Papina poruka

Na sajtu Vajdašag Ma čitam nekoliko originalnih, svežih napisa. U jednom od njih se kaže da možda ne bi bilo loše poslati krem vojvođanskih mađarskih političara na hodočašće u Rim, u svojevrsnu duševnu banju. Kakve bi im opomene uputio papa, pita se autorka, Angela Sabo. Na primer: „Ne režite, ne kezite zube jedni na druge.” Ili: „Poštujte štampu da biste imali dug javni život na zemlji! A sad idite lepo u miru i ne grešite više protiv vojvođanskog mađarskog življa!” Isto tako se na sajtu Vajdašag Ma suočavam sa informacijom da je tiraž dnevnog lista Mađar So, radnim danima, 2000 primeraka, a da se od nedeljnika Het Nap mesečno prodaje 3700 primeraka. Što će reći oko 900 nedeljno. Autor, veoma ispravno, ne računa besplatne primerke – jer su prodati primerci isključivo merilo. To nije početak kraja, to je već sam kraj. A na čiji račun se igraju te igre? Naravno, na račun poreskih obveznika. I sve se to čini u ime „nacionalnog novinarstva”.

Biznis zvani Trijanon

Autor ove sintagme je desničarski istoričar Balaž Ablonci (Legende o Trijanonu, Jafa, Budimpešta, 2010). Grozno je to da jedan od najtragičnijih događaja mađarske istorije postaje predmet mešetarenja. Ablonci podseća da mnogi ne znaju ni to, gde je potpisan mirovni ugovor. Ne u Malom Trijanonu, kako stoji napisano u nekim enciklopedijama, nego u Velikom Trijanonu. I Mađarska nikad nije imala 64 županije, primećuje Ablonci. Itd.

Čekajući teška vremena

Razmatram suve činjenice. Prema objektivnim prognozama može se očekivati zabrinjavajući pad broja pripadnika mađarske manjinske zajednice u Vojvodini, što bez sumnje ima nekoliko uzroka. Međutim, kad govorimo o uzrocima, ne bismo smeli izgubiti iz vida, šta je sve u protekloj deceniji bilo vredno u manjinskoj politici, a šta je sve upropašćeno. Jer je grešaka sigurno bilo, osim ako trenutno valadajuća elita ne smatra sebe bezgrešnom. Oni koji su prihvatili odgovornost i, zajedno sa njom, pozicije i funkcije, ne mogu pobeći od odgovornosti za rezultate popisa, naročito ne ako im je politika plaćeno zanimanje. A kolika je odgovornost, saznaćemo na proleće, zavisno od toga da li će pad broja pripadnika mađarske manjine biti veći ili manji od pada broja stanovnika na nivou Srbije. Ne možemo sve prevaliti na one srpske većinske stranke s kojima, inače, u koaliciji vršimo vlast. Nikakve „strategije” ne mogu da „potisnu” brojčane podatke u pozadinu, jer činjenice ostaju činjenice i one će potvrditi ili demantovati jučerašnje „strategije” – kojih je, inače, bilo dosta. A ove nove strategije će biti potvrđene, ili demantovane, sutrašnjim brojčanim podacima. I to uskoro, uoči predstojećih parlamentarnih izbora. Iznad svega želim da na te izbore izađe bar dve trećine vojvođanskih Mađara s pravom glasa, i da glasaju za mađarske stranke. U trenutnoj situaciji to je merilo. Jednom, kad budemo ovde imali manjinski Kanaan, onda će i 51 posto delovati sasvim umirujuće na one koji će taj Kanaan dočekati. Političar ima pravo da odlučuje, ali konačni sud će izreći sutrašnji brojčani podaci. Političarima je lakše ako su njihovi postupci podložni kritici, jer u tom slučaju mogu u hodu da koriguju svoje stavove. Može se s razlogom očekivati da će dalji pad broja pripadnika mađarske manjine delovati šokantno unutar zajednice. Zbog toga bi i trebalo predvideti takve promene koje će taj šok ublažiti, međutim, to neće biti moguće učiniti sve dok ne imenujemo nedostatke. Koliko ja to vidim, o tome nema govora, jer je kormilo neprekidno u rukama jedne te iste „grupe”. I dok to bude tako, neće biti ni provere. U međuvremenu, problemi će se gomilati. Ne treba da imamo iluzije. Ekonomska kriza će sve više da zahvati i Srbiju. Pred nama su teške godine. Bojim se da će mladi sve masovnije da napuštaju zemlju. Život nižih slojeva stanovništva biće sve nepodnošljiviji. Sve te nevolje neće mimoići ni manjinske zajednice. Profesionalni političari, dakle, ne bi smeli da se svađaju. Ne bi trebalo da licitiraju oko toga, koja je stranka patuljasta a koja džinovska, ne bi trebalo neprestano da insistiramo na onome što nas razdvaja, nego da pronalazimo one spone koje nas sapaju. Ne bi bilo zgoreg obratiti pažnju i na to da jenjava dinamika priključivanja Srbije evropskim integracijama. Većina stanovništva Srbije, naime, okreće leđa Evropskoj uniji. Srpska napredna stranka je već jasno rekla: Evropska unija ne dolazi u obzir po cenu „skrivenog priznavanja” Kosova. Sa tim se slaže i Socijalistička partija Srbije, partner u vladajućoj koaliciji. A to neće proći bez posledica po manjine. Mogu političari da kažu šta god goće, ali u svakodnevnom životu svako usporavanje dinamike priključivanja generiše antimanjinsko raspoloženje. To je često teško opipljivo, ali je utoliko opasnije. Istina, to ne dotiče mađarske funkcionere – oni će i nadalje dobiti svoje plišane fotelje, mada možda u manjem broju nego do sada. Ni u Miloševićevo vreme nisu oni bili trpni subjekti, nego obični ljudi. Rezultati popisa, ekonomska kriza, antievropsko raspoloženje! Nalazimo se pred teškim danima, a u političkoj eliti sve veći razdor. Zar je zaista toliko teško sesti za zajednički sto i voditi pametne, otvorene razgovore čiji bi stenogrami bili potom objavljeni? Tada bi bar mađarski birači videli u čemu su razlike. Već odavno pominjem važnost manjinskog okruglog stola, nažalost – mada je bilo izvesnih pokušaja – do njega uistinu nije došlo.

novembar 2011.
(preveo: Arpad Vicko)