Više stotina ljudi je svakodnevno prelazilo iz Vojvodine u mađarsku županiju Čongrad, ali tome je sredinom marta došao kraj. A dok je Mađarska sa Slovačkom uspešno rešila kretanje zaposlenih preko granice, Vojvođani su i dalje suočeni sa zatvorenom granicom.

Razgovarali smo sa nekima od njih o tome kako im je korona virus promenio svakodnevni život i kako uspevaju da prežive ovu situaciju.

„Obavestili su me 15. marta da moram napustiti zemlju na dve nedelje jer je moj cimer hospitalizovan zbog sumnje na zaraženost novim korona virusom. Sada živim kod kuće sa roditeljima. Iako u narednom periodu ne mogu računati na platu, imam dovoljno para da izdržim dok traje ova situacija“, kaže Vojvođanka Teodora T. koja je radila u Mađarskoj kao tehničar.

No, ona spada u grupu onih koji su još bolje prošli iako su izgubili posao zbog zatvorenih granica.

Širenjem korona virusa paralelno se smanjivalo pravo na slobodno kretanje, ne samo u Mađarskoj, nego i u Srbiji. Prvo ograničenje u Srbiji je uvedeno 10. marta. Srbija je tada zatvorila sve svoje granice pred onima koji su pristizali sa teritorija koja su tada bila žarišta pandemije korona virusa. Od 16. marta zbog vanrednog stanja prelazak srpske drumske i železničke državne granice bilo je dozvoljeno samo državljanima Srbije, diplomatima, stranim državljanima sa dozvolom za nastanjenje i medicinskom osoblju koje je dolazilo radi pružanja pomoći. A posle četiri dana Srbija je potpuno zatvorila granice i pred svojim državljanima.

U županije Čongrad i Bač-Kiskun svakodnevno prelazi više stotina ljudi da radi, i čak i više od toga da se školuje. Đaci i studenti su se vratili kući čim su u Mađarskoj zatvorili škole i fakultete, a radnici su se nadali sve do poslednjeg trenutka.

„Muž moje sestre se zaglavio u Mađarskoj, pre toga svakog vikenda je dolazio kući, a sada ko zna kada će se videti sa porodicom ponovo. Ima dvoje maloletne dece“, nastavlja sa svojom pričom Teodora T.

Po njenom mišljenu u Srbiji se svako pridržava strogih propisa i mera vlasti, a ipak, situacija je teška.

„Radim u opštini Domasek, berem povrće i šargarepu, radim tamo već godinu i po dana“, kaže Timea, koja nas je zamolila da je spomenemo samo po ličnom imenu. „Pročitala sam na internetu da ne možemo prelaziti granicu, što znači da ne možemo raditi. Ne znam, dokle ćemo izgurati tako, ali nećemo moći dugo. Ne dobijam pomoć, a ne bih ni tražila to, nego da imam neki posao tu, za to vreme dok ne mogu preko granice. I moja deca su tamo, u Budimpešti, oni zasad imaju posao, samo što ne možemo da se vidimo dotle, nažalost – napisala je Vojvođanka odgovarajući na pitanje portala „Atlatso“.

Nju, kao i ostale sagovornike smo pronašli i intervjuisali preko Fejsbuk grupe „Határfigyelők“ (Posmatrači granice).

„Meni je možda najteže u svemu to što su mi deca u Mađarskoj i ne mogu da ih viđam“, o tome nam je već Čila pisala koja je radila u Segedinu pre zatvaranja granica. „Brine me da, ukoliko dobijem otkaz, nigde neću imati osiguranje. Da li bi neko mogao nešto da učini po tom pitanju, ne bih mogla da kažem“, napisala nam je Čila.

Ela je takođe radila u Segedinu kao nastavnica. Kaže da posao može da obavlja i dalje u vidu nastave na daljinu i da se nada najboljem: „Ja sam otvorila dvonedeljni godišnji odmor još pre nego što su zatvorili granice, jer smo već od decembra planirali jedno ozbiljnije putovanje kod rođaka u inostranstvo, ali eto, ništa od toga. S obzirom da ne rade vrtići i jaslice, a moj muž radi, nemam kome da ostavim petogodišnju ćerku na čuvanje. Svekar i svekrva imaju više od 70 i hronični su bolesnici. Moj tata takođe ima više od 65. Kome bih mogla da je ostavim?“

„Pošto moj muž radi u velikoj fabrici gde je u kontaktu sa mnogo ljudi, i bolje je što mi nismo u kontaktu s drugima“, kaže naša sledeća sagovornica, Helena Somođi Dani.

Agneš je radila u Segedinu kao medicinska sestra, i ona je morala da bira između posla i šestogodišnjeg sina.

Dobili smo još veliki broj sličnih poruka, sve su ukazale na to da se život onih porodica koja u normalnim okolnostima redovno prelaze granicu okrenuo naopačke. I ne samo njihov.

Erika je redovno odlazila u Austriju, radila je u dvonedeljnim smenama kao negovateljica starijih osoba. I to se završilo preko noći.

„Nas 220 radi u firmi, a sada nema smene dok je granica zatvorena. Oni, koje je zatvaranje zadesilo u Austriji, sada ne mogu kući, ostaju tamo – a mi ovde. Sad nemam posao, ne znam od čega ću živeti, ja ovde u Srbiji više nemam ništa“, požalila se.

Renatin muž je bio magacioner u Ujsentivanu, vratio se kući u poslednjem momentu. „Ja sam mu javila da kod Tompe više ne puštaju nikog i da se vrati kući, porodici. Imamo dve ćerke, jedna ima 6 godina a druga 7 meseci. Nažalost, meni se čini da nikog ne interesuje šta će biti s nama“, rekla je mlada majka. Kao i prethodni sagovornici, i ona je dodala da im sada sledi težak period i da im dosad niko nije nudio nikakvu pomoć.

Autor: Čaba Šegešvari (Átlátszó – atlatszo.hu)
Prevela: Kristina Orovec