petak, 6. decembar 2019.

Budimska podneva podsećaju me na maglovita, pozno jesenja jutra. Gledam kroz prozor i pomišljam na komentare mojih dnevničkih beleški. Na fejsbuku mi spočitavaju da ne razlikujem nacionalizam i šovinizam. Rado bih to učinio, dobro mi je poznat, naime, slogan (dobro i zvuči), po kojem je nacionalista onaj ko je ponosan na svoju naciju, dok šovinista mrzi druge nacije. Ova rečenica, međutim, sve više postaje opšte mesto, istrošila se od upotrebe u dnevnoj politici. Sećam se, u devedesetim godinama, za vreme najostrašćenije mržnje, niko nije nazvao sebe šovinistom, već „samo” nacionalistom. A šovinista je uvek bio neko „drugi”, dok je on sam bio „samo” nacionalista. Niti jedna od današnjih ekstremističkih stranaka ne tvrdi za sebe da je šovinistička – naprotiv, javno se ograđuju od nje. Šovinizma ima, ali nema šovinista. Pojmovi su prilično zbrkani, mada postoji čitava biblioteka knjiga o raznim vrstama, podvrstama, vidovima nacionalizma, pa je ipak teško razjasniti o čemu je zapravo reč. U džungli teorijskih rasprava pozvao bih se samo na vlastita skromna iksustva. Primetio sam da ima ljudi koji su ponosni na kulturu svoje nacije, svoja nacionalna osećanja najčešće ispoljavaju kroz ukazivanja na kulturne vrednosti, dakle, u kulturnoj sferi, ali sam zapazio i to da su otvoreni i prijemčivi prema kulturama drugih nacija. Oni, međutim, u kojima nacionalna osećanja bujaju bez kulture, ne samo da su isključivi već u drugosti naslućuju opasnost – iz toga zaključujem da se nacionalizam bez kulture izmeće u šovinizam. Razlika između ove dve vrste nacionalizma je nemerljiva. To je bilo vidljivo na fudbalskim stadionima već početkom osamdesetih godina, ali do danas se udomila u brojnim partijama. Upravo tako: današnji partijski mitinzi podsećaju na fudbalske stadione. Nije ni čudno što su političari toliki ljubitelji fudbala.

subota, 7. decembar 2019.

Večera sa zemljacima, ljudima koji su se iz Vojvodine preselili u Mađarsku. Povela se reč i o rodnoj grudi, ali je više nismo pominjali s toliko žara i strasti, niti smo kritikovali vladajuću elitu onako kao pre deset godina, budući da smo se poslednjih nekoliko godina uverili da su dani nekadašnje vojvođanske mađarske manjine na zalasku. Manjinski političari počinju da liče na ministrante jednog opela. Prema računicama demografa za deset-dvadeset godina pretvoriće se u jednu malu dijasporu. Deset ili dvadeset godina? Nije neka suštinska razlika. Odlučujuće je to da se u ljude ugnezdila svest o kraju. Otići ili ostati – danas više nije veliko pitanje. Oni koji se danas iseljavaju ne osećaju grižu savesti. Uvereni su da napuštaju jednu pustoš.

nedelja, 8. decembar 2019

Odavno nisam toliko neprekidno dugo boravio u Budimpešti, sad sam bio u prilici da i lično iskusim sve ono o čemu su me obaveštavali mediji. Nažalost, mađarski šančevi su sve dublji, i ne znam kad će se pretvoriti u provalije iz kojih zemlja decenijama neće moći da se iskobelja. (…)

ponedeljak, 9. decembar 2019.

U šest uveče, kao novi član Sečenjijeve Akademije književnosti i umetnosti, pojavio sam se na akademijinoj večeri priređenoj u svečanoj dvorani Mađarske akademije nauka. Mislio sam da ovoga puta dolikuje da se predstavim. Do decembra iduće godine treba da održim svoju akademsku pristupnu besedu.

utorak, 10. decembar 2019.

Minibus se zaustavio ispred kuće i polazimo prema Srbiji. Prema vestima na granici se na prelazak čeka tri-četiri sata, ali na naše (prijatno) iznenađenje obe granice prelazimo za svega pola sata. I vozač minibusa je bio vrlo ljubazan, nije nas ostavio na novosadskoj železničkoj stanici, već na uglu sasvim blizu našeg stana, da bismo lakše odvukli prtljag do ulaza. Zajedno s nama se iskrcao i jedan mlad bračni par, i njima je odavde stan bio bliži. Čim smo se našli na trotoaru, mlada žena mi je prišla, ljubazno me pozdravila i rekla da sa zadovoljstvom čitaju moje dnevničke beleške na portalu autonomija.info. Bio sam ne samo iznenađen, nego i ganut. Stigli smo s paketima, jedan je bio pun knjiga, većinom takvih koje su mi potpisali autori, moji peštanski prijatelji. Jedva sam mogao da ga pomerim. Mladi muškarac mi je priskočio u pomoć, odvukao paket sve do ulaza naše zgrade. Veoma mi je prijala pomoć i, ujedno, potakla me i na razmišljanje. Sa ovako nečim ne mogu da se sretnem ni u kojem gradu, osim u Novom Sadu. Prisetio sam se jedne moje letošnje beleške, u kojoj sam razglabao o tome, da li sam zaista stranac u sopstvenom gradu. Jedan moj čitalac je u svom komentaru ustvrdio da nisam. Nisam stranac – uviđam, moram da preciziram: stranac sam samo u očima zvaničnog Novog Sada. U Novom Sadu je najteže biti Novosađanin – to sam naučio još od Aleksandra Tišme. Ne žalim se, pomirio sam se s tim, jer sam zapravo samo jedna remetilačka okolnost. Slute, naravno, da me ne mogu smestiti u manjinski zapećak, tada bi mi možda dobronamerno i klimnuli glavom. Manjinac, OK, otrpećemo ga. Samo što meni to nije dovoljno, ja sam svedok, u onom smislu, u kojem je Kami odredio suštinu pisca, pisanja; i još bih dodao: neprijatan svedok, koji ni u kom pogledu ne odgovara zvaničnom Novom Sadu. Ali postoji i jedan „drugi Novi Sad”, kojeg doživljavam kao svoj grad. Postoji jedan sloj koji pati, muči se i nada se zajedno sa mnom, i čuva jednu apokrifnu kulturu koju zvanični Novi Sad hoće da izbriše. Kako razaraju gradsko jezgro koje podseća na monarhiju, tako uništavaju i ovu autentičnu novosadsku kulturu. I ova kampanja traje već decenijama. Prisećam se Kamijevog samoodređenja. U Parizu, na jednom susretu s građanima alžirskog porekla, rekao je da je njegova najveća sreća to što je rođen kao Alžirac. Nadao se uskrsnuću mediteranske kulture. Na to pomišljam i ja. Moja najveća sreća je to što sam se rodio u Vojvodini, što živim u Novom Sadu, u onom gradu – ponovo citiram Kamija – koji me je naučio i sreći, i patnji, i bedi.

sreda, 11. decembar 2019.

Prvog dana nakon povratka uključim televizor, da vidim šta se dogodilo u Srbiji dok sam bio van zemlje. Dešavaju se stvari skoro iste kao u Mađarskoj. Korupcija, korupcija! Ne jenjava afera oko izvoza oružja i municije, opozicioni političari optužuju članove vlade da su se našli previše blzu trgovini oružjem. Marinika Tepić objavila je dokumente u kojima Amerikanci upozoravaju srpsku vladu da trgovac oružjem, Slobodan Tešić, igra značajnu ulogu u srpskoj politici. Prema dokumentu koje je objavilo američko ministarstvo za finansije, Slobodan Tešić, najveći krijumčar oružja na Balkanu, bio je član zvanične delegacije srpske vlade. Članovi vlade uzvraćaju optužbama da su opozicioni lideri u tesnoj vezi sa krupnim trgovcima drogom, ali ne demantuju sadržaj američkog dokumenta. Provladine porno-televizije emituju kompromitujuće snimke opozicionih lidera, ministri ih opanjkavaju, kao da nemaju ništa korisnije da rade. Ali to je poredak stvari: džombast i krivudav put istočnog kapitalizma popločan je korupcijom. Opozicioni političari su najavili da će blokirati prilaze zgradi Radio-televizije Srbije. Policija to nije dozvolila. Konflikti su sve opasniji. Gde su granice rasta ovih tenzija?

četvrtak, 12. decembar 2019.

Stalno iznova skidam sa police i čitam predavanje koje je Alber Kami održao (14. decembra 1957. godine) na Univerzitetu u Upsali. Tekst tog predavanja me unekoliko umiruje, jer u njemu formuliše takve misli koje bih i ja izrekao. Bezbroj puta sam ih i izgovorio, ali u ovoj provincijskoj, istočno-srednjoevropskoj i balkanskoj bedi u kojoj uvek zaostajemo, kasnimo, u kojoj još uvek brljaju sa hladnom, formalističkom estetikom sedamdesetih godina, i neće ni da čuju da je ona već davno prevaziđena. Možda će sociolozi jednom istražiti uzroke takvog razvoja događaja, a verovatno već i danas postoje suvisla objašnjenja, ali nema sumnje da je njena produžena vlast vodila u jedan banalni estetički žargon. Bežim u ozračje Kamijevih misli, to je ujedno i beg iz zlatnog kaveza formalizma. Odmah na početrku eseja prepoznajem rečenicu Petera Esterhazija s kojom je i mene okarakterisao. „Danas je svaki umetnik prisiljen da vesla na galiji svoga doba. S tim mora da se pomiri, čak i kad oseća da galija smrdi na usoljene haringe, da je previše nadzornika galiota, povrh svega galija plovi u pogrešnom smeru” – piše Kami. Prema Peteru Esterhaziju, ja sam putnik na toj galiji. Samo pisac može ovako tačno da okarakteriše drugog pisca. Da, znam da galija smrdi od haringi, istina je i to da se previše nadzornika šunja oko mene i, nažalost, moram uvideti da galija plovi u pogrešnom smeru. Ali veslati se mora – ili umreti. Ima Kami još jedan poučni opis. Nema sumnje da je u svim istorijskim razdobljima bilo mučenika i lavova. U areni je lav rastrgao mučenika. A umetnici su sedeli na tribinama i pevali, u boljem slučaju, bodrili mučenike. Tako su nastala klasična remek-dela. Ali suvišno je lamentirati nad tim vremenima, moramo uvideti da su se u moderno doba umetnici našli u areni. Mislim da u sumrak modernizma ne treba da se žalimo na svoj status robova na galiji, niti na to da smo isterani u arenu. Moramo da živimo s tom svešću, da radimo, i da – veslamo. Kami ironično primećuje: „Istina, na palubi galije moguće je uvek i svuda pevati o zvezdama, dok iscrpljeni galijoti u potpalublju potežu vesla, na cirkuskim tribinama se vode srdačni razgovori dok dole, u areni, krckaju kosti mučenika u lavljim čeljustima”. Obično se na dva načina poriču ovi prizori. Ili pišemo lake, zabavne priče, ili ćemo postati umetnici forme. Ovi potonji, piše Kami, daleko od društva, poigravajući se sa formama, zaista stvaraju samo apstraktna dela”, ali upozorava i na to da umetnik ne može da bude ni realista. Dosledni realizam je naivna tlapnja. „Ako Bog postoji, on može da bude jedini umetnik-realista” – zaključuje Kami. Preostaje nam da težimo spoznavanju stvarnosti, inače dospevamo u laž.

Prev. A. Vicko