što je jedan odbornik prešao iz vladajuće u opozicionu grupu (korupcija, lični izbor, bilo šta drugo?), šta tek reći za mnoge lokalne i gradske vlasti u Srbiji koje su formirane upravo tako – zahvaljujući preletačima – pa se oko toga ovde ne prave problemi.

Za razliku od propagandnih harangi, objektivnom izveštavanju o događajima u prijateljskoj Crnoj Gori se zbog niza razloga mora posvetiti puna pažnja. Čak i u vremenskoj, odnosno kadrovskoj stisci. Nije dobro nekritički preuzimati priloge nesolidnih medija koji su pri ruci.

(Autonomija, foto: Pixabay)