Tri decenije nije kratko vreme da se dogodi ona fiziološka neminovnost pa da pamet, mudrost, znanje, hrabrost… stignu iz digestivnog trakta u glavu. Na žalost, to se nama nije dogodilo već smo nastavili da tavorimo na dnu svih lestvica – od BDP, školskog znanja, standarda, medijskih sloboda…

Nismo ni na korak od istočnih komšija koji su platu doterali do 900 eura, naspram naše polovine tog iznosa. Moglo bi da se ovako nabraja sve do onih decembarsko- januarskih dana u susednoj Rumuniji. Ovde narod kaže „biće bolje kada na vrbi rodi grožđe“. I nikako da se to dogodi, na ulici ili u držvnoj skupštini i službama, u opljačkanim fabrikama i gradovima, školama sa hologramima i bez toaleta, megalopolisima na vodi, gradovima sa arsenom iz česme… Suviše je malo prostora za bilo kakvo gađenje nad korupcijom, kriminalom, terorom nad ženama… I Rumuni imaju svoju frazu na grožđane vrbe – „desiće se kada na topoli rode kruške“. I rodile su, veoma bogato.

Nekako krajem decembra pre 30 godina, našli smo se na putu između naše granice i Temišvara. Skro prazan drum, dug i ravan opkoljen drvoredima topola okićenih kruškama. Odmah se videlo da je jesen u Banatu bila bogata. Bogata tvrdom namerom da se dočepaju delića slobode makar ona bila, na početku, samo rupa na zastavi sa koje su isečeni socijalistički simboli i parole u čast Čaušeskua i njegovog štikla majstora Elene. Granicu smo prešli bez problema (vozač i fotoreporter po odluci glavnog urednika lista „Dnevnik“ – što sam bio ja) i prvi susret s naoružanim ljudima dogodio se već na putu. Nismo znali da li je policajac lojalan vlasti u helikopteru s partijskom elitom, ili vojsci pridruženoj revolucionarima. Crvena marama oko „kalašnjikova“ sve nam je rekla. U Temišvaru nas je dočekao jedan od najboljih novinara Dnevnika, urednik spoljnopolitičke rubrike, zanatski stasavao izveštavajući o borbi sa narkomafijom u Južnoj Americi… Sada smo već bili ozbiljna ekipa, iz koje je Briza istiskivao svaki strah i nije napuštao hotel dok se ne obrije, dok je sprat ispod nas goreo od đuladi iz tenka Sekuritatee.

Bilo je gusto, ali smo ipak svakodnevno slali izveštaje uz pomoć kolega koji su već tada imali satelitske telefone. Legali smo pod zaustavljene tenkove bez goriva, koji su bili jedina zaštita od od tanadi teškog kalibra. Da bi smo pretrčali ulicu široku jedva 50 metara morali smo vojnicima da napunimo po tri okvira metaka kako bi držali pod vatrom prozore sa „junacima“ Sekuritate. Srećom, bili smo mlađi i brzi (ne brži od metka) ali dobro zaštićeni kontravatrom.

Granica

Neko će možda zapitati zašto ovi fragmenti sećanja nisu objavljeni u listu koji me je poslao u Rumuniju. E, pa, niko me nije poslao, to sam učinio pravom gl. urednika. I još nešto, samo kada pomenem list u kojem sam dva puta bio na čelu, zadrhte mi stomak i ruka.

Neobično se ponašala i naša policija, odnosno njen tajni deo: nisu imali pojma da su novinari iz prvog komšiluka u krvavoj Rumuniji, ali čim smo se vratili kući zvali su nas na specijalni razgovor. Jedino pitanje bilo je kakva je situacija na granici. Oni nisu imali pojma, baš kao i mi.

Imao su tu nesreću da prođem mnoga regionalna ratišta i često čujem pitanje – gde je bilo najgore. Moje „frontovsko“ iskustvo kaže da je to bila Rumunija. Najkrvoločnija, ubijanje po kratkom postupku posebno Čaušeskuu vernih policajaca, bez suđenja, dosta je bio i kamen u glavu nasred ulice… Piramide leševa, majka rasporena, pa ušivena žicom, na njoj žicom povezano novorođenče, na nekoliko koraka od nas pao je kolporter Slobodnog Banata… Listovi su se razleteli na decembarskom vetru, simbolično krvavi, ali neuhvatljivi… I tako su protekli naši dani u Rumuniji. Mnogo pucnjave, naš vozač odličan,samo nekoliko rupa na karoseriji, puno ranjenika prevezeno u bolnice…Delili smo ono malo hrane koliko se našlo u konzulatu… Glavni na vlasti skončali su u jednom svinjcu nakon ekspresnog suđenja. Ne bi trebalo praviti analogije. Naša predsednica vlade ih je valjda digitalizovala. I onda se i tamo dogodio armagedon revolicije – korupcija, kriminal, afere…

Zašto porediti dve tridesetogodišnjice – rumunske revolucije i NDNV. U Rumuniji su pobedili mladi i hrabri, dobro infiltrirani u sistem, pre svega bezbednosti i vojske. Nije bilo podela, ili se bar nisu videle, ni primetile čak ni na velikom mitingu podrške Čaušeskuu u Bukureštu odakle je bežao helikopterom pravo u svoju smrt. Da su mediji značajni u promenama naučili smo odavno, još za Miloševićeva vakta, ali znanja nikada dosta. Rumuni su prvo prekinuli TV program i prenosili revoluciju uživo. Ovde je glavni politički gaf bio što je neko štapom lupio po tabli RTV Novi Sad. Izlazio je list Nezavisni, nedeljni i dnevni, stotine ljudi se okupljalo ispod prozora NDNV. Nije bilo džipova, masnih kragni i krstača, ubica neiživljenih u ratovima.

Ja imam samo dve želje: DA GLEDAM N1 i DA OVE GODINE JOŠ BOLJE RODE KRUŠKE U SRBIJI.

(Autonomija)

Autor teksta bio je dva mandata predsednik NDNV i dva puta glavni urednik Dnevnika