Nakon što je, pod izgovorom borbe protiv epidemije, Aleksandar Vučić ućutkao Narodnu skupštinu, brzo je ogoljena slika kako bi Srbija izgledala bez izbora i institucija: srednjevekovna despotija sa osiljenim medijskim mogulima iz filmova o Džejmsu Bondu.

Ukidanje i ono malo predstavničke demokratije jasno je pokazalo ko su sve na javnoj i političkoj sceni neelektoralni igrači, za koje ne samo da ne važe zakoni, već koji imaju potrebu da u uslovima vanrednog stanja pokažu da su jači od partokratske naprednjačke države i samog Vučića.

Reč je pre svega o Srpskoj pravoslavnoj crkvi i medijskoj kući Pink, odnosno njenom vlasniku.

Odmeravanje snaga preko virusa

Vrapci na grani znaju da u Srbiji crkva možda iz prvih redova ne učestvuje u formiranju vlada i postavljanju vladara, ali svakako učestvuje u njihovom rušenju. I to uglavnom na temi Kosova.

SPC je vanredno stanje prepoznala kao svojevrsni test Vučićeve vlasti na elastičnost crkve i njenu pokornost tvrdoj ruci. Odgovor je bio jasan: pričest iz iste kašičice nije samo kanon i vekovno čudo spasenja, već i otvoreno pružanje otpora režimu koji bi mogao da iskoristi momenat i ispuni obećanje dato Zapadu u vezi Kosova.

Za to vreme Ričard Grenel okreće peščani sat i meri dužinu opstanka partokratama iz Beograda i legalno izabranoj vladi u Prištini. O tome svedoči promena političke klime na Kosovu, a razmimoilaženje Vašingtona i EU govori da je ponovo na stolu podela i razmena teritorije. Zato, niko nema pravo da pod izgovorom pandemije zaključava hramove gospodnjih izaslanika, a život pastve je ionako u božijim rukama.

Pravoslavna crkva u Srbiji i Crnoj Gori sigurno ne planira da silazi sa političke scene iza čijih je kulisa dobro pozicionirana. Posebno ne nakon toga kako je u izbornoj godini zaljuljala čamac višedecenijskoj vladavini Mila Đukanovića.

Zakoni Republike Srbije, naredbe Vlade i preporuke struke ne važe ni za vlasnika Pink International Company Željka Mitrovića. On u vrhuncu restrikcija može sebi da dozvoli preko vlastite televizije i društvenih mreža sirovo ismevanje nauke i medicine, kao i propagiranje nadrilekarstva, širenje neistina i zabluda. I ne samo da mu država ne može ništa, već predstavnici vlasti saginju glavu, hvale ga i predstavljaju kao donatora (vizira) i borca protiv korone, a ista struka i lekari, ćute i bez trunke samopoštovanja rado gostuju na ružičastoj televiziji. Vučić i njegovi ministri zato podjednako rabe udarne termine na Pinku i RTS-u, kako bi na izborima došli do željenog dvotrećinskog rezultata.

Ozonizacija krvi nije nikakav nadri izum Željka Mitrovića protiv korone, to je način da se pokaže kome u Srbiji ni Vučić ne može ništa.

Ko je glavni i čija je poslednja

Sve ovo podseća na rane postrevolucionarne 2000-te, tada su rasparčani i zakrvljeni predstavnici DOS-a ubicu Zorana Đinđića nazivali „gospodin Legija“. U ranoj fazi, mediji su tipski ponavljali da je zahvaljujući istom bez krvi svrgnut Slobodan Milošević i da je za sve to zaslužan upravo Ulemek.

Ratni mitovi, protesti JSO, ludilo paljenja diskoteke, senzacionalna privođenja Legije i na kraju ispaljeni smrtonosni metak, samo su bili brutalni performans moći ko je glavni i čija je u Srbiji poslednja.

Politička teorija aktere koji nisu izabrani na izborima, a koji vaninstitucionalnim putem mogu da utiču na legalne procedure i demokratske odluke naziva rezervisanim domenima. Oni mogu da sporednim stazama postavljaju i menjaju vlast. Dok god takvi domeni u jednom društvu postoje sistem je zarobljen, a demokratija nemoguća. Decenijama su to bile vojske i državni udari, posebno u Latinskoj Americi; danas u tranzicionim zemljama to su još tajkuni i organizovani kriminal na najvišem nivou.

Epidemija korona virusa nam je pokazala koliko su i dalje jaki ti politički vansistemski akteri u Srbiji, koliko od njih zavisi svaka vlast, pa i ona Aleksandra Vučića. To važi i za srpsku opoziciju, ukoliko izabere da na vlast dođe sporednim i lakšim putem.

(Autonomija)