Ludilo vlasti – kreatora političkog nasilja i haosa, agonija konfuzne opozicije i očajanje uplašenih građana koji slute nepredviljiv tok događaja i nesreće, slika su današnje Srbije.

Posle osam godina vladavine Vučić je Srbiju doterao do rastrojstva. Do nepredvidljivih događaja i iskušenja iz kojih se – ne bude li ga se obuzdalo, zašta su mirnim putem sa ovakvom opzicijom mali izgledi – mogu izroditi velika zla. Nije čudo što je Srbija dotle doterana, kad podivljali šešeljista na njoj iživljava patološke radikalske strasti. Doduše i većinska Srbija mu se suicidno podaje (posle sličnog podavanja Miloševiću – znamo po koju cenu – nema joj više opravdanja, Evropa smo, nismo svetska zabit). A radikalizam, šešeljizam – Vučićev i SNS izvorni i nepromenjivi politički i moralni habitus – nije ništa drugo do zlo; do upropašćavanje svega čega se dohvati; nešto iza čega ostaje pustoš i sramota. Pandemija i manipulativni bajagi izbori na svim nivoima su doprineli da se rastrojstvo Srbije poveća i još više ogoli.

Kad su radikalštini – T. Nikoliću i A. Vučiću kojima su gluposti i jajarluk prethodne vlasti omogućile dolazak na vlast i uzurpaciju nekontrolisane moći – susedne države i narodi (izuzev BiH i Crne Gore koje i dalje davi preko tamošnjih ispostava) za iživljavanje postali nedostupni, dohvatila se Srbije. Da nad njom iživljava nakazni karakter terajući je u bedu i – nije isključeno – nova zla. Trezveniji među nama znali su odmah, po njihovom ustoličenju, da se osim bede i zla od premundurenih radikala ništa drugo i ne može očekivati.

I šta sad?

Očekivati od Vučića i kamarile prizivanje pameti isto je kao očekivati da Dunav ili Sava poteknu uzvodno. Ko je i od jednog radikala – ili miloševićevaca i JUL-ovaca koji uključeni u Vučićevu oligarhiju poput afričkih skakavaca pustoše Srbiju – dočekao bilo kakvo prosvetljenje i pravu a ne lažnu brigu za narod, za društvo i državu? Niko.

S druge strane, očekivati da se ono što se naziva „pravom“ Vučićevom opozicijom osvesti, da iskorači iz nacionalističkih klišea i da se suoči sa pravim uzrocima propasti Srbije a ne da joj osnovni opozicioni motiv bude borba protiv „izdaje Kosova“ i sveopšte pljačke (zar sveopšta pljačka i kriminal vlasti koji su nesporni nisu zakonita svojstvo svakog lažnog patriotizma i nacionalizma?), te takmičenje u primitivnom srbovanju koje nas je i dovelo dovde – iluzija je kao i očekivanje da će se Vučić prizvati pameti pred pretnjom opasnog razvoja događaja i mnogo goreg haosa u Srbiji. Sve dok opozicija bude branila takozvane „crvene linije“ nacionalnih interesa (na način kako ih definiše i brani, suštinski brani Miloševićevo i Šešeljevo ratno nasleđe amnestirajući ga od ratova, zločina i pljački), samo je personalni a ne programski oponent sadašnjoj vlasti. Na tom političkom i moralnom promašaju krahirala je prethodna vlast koja je omogućila povratak miloševićevaca i šešeljevaca na vlast.

U ovom rastrojstvu ima li uopšte prave opozicije – prosvećene i moralne alternative? Ima, samo je pod šikanom i vlasti i nacionalističke opozicije saterana na margine. To je alternativa koja neodložno zagovara evropeizaciju i modernizaciju Srbije, koja je za izlazak Srbije iz mraka zabluda i nacionalističkih katakombi, koja je za povratak Srbije u savremeni svet.

A obeznađeni građani zabrinuti opštim stanjem?

Na njima je da preuzmu svoj deo odgovornosti za svoje živote, da biraju između evidentno katastrofalne vlasti, anahrone opozicije i onih koji insistiraju na bežanju Srbije iz mraka nacionalističkih tlapnji i njima prirođenim kriminalu i plački. Valjda se proteklih protraćenih decenija nešto naučilo iz lakomislenog povođenja za lažnim mesijama, tobožnjim braniteljima roda i države. Ili nije?

(Autonomija)